Митрополит Црногорско-приморски проф. др Амфилохије Радовић
Ове одговоре Митрополит Амфилохије дао је на питања која су му поставили монаси из Манастира Григоријата на Светој Гори током његове посјете 23. новембра 1986.
Питање: Преосвећени, молимо Вас да нам кажете неколико ријечи, из Вашег искуства, како да се духовно изграђујемо. Чему треба, прије свега као монаси, да тежимо?
Одговор: Скрушеност срца – оно што кажемо у 50. псалму „дух скрушен, срце скрушено и унижено (смирено), Бог неће одбацити“. Ако срце није скрушено, човјек не може осјетити тајну праве, истинске радости. Не осјећа је док је вјера само рационално, интелектуално знање, чак и знање Јеванђеља, Догматике (догми Цркве), док сјеме није пало у срце, док још срце није омекшало. Омекшавање срца!
То вам кажем овдје, вама Светогорцима, који свакодневно живите то, док ми у свијету ријетко то осјећамо, само када нам Бог да од мрвица које падају са стола Господњег. Прекјуче, када сам прошао кроз град Ниш, окупила се група младих људи у сали коју је недавно отворио један наш студент Теолошког факултета. Он је поморац и са својим братом отворио ту изложбену салу и дао јој име „Салвадор Дали“. Позвао ме је телефоном да ми то саопшти. И рекох му: „Побогу, одакле си нашао то име, ниси могао наћи неко друго име за салу?“. Каже: „Које друго име, сада су то објавиле новине, приказано је и на телевизији“. И рекох: „Дај неко друго име, овдје имамо врсне сликаре! У Нишу, родном граду цара Константина Великог!… Дај „Астрапас’“. „Ко је тај?“ каже ми. Кажем: „Објаснићу ти други пут“. И стварно је то учинио, да је име„Астрапас“. Дакле, сада, пролазећи одатле, позвао ме је да видим изложбу и том приликом је окупио друштво пријатеља, младиће, девојке, итд. Један од њих – био је уметник, колико се сјећам. Знате, импресионирала ме пажња тих младих људи. Сви су били световни људи. Дакле, тај младић ме је питао: „Шта је молитва? Ја сам, каже, атеиста“. И покушавао сам да му објасним. Сјетио сам се искустава са светим људима које сам срео и видио овдје на Светој Гори. Шта да му дам, интелектуална тумачења и дефиниције? За њега је то потпуно недоступно и не занима га. Али кад сам му поменуо неколико примјера, видио сам га како пажљиво прати оно што сам рекао. Зато што оно што сам видио, што сам доживио, што постоји овдје у овом простору, веома је важно. То је искуство преображеног човјека кроз покајање и сламање срца. И то показује примјер који сам поменуо са Русом монахом који није спавао цијелу ноћ, јер је увриједио свог брата. То показује да је имао Христа у себи. Свакако је тиме избрисао многе гријехе, као што каже и Јеванђеље: ко много воли, много ће му бити опроштено. Али у свијету је тешко стећи скрушено срце, смирено, веома је тешко! Срце постаје камен, јер вртоглавица свијета, та екстровертност, вуче те; идеш, идеш и немаш времена да сједнеш и погледаш срце, да уђеш дубље унутра. За тај унутрашњи рад ми је говорила једна Рускиња, јуродива Христа ради, коју сам упознао прије три године у Петрограду, на руском гробљу. Нашао сам је како сакупља неке папире претварајући се да је луда. Био сам с једним јеромонахом. Поздравио сам је, а она ме гледала са таквом чедношћу и чистотом у очима које ријетко виђам. Гледала ме је, гледала и у једном тренутку рекла: „Дубље оче, дубље!… разумијеш; не около, не около. Не споља, дубље, дубље… разумијеш?“ Рекох: „Разумијем“. Поново каже: „У дубину оче, у дубину…“.
