Свету литургију у двадесету недељу по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и Младена Томовића и јереја Томислава Гајића из Ужица – Епархија жичка.
У данашњи дан вршимо спомен Светих отаца VII Васељенског сабора који су на овом сабору осудили иконоборачку јерес, која је скоро два вијека потресала Цркву. Отац Слободан своју бесједу, након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, започео је управао сјећањем на овај догађај, нагласивши да је та јерес изазвала велике немире и хаос.
„У току тога страдања Цркве од јеретика иконобораца, многи су и мученички пострадали бранећи поштовање светих икона. Али нема те силе овога свијета која може надјачати Цркву Христову, па је тако и ова јерес била поражена и осуђена, а православље је торжествено било утврђено и остало непоколебљиво кроз вијекове, и тако ће бити до краја свијета и вијека.“
Осврнувши се на страдање Светог Јована Дамаскина, који је много писао у одбрану светих икона, па био оклеветан код калифа у Дамаску и била му одсјечена десна рука, отац Слободан подсјећа на усрдну молитву коју је Свети Јован Дамаскин упућивао Мајци Божијој пред Њеном иконом коју је имао у своме дому.
„Мајка Божија је услишила његову молитву и исцјелила му одсјечену руку, а он је у знак благодарности израдио једну руку од сребра и приковао на ту икону Мајке Божије. И то је чувена и прослављена икона Мајке Божије Тројручица, која се налази у манастиру Хиландару, која је игуманија Хиландара и цијеле Свете Горе. Ми смо се прије мјесец дана удостојили те велике радости и благодати, да вјерни препис те чудотворне иконе дође овдје у наш храм, да нас све благосиља, кријепи, тјеши и да Мајка Божија буде покровитељица и овога храма, и овога града. И на томе смо неизмјерно благодарни Господу, благодарни нашем Митрополиту који је дао благослов да та светиња овдје дође, благодарни игуману хиландарском и свој братији његовој, као и породици Шћепановић, чијом љубављу и жртвом је та икона израђена.“
Отац Слободан је говорио и о страдању Свете Злате Мегленске и Свете Босиљке из Пасјана, код Гњилана са Косова, двије мученице Христове из нашега рода које данас наша Српска православна црква прославља.
„Поред тога што су имале чисту душу и чисто срце, испуњено вјером и љубављу према Господу своме, њима је Господ, и једној и другој подарио и дивну красоту тјела, па су, у првом случају, Турци, а у другом Шиптари, задивљени њиховом љепотом, покушали да их натјерају да се одрекну у Христа, а они да уживају њиховој тјелесној љепоти. И они су то одлучно одбиле. А како су то могле те двије нејаке крхке дјевојке? Зато што је њихово срце било испуњено тврдом вјером, вјером у Христа Господа, који је побиједио смрт својом смрћу и васкрсењем. И испуњене те вјере, оне се нису побојале ни страдања, ни смрти, него су до краја остале вјерне Господу своме. И једна и друга мученички су пострадале и биле обије сасјечене на комаде. Али њихов спомен је трајан, њих је Господ прославио као своје мученице и њихове свете мошти до данас свједоче ту силу Христову, силу вјечнога живота, силу васкрсења.“
Данашње Јеванђеље говори о Христовом чуду у граду Наину, гдје је Господ подигао умрлога младиће из мртвих. Прота Слободан каже да су свједоци тога знамења и срцем и душом осјетили да међу њима стоји неко ко је јачи и од смрти.
„А Господ је и дошао на овај свијет управо зато да све људе ослободи од смрти, трулежности и пропадљивости, које су последица гријеха наших прародитеља. А онда смо тај гријех, генерације за генерацијом, умножавале. И све је веће бивало и страдање људскога рода. Господ је дошао, смрт је поразио својом смрћу, ради сваког од нас пролио своју пречисту крв на часноме крсту, а онда васкрсењем својим, разорио окове смрти, окове Ада, и свакоме човјеку, сваком људском створењу које вјерује у Христа Господа, који се крсти у име Свете Тројице, отворио пут у васкрсење из мртвих и живот вјечни. И од тада више смрт није крај, него је само прелазак, нови почетак, прелазак из овога пропадљивог и трулежног у оно вјечно и непролазно. А Господ је обећао да ће поново доћи, и да ће судити и живима и мртвима, и да ће бити опште васкрсење мртвих, и да Царству Његовоме неће бити краја.
