Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије у двадесету недјељу по Духовима, 26. октобра 2025. љета Господњег, када прослављамо Свете оце Седмог васељенског сабора, служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Пајсија, свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске.
У својој архипастирској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије се осврнуо на одлуке Седмог васељенског сабора, одржаног 787. године у Никеји, који је, иако је то и раније била пракса, потврдио и истакао значај светих икона и украшавања храмова. Колико је то значајно за нас хришћане, поткријепио је чињеницом да су наши преци, у давнини, сматрали да храм није завршен докле се не фрескопише, без обзира што је био у грађевинском смислу завршен, освештан и што се по устаљеној пракси у њему служило. Навео је примјере наших храмова који су фрескописани пошто су завршени и освећени.
„Тако је Студеницу саградио Свети Симеон Немања, а фрескописао је тек Свети Сава. Високе Дечане подигао је Свети краљ Стефан Дечански а фрескописани су тек у вријеме цара Душана. Манастир Пива је фрескописан тек неких 20 или 30 година послије освећења. Дакле, сматрали су и у вријеме слободе, али и у најтежа времена, као што је било вријеме подизања манастира Пиве, тешкога турскога ропства, да храм није завршен докле се не фрескопише. А када би пропао живопис негдје, гледали су наши преци на сваки могући начин, одвајајући од својих уста, да и у најтежим временима опет врате љепоту храму Божијем“, бесједио је Владика и у прилог томе навео примјер манастира Морача, гдје је мало остало фресака из доба Немањића, који јеу вријеме Светога Василија Острошког онако лијепо украшен.
Такође и Црква Часнога крста у Острогу, коју су острошки калуђери саградили, живописана је у вријеме Светога Василија. Иако је пећинска црква и она је морала да буде украшена, све скромно, можемо рећи и сиромашно, али њен живопис је богат и достиже на појединим мјестима љепоту немањичких храмова.
У наставку је Митрополит истакао да из тога произилази та тежња и борба да се сваки храм фрескопише, нагласивши да држава занемарује то предање, наводећи да не може јер су то културно-историјски споменици.
„Свака држава би требала да испоштује своју традицију, предање, своју историју. Да видимо како је то било у историји. Шта би било од многих наших светиња да нијесу обнављане, да нису изнова живописане, да није чуван стари живопис. И све што је било старо сачувало се, оно што је пропало, а пропада све што је на земљи, слава Богу, изнова се фрескописало“, казао је Архиепископ цетињски.
По његовим ријечима ми смо данас у духовном и у културном погледу, много иза Отаца Седмог васељенског сабора.
„Они су много испред нас иако су живјели некада давно, али су у духовно и културном погледу много испред нас и треба да се поучимо из нашег предања, из наше традиције и историје, да видимо како је то било. Да се поучимо па тек онда да причамо.Ми уважавамо законе, има доста тога изузетно значајног, важног, што стоји и у данашњем законима, али држава ако има суверенитет треба и да доноси законе у складу са својом традицијом, са оним најбољим што је у њеној традицији. Не да занемарује своју традицију и своју историју, памћење“, истакао је Митрополит црногорско-приморски, додавши да једино ако смо укоријењени у својој традицији, када то поштуемо, знамо ко смо и нико не може да нас понижава и ради шта хоће.