Постоји тамо један мозаик који приказује Господа изнад гроба, много људи долази да се поклони и догађају се чуда. И говорила је: „Какву радост нам Господ даје, када сунце засија кроз мозаик! Како лице Господње сија!…“ И њено лице је сијало!… Јадна дошла из Сибира. И рекох јој: „Како си дошла из те даљине?“ Рече: „Оче, код нас у нашем крају нема цркве и ја без цркве не могу да живим. Разумијеш? Отишла сам отуд, живим овдје, скупљам старе папире из смећа и задовољна сам. Не треба ми ништа друго; имам Господа.“ И када смо одлазили: „И не заборави, баћушка, не заборави; Господ је велика радост!… Чуо си? Велика радост је Господ!“. У овој жени сам доживио ријеч светог Серафима Саровског, који је свакоме говорио: „радости моја“. Било је очигледно да ова жена није излазила из цркве и тамо је стекла овај вјечни дух, дух скрушености, који се укоријенио у њој. И овдје, Света Гора, остала је и јесте расадник таквих душа, и то је утјеха за цијелу Цркву и за цијелу васељену. Видите ли сада младе људе који долазе овдје и налазе одмор, спокој? Синоћ сам прошао поред келије оца Пајсија. Дошао је један младић из Солуна узнемирен и питао: „Желим да видим оца Пајсија“. А он му је одговорио, као што знате: „Шта хоћеш од тог јадника! Узми један локум и прошетај тамо до чесме, има лијепо сунце…“ Намјерно то казао. Данас сам га опет видио у Манастиру Ставроникита и каже ми: „Опрости, Преосвећени, што сам те јуче прекинуо“. Рекох: „Је ли све добро?“ Летио је од радости. Рече: „To је оно што сам тражио. Испуњен сам миром!“ Загрлио сам га и рекох му: „Браво, сине мој! Да си ме прекинуо још десет пута!“ Био је тако тужан када је дошао. А данас га гледам потпуно промијењен човјек. Срео је то нешто, нашао је неку топлину, срео правог човјека, то отворено срце, ту филантропију (човјекољубље) Христово, утробу милосрђа. То је оно што човјек одувијек тражи, нарочито данас. Тражи те утробе милосрђа. Наравно, таквих људи је мало у свијету, али никада их није било много. Одувијек су чинили мало стадо, без њих свијет не би могао да живи. Нека јеврејска традиција каже да се свијет одржава на 35 праведника. Док год постоје 35 праведних људи у свијету, свијет ће још имати живота. Када их нестане, тада долазимо до последњих времена. И свакако вјерујем да их има више данас, који имају то божанско човјекољубље, које се рађа из скрушеног и смиреног срца.
Питање: Преосвећени, желите ли нам рећи нешто и о вашем блаженом Старцу, оцу Јустину?
Одговор: Да, радо.
Једном смо сједели и причао сам оцу Јустину о Светој Гори, о томе шта сам овдје видио и доживио. Говорио сам му, говорећи му видео сам како потоци суза теку из његових очију. И рекао је: „Ех, Јустине! Како ти је прошао живот? Шта си до сада радио у животу? То је то, то је то… Де ми реци оче, имам једну наду. Надам се у молитве тих људи, да ћу и ја видјети неки кутак тамо, код Господа. Да ће ми они помоћи.“ Говорио је то као мало дијете.
Недељу дана прије него што се Ава упокојио, када је већ био ослабљен, обавестили су нас из манастира да је у тешком стању и пожурили смо. Били смо отац Никола (Јоанидис), докторирао је на нашем Теолошком факултету у Београду и сада је професор Теолошког факултета Универзитета у Атини, и ја. Рекао ми је отац Никола : „Немамо бензина и не знам хоћемо ли моћи да стигнемо.“ Рекох му: „Иди, и свети арханђели ће нас довести.“ И заиста смо стигли таман до манастира; ауто није могло да иде даље ни десет метара. Утрчали смо у келију. Окупиле су се сестре, био је ту и отац Атанасије (Јефтић). Када сам ушао у собу, очекивао сам да га видим како крвари, али он се подигао и сијао је изнутра таквом радошћу, таквом срећом, да би рекао да смо сви ми око њега болесни, а он једини здрав. Сијале су му очи, толико се радовао што смо дошли! Тог тренутка сам схватио шта заиста значи „свети човјек“, за кога је смрт стварни прелазак, не у тмину, већ у живот и свјетлост. Као оно што човјек чита у житијама светаца. Говорио је да је добро за хришћанина, прије него што оде из овог свијета да прође кроз неку врсту страдања (трпљења), веома добро, веома добро.