Зато, угледајући се на све Свете, на данашње Свете оце Седмог васељенског сабора, угледајући се на Свете мученице Злату и Босиљку, да и ми имамо вјеру у Господа нашега. Да имамо повјерење у Његову ријеч која је истинита, која је тврда као стијена, и да живимо, да се трудимо да живимо хришћански по заповијестима Божијим, да би смо се и ми удостоијли те радости непролазне, Царства небескога и вјечнога живота.“
Ријетки су чистога срца и искрене вјере, какав је био наш брат Никица Ковачевић
Отац Слободан у завршном дијелу своје бесједе осврнуо се и на велики губитак који је наш храм и наша заједница имала ових дана.
„У овај свети дан не можемо, драга браћо и сестре, а да не поменемо нашег брата који је блистао и сијао љепотом и топлином управо те вјере у живот вјечни, у васкрсење, који ту радост није могао да сакрије, која је блистала са његовог лица, из његових очију. То је наш недавно преминули брат Никола Никица Ковачевић, који је био један од најревноснијих чланова ове наше литургијске заједнице и који ће нам свима много недостајати. Све нас је потресла вијест о његовом упокојењу, зато што се то десило изненада. И обично тако и буде када се то деси изненада. Посебно је тешко породици, наравно и свим пријатељима умрлога. Али Господ брзо шаље и своју утјеху. Када само погледамо било коју фотографију ових дана, а стално их прелиставамо, нашега Никице, опет тај његов блажени осмјех све нас тјеши. Недостајаће нам свима. Посебно ће недостајати дјеци, која су била његови најбољи другови, а и он сам својом добротом, својом љубављу, својим чистим срцем био и остао једно велико дјете.
И Господ је заиста њега, због те његове доброте, љубави, вјере којом је блистао, удостојио да се упокоји на један несвакидашњи начин. Он је, као и сваки хришћанин, као сваки од нас, имао велику жељу да посјети Свету земљу и сва она мјеста која је Господ наш својим Божанским стопама освештао. Једном је прије двије године требао да крене, па се тамо заратило. И сада је опет тамо криза, као и увијек у том дијелу свијета, па је страховао да ли ће успјети да оде, да се опет не откаже то путовање. Па је чак знао да каже пријатељима својим: Ма само да видим Јерусалим, па онда могу и да умрем.
И удостоио га је Господ да дође у Свету земљу управо тога дана када се упокојио. Да буде на Светој литургији, на гробу Господњем, да се причести Пречистим тајнама Тијела и Крви Господње на том најсветијем мјесту, истога дана да оде на друго мјесто гдје се пројавила сила Васкрсења Христовог – на гроб Лазара четвородневног у Витанији. И ту светињу да види, да цјелива, да се поклони. Па је истога дана са осталим ходочасницима отишао на Јордан и погрузио се у светим водама Јордана, а онда се успео на Гору кушања изнад Јерихона, гдје се налази чудесни манастир у стијени. И тој светињи се поклонио и са те горе узнио се у Небески Јерусалим.
Заиста, овако, људи који су вјерујући, који су хришћани, чини ми се да би се свако од нас сагласио и да би волио да и он на такав начин оде ка Господу. Али, само се ријетки тога удостојавају, ријетки који су били чистога срца и искрене вјере, какав је управо био наш брат Никица.
Ми се свакога дана на богослужењима, тако и данас на овој Светој литургији, молимо Господу да крај нашега живота буде хришћански, без бола, непостидан и миран. И управо такве кончине је Господ удостојио нашега брата Никицу. Нека његова прелијепа и благословена душа радује се непролазном радошћу Царства у Небеском Јерусалиму.
Све нас он види и чује и сада. Молитвени поздрав шаљајемо њему, као што се и он моли за нас. А и овдје ћемо га вјечно памтити, молити се за њега. И сигуран сам осјећати увјек, након те молитве, ту искрену радост која је красила њега и његово срце. Његовој честитој породици Господ да подари утјеху, добро здравље и сваки напредак, а нашем брату Никици вјечан спомен и Царство небеско.“
Бесједа о. Слободана Зековића – видео
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