Остао сам уз њега цијелу седмицу након што се његово стање погоршало. Тих дана чекао је да дође отац Теофил из Манастира Каона, код кога се последњи пут исповиједио. Претходно се исповиједао код једног руског ожењеног свештеника из Београда, оца Нектарија, веома светог човјека који је оставио име у Београду. Видио сам дакле оца Јустина, видио сам с колико радости чека да дође исповједник, као дијете: „Види, можда долази отац Теофил да се исповиједим.“ Веома ме је то импресионирало. Чекао је то као нешто веома важно у свом животу.
Баш тај дух, та скрушеност, та смиреност која проистиче из скрушености, то омекшавање душе кроз које се стиче јасноћа и сузе покајања, тај мир душе који не долази из овог вијека, то сам видио у оцу Јустину.
Питање: Рекли сте нам, Преосвећени, да је срж хришћанског живота дух покајања и скрушеног срца. Молимо Вас, реците нам како можемо стално осјећати и тежити ка том духу, јер није само свијет мјесто тешкоћа, већ и у нама самима живи „стари човјек“ који често хлади нашу жудњу и ревност. Долази лењост, долазе тренуци када немамо духовну ревност и наше срце се окамењује и не тражи Бога. Ако можете, помозите нам у томе.
Одговор: Тамо у Типикарници, у Кареји (Света Гора), живи један старац Србин, отац Јоаким. Врло је врлински човјек, драга душа! Једном сам отишао код њега из Капсале. Он је копао. Поздравио сам га, поздравио ме је, сједели смо. Рекох му: „Оче, понекад долазе часови духовне лењости, малодушности итд. Како се може борити против тога?“ Добро ме је погледао и рекао: „Да се бориш, да се бориш! И мени, знате, долазило је то. Али ја, знате, борио сам се. Не смијеш да попустиш. Удри јаче! Малодушност мене удара и ја малодушност. Удри по глави. Не смијеш да попустиш… треба батине.“
Питање: Како?
Одговор: То желим од вас да научим.
Питање: Преосвећени, имамо проблем, посебно љети. Долази много људи у манастир и обавезни смо да проводимо много сати у гостопримству. Наравно, не остаје времена за наш духовни рад и богослужење. Не тежимо томе да долази свијет овдје, али пошто долазе, кажемо да их шаље Богородица, па немамо право да их вратимо, посебно у овакво вријеме када постоји толика духовна криза. Шта нам савјетујете да радимо?
Одговор: Исти проблем имам и ја, можда чак и гори, у мојој Митрополији. Проблем се не рјешава рецептима. У сваком случају, нема другог рјешења, ако га не прихватиш као свој крст. Заиста, понекад се уморим од много рада, кад год неко закуца, тражи да га примим. Кажем у себи: „Сада си ми дошао?“ Али затим кажем у себи: „Какву корист имаш да се љутиш? И ти се оштећујеш, физички и духовно, и нашкодићеш и њему. Одлучи се и измоли кратку молитву да га примиш с радошћу и стрпљењем.“ И кад то урадим, знајте, умор нестаје. Не знам да ли сам схваћен. Заиста вам кажем; тако је, другачије не може, послао га је Господ. И затим заборавим на љутњу и све то. Ријетко то успијевам, али другачије не може, не можеш га отјерати. Морате га прихватити. А ако то мораш да урадиш, онда то уради срцем и љубављу, колико год можеш!
То сам схватио из приче младића који је отишао код оца Пајсија и слушао га девет сати. Само што га је саслушао, чуо његову бол и показао му мало љубави и разумијевања, то је било лијек, јер данас, у свијету у којем живимо, немамо времена једни за друге. Сви осјећамо потребу другог, али све сматрамо важнијим од нашег брата; ствари, аутомобиле и наше послове. Мало је људи који могу сједети и слушати другог!
И да вам кажем што сам научио од мог оца, једноставног сељака. Кад би неко пролазио тамо гдје је радио на пољу и сл., чак и мало дијете, он би оставио свој посао, колико год важан и хитан био, ишао би да га поздрави – ако је био старији – да га почасти, да сједне с њим. И моја мајка би рекла: „Побогу, ништа нећеш урадити тако; какав је то начин?“. Али он је успијевао завршити све послове и истовремено га сви вољели. Вољела су га и дјеца из комунистичких породица. Нису ишли другдје, долазили су мом оцу, јер су схватили да их он прима с љубављу, да то не осјећа као терет.
Имао је времена за друге. Волио је да прича о Достојевском. Ишао је у гимназију прије рата, затим се оженио. Био је јединац. Његов отац га је молио да остане у селу. Читао је много, али увијек и Свето Писмо. Имао је много тога да каже. То ми је оставило утисак! Када сам се вратио из иностранства у своје село, отишао сам да посјетим комшију. Нашао сам га како сакупља сијено и ставља га у шталу. Нисам га видио петнаест година. Одрастао сам тамо, са његовом дјецом. Поздравио сам га. Ах! Дошао си, овдје си? рекао ми је. Само то. Није показао интересовање, нити се помјерио са свог мјеста. И то ми је засметало. Тада сам схватио зашто су његова дјеца толико себична, јер су то наслиједила од свог оца. Био је веома радан, али “ оно друго потребно“ није имао у себи. Мени лично није стало, али ми се није свидјела тај став према људима. Да ли је његов посао био важнији од личности свог комшије, дјетета које је пролазило туда? Подсјетио сам се да би мој отац, гдје год да је био, сишао би да поздрави.
Питање: Да ли је ваш отац био човјек Цркве?
Одговор: Да, био је човјек Цркве, и то у веома тешком времену. После рата тражили су од њега да постане учитељ, јер је скоро завршио гимназију. Држали су семинаре два мјесеца и постајали учитељи. И међу њима је био најобразованији. Али он није хтио то, рекавши: „Знате, не желим преузети то, јер ћу бити приморан да подучавам атеизам, а то не могу“. Тражили су од њега да ради и у општини. Нису имали секретара. Одбио је: „Не, рекао је, имам своје имање, своју дјецу, не желим.“ Један од комуниста, када је умро мој отац, говорио је: „Нисам могао да схватим Ћира – тако су звали мог оца. Он је био образованији и способнији од свих нас. Ми смо отишли тамо, а он је одбио доћи. Био је добар човјек, али то нисам могао да схватим.“ Ја сам говорио: „Ви сте имали друге планове.“ Тада, када нико није смио ићи у Цркву (у манастиру Морачу), мој отац је нас дјецу водио прве недјеље Свете Четрдеснице (васкршњи пост) да се причестимо. То је редовно чинио.
Једном смо сједели. Сва моја браћа су се окупили, осим најмлађег. Радили смо цио дан, а увече смо сједели и разговарали. Причало се о вјери, о исповиједању вјере – да ли треба избјегавати исповедање вјере да не бисмо изложили себе непријатностима. Мој покојни брат, најстарији, говорио је да не треба јавно исповиједати своју веру. Може се задржати унутар себе. Ја сам тврдио супротно, да оно у шта верујеш треба да исповиједаш. Тада сам био у четвртој години Богословије. И остала браћа су изнијела своје мишљење. Мој отац је слушао расправу, и у једном тренутку каже: „Слушајте, дјецо! Имам вас, седам синова и спреман сам да пролијем последњу кап своје крви за вас. Али запамтите ово што вам кажем: Ако би дошао неко и рекао ми: ‘Изабери, или ћемо ти убити седам синова или ћеш се одрећи Христа’, ја бих рекао – и заплакао –: ‘Бог их је дао, Бог их је узео… Нису моји, Божији су. Убијте дјецу. Христа се не одричем’.“
Плакао је као мало дијете. То ми је остало у сјећању. С таквом страшћу! И доказао је то. Био је поносан што сам постао свештеник.
Други пут, када сам завршавао Богословију, разговарали смо. „Шта ћеш постати?“ питао ме је. Рекох: „Откуд знам шта ћу бити и како ћу? Тешко је овдје у Црној Гори.“ Каже: „Зашто не постанеш монах?“
Рекох: „Ти имаш гомилу дјеце око себе, а мене си нашао?“ — Ах! да, каже. Ако је потребно, ако мораш жртвовати себе за Христа, другачије не може.
Ја, док сам био у иностранству, нисам му писао.
И када сам постао монах, применио сам монашки обичај; да немам везе са родбином. Нисам рачунао на јадног мог оца, који је имао другачији менталитет. Када сам се вратио, схватио сам колико је био срећан што сам постао монах! Неко му је, не знајући за мене, послао фотографије са рукоположења. Узео је фотографију, причали су ми, љубио је, и плакао. Толико се радовао!
Прошли смо кроз једну ливаду заједно и говорио ми је: „Хајде, овуда идемо. Ко зна кад је последњи пут свештеникова нога прошла овуда. Благослови их.“ Веома озбиљно је то говорио и са поносом. Волио ме је више од све остале дјеце. Хтио је и да друга браћа иду у Богословију, али они га нису послушали.
Питање: Како сте упознали оца Јустина?
Одговор: Упознао сам оца Јустина у Београду 1958. године. Био сам студент прве године. Тамо је умрла једна позната дама, побожна, која је вољела монахе. Њена кућа је постала метох манастира у Београду. Био сам на сахрани те даме. Чуо сам да постоји неки отац Јустин, прочитао сам неколико његових радова и отишли смо да га видимо. Сјећам се, као визију то видим: био је сав у бијелом и носио је дугу мантију. Први пут сам то видио, јер други свештеници то нису носили. Говорио је на сахрани. Било је 3-4 архијереја и свештеника. Дакле, говорио је и плакао. Очи су му биле као два извора. Сав у бијелом како је био. И рекао је сестри Љубици: „Ти сада идеш у Небеску Србију, поздрави тамо сву нашу неправедно страдалу браћу.“ Када је говор завршен и када су архијереји и свештеници отишли, ја сам га поздравио. Импресионирао ме је, јер тада, рећи такве ствари, било је веома храбро. Тада сам га први пут упознао и тако ми је остао у сјећању: као пророчка фигура. Живахност коју је имао! Врло живахан. Отац Јустин се није плашио. Један његов бивши ученик који је као свештеник послије рата постао Министар унутрашњих послова, и којег се није усудио нико да га рашчини у том страшном времену када су се секле главе неистомишљеницима, удаљио се од цркве, али је веома цијенио оца Јустина. Позвао га је и затражио сарадњу: „Знамо вашу вриједност итд. Желите ли да сарађујете с нама?“ „Са вама, атеистима? Никада! Можете ме исјећи на милијарде комада. Ја ћу Христа мог имати,“ одговорио је отац Јустин. „Добро, добро,“ рекао је министар. Заиста је имао дух исповједнички у себи, дух слободе пред Богом и људима.
Питање: Пошто сте провели доста времена у Грчкој и упознали обичан народ и његову једноставну побожност, да ли бисте жељели да нам кажете како сте видјели православље овдје, како се живи међу нашим народом, Србима и Грцима?
Одговор: Одговорићу примјером. Недавно сам био на Кипру. Одушевило ме је понашање, карактер које Кипрани одржавају до данас. Овдје у Грчкој, у широким народним слојевима, мислим да се изгубило то древно понашање. Можда га срећете на острвима. То је понашање које је укоријењено у народу, које срећете код неких жена, старих жена, код лаика и чак код свештеника, као што је отац Димитрије Гагастатис[1], такви!
Оно што сам видио на Кипру оставило је огроман утисак на мене. Питао сам једну старицу: „Када си дошла из села?“ Она каже: „Одакле си, оче?“ Рекох: „Из Србије.“ Каже: „Ја сам из тог и тог села.“
Таква каква је била, то се могло видјети и по њеном односу, одјећи, изразу лица и понашању. И схватио сам да је Црква заиста радионица, топионица која гради, ствара, мијеси са истим тијестом народе без обзира на подручје, језик и националне особености итд. Црква оставља печат на човјеку, не схватајући да је православан.
Причали су ми о неком нашем умјетнику који је потпуно световњак и нема никакве везе с црквом, да је имао изложбу сликарства у Шведској. Један од тамошњих умјетника га је питао: „Зашто имате византијску текстуру у својим дјелима?“ — „Немам никакве везе с византијском уметношћу,“ каже. — „Никада се нисам бавио тиме!“ — „Одакле си?“ пита. — „Из Србије“ — „Којој религији припадаш?“ — „Не припадам ниједној религији.“ — „Добро, а твој отац?“ — „Он је православни Србин.“ Иако је био световњак, умјетник је у свом подсвјесном задржао оно што су његове очи запамтиле пролазећи кроз манастире. И то га је обиљежило. Исто сам примијетио и у Молдавији која није доживјела западни утицај од римокатолика и унијата, за разлику од Трансилваније.
Исто важи и за моју Црну Гору. Кажем вам: жене на Кипру као да су пресађене из Црне Горе. То је тајанствена ствар. Тајна Цркве и њеног дјеловања унутар народа. Исто сам видио и у Грчкој, гдје сам био парох. Те старе жене из села су ме много научиле. Сјећам се једне старице из Спате (градић поред атинског аеродрома). Отишао сам да је исповиједим и причестим. Била је болесна! Била је веома срећна што сам дошао. Говорила ми је: „Оче, много ти хвала што си ми донио Свету Причест. Знаш, Тајне су прика Цркве.“ Слушај! И готово исти израз нашао сам код св. Николе Кавасиле.
Рећи ћу вам још један догађај који открива изворну вјеру народа. Био сам у четвртој или петој години Теолошког факултета. Имао сам много тешкоћа и пролазио сам кроз озбиљну кризу. Тада сам отишао да посjетим сестру која је удата у другом селу. Било је далеко и ишао сам коњем. Враћајући се, срео сам сељака из Горње Мораче и поздравио га са: „Помаже Бог.“ То је уобичајен поздрав код нас Срба, на који народ одговара: „Бог и теби помогао.“ Поздрав му је био занимљив. Млад човек који тако поздравља! Одговорио ми је: „Бог ти помогао“ и питао ме: „Реци ми, одакле си?“ — „Из Доње Мораче,“ рекох. — „Гдје си био?“ — „Био сам код сестре која је удата овдје и ишао сам да је видим.“ — „Како се зове твој отац?“ питао ме је. — „Зове се Ћиро.“ — „Молим те,“ каже, „реци ми шта се десило с оним дјететом које је отишло да постане свештеник?“ — „Добро је,“ рекох. „Ево га овдје и сада разговара с вама.“ Нећу заборавити тај тренутак. Човјек је стао, заплакао је. Каже: — „Сине мој, нека је слављено име Божије што ми је омогућио да те видим данас. Нека је благословен и твој отац који те је послао на овај пут. За мене, вјеруј ми, ово је највећи дан мог живота, што сам те видио данас.“ И човјек је почео да плаче.
У тим данима сам имао кризу, осјећао сам страшан притисак. Био сам узнемирен. Мислио сам да су сви против мене, да сви сумњају у мене. Али, ова сцена ми је остала у сјећању. Наћи некога с толико вјере! Наставио сам даље, а он је наставио да благосиља. Писмо каже: „Такву вјеру нисам нашао ни у Израелу.“ То показује други случај који се догодио када сам ишао на 40-дневни парастос мога оца (умро 1977). Пролазећи путем срео сам жену из села стару 50-55 година. Било је пусто мјесто и рекао сам јој: — Помоз Бог. — Добро јутро, одговара ми. — Како си? питам је. — Добро, каже. Ти си Ћиров син? — Да! — Знаш ли ти мене? Ја сам сестра тог и тог, ми смо кумови. И додаје: Када ћеш доћи код нас? — Шта ја имам да радим овдје, кажем. Ви не вјерујете у Бога, свештеника не поштујете. Ја без Бога не могу да живим. — Није баш тако! — Како није тако! — Није тако. Погледала је около, да види да нема никог и каже: — Знај, ја се молим Богу, али ја знам гдје и када ћу се молити. Не желим пред овим псима да исмијевају Бога и мене. Али знаш, без Бога, без вјере у Бога, данас не бих постојала и не бих разговарала с тобом.
И вјерујте: Ова жена није крочила у цркву од 1945. године, али је цркву чувала унутар себе. Носила је црнину. Била је као монахиња. Та вјера скривена унутра. Не доказује ли то да Господ Бог живи? Жива вјера. Она не може да нестане из душе народа.
Превео и приредио протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