Честитајући овај велики празник Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је закључио: „Срећан овај диван, величанствен празник! Просто не може се све рећи о томе колико је значајан овај празник, али да знате љепота наших храмова директно је везана за одлуке Седмог васељенског сабора и отаца који су их донијели у тешким временима иконоборства. Није то баш било лако, много је људи који су страдали бранећи то древно хришћанско предање. На здравље и спасење, на многа љета!“
Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије у својој бесједи је говорио о односу човјека према Богу, наглашавајући да су, сходно слободи коју је Бог дао човјеку, сва дјела људска покретана различитим циљевима и узроцима:
„За Бога важи нешто потпуно супротно. Свака Његова идеја и свако дјело покретано је љубављу и чистом и неупрљаном истином. Због тога врло често и тај однос човјеков према Богу је промјенљив, некада се човјек обраћа Богу из користољубља, а некада из благодарности. Некада се човјек обраћа Богу лицемјерно, а некада искрено и са љубављу. А Бог увијек, какав год да је тај однос човјеков према Њему, Његов лични однос према човјеку бива увијек непромјенљив, увијек човјекољубив, и када човјек гријеши онда је он нарочито зачињен и милошћу и снисходљивошћу.“
По његовим ријечима однос Божији према човјеку почиње директно и непосредно, Адам и Ева, први створени људи су Бога у Рају гледали као што су гледали једно друго, и разговарали са Њим, а онда касније, када су учинили први гријех,тај однос је на неки начин поремећен. Од онога тренутка када су Адам и Ева, због учињеног гријеха, покушали да се сакрију од лица Божијег, Бог је промијенио нешто у свом начину односа према човјеку:
„И даље је он био човјекољубив, али је Бог одлучио да примјени одређену педагогију, не казну већ одређену педагогију, како би се човјек исправио. Од тога тренутка човјеку више није било дозвољено да види лице Божије. И као што свједоче старозавјетни пророци, човјеку није било дозвољено видјети лице Божије и остати жив. И тај однос кроз цијели Завјет види се да је апсолутно посредан. Бог се јавља Мојсију у неопаљивој купини, у стубу од облака је изнад скиније, затим води изабрани Божији народ у виду пламеног стуба, своје присуство свједочи тако што даје воду из камена, што даје храну (ману) са неба… “
Навео је да је један од најбољих примјера како се Бог јавља човјеку, да може да га види и чује и опипа, али опет да превазилази закон природе или, како бисмо савремено рекли, законе физике, као што се Бог јавио на гори Хориву пророку Илији, гдје се каже да је прије Божјег јављања, био јак и олујан вјетар, па земљотрес, па огањ:
„Он се ипак човјеку јавља у ономе лаганом повјетарцу – што ће рећи да Бог увијек тражи ону мјеру човјекову да му се јави. Да човјек приликом јављања Божијег може и да му се приближи и да га дотакне и да га осјети. И сав тај посредни однос траје до јављања Сина Божијег, до оваплоћења Другог лица Свете Тројице од Пречисте Дјеве Марије, када опет тај однос Бога и човјека постаје непосредан.“
Појаснио је да због тога није ни нелогично што се у Старом завјету строго забрањује сликање лика Божијег, јер просто човјек више није био у прилици ни да види, ни да спозна лице Божије, али онога тренутка када опет тај однос постаје непосредан, када лице Господа Исуса Христа бива опет видљиво и дозвољено да га људске очи виде и осјете, онда су Свети оци установили да се тај лик Божији може и сликати. А први насликани лик јесте онај нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа који се појавио на платну у које је био завијен приликом Његовог погреба.
„И тако су Свети оци установили да се лик Божији и лик светитеља Божијих, свих оних који су се удостојили Царства небеског, да се могу сликати на иконама и фрескама, и на тај начин се нису хришћани клањали дрвету, злату или сребру и било којем материјалу од којег су иконе биле направљене, већ су се клањали Ономе који је на њима изображен.“
Подсјетивши да су иконе пројављивале своју чудесну моћ на разне начине, Владика је нагласио да се због тога и ми и данас сјећамо Отаца Седмог васељенског сабора који су, након што је наступила иконоборачка јерес, када су многи, и старјешине и народ, стали на страну иконоборства и уништавали иконе и фреске, на крају осудили таква дјела заповједајући да иконе прослављамо и да им дајемо почаст. Током те јереси, која је трајала више од једнога вијека, уништено је много фресака, икона, а много већа штета је то што је много чланова Цркве изгубило вјечни живот.
„Ми се данас сјећамо оне побједе над иконоборством, које је било у осмом вијеку и касније коначно у деветом, када је васпостављено поштовање икона и Божијег лика које је изображено на њима. Из тога можемо извући следећу поуку: да и оне ствари које нису од почетка установљене у Цркви, а касније у току живота Цркве, у току њеног развитка се појаве, да нису аутоматски лоше, иако неке вјероватно и јесу. Али када се год тако појави нешто у Цркви, ми треба да се потрудимо, да ослушнемо који је суд Божији о томе, а не да свој лични суд покушамо милом или силом спроведемо, као што се то десило у овом периоду иконоборства. Због тога ми одајемо почаст и славу свим оним Светим оцима, и монасима и мирјанима, који су се борили за праву вјеру и за праве истините догмате. А Богу нашем, који је диван у Светима својим, нека је слава у вјекове вјекова, амин“, поручио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије.
Весна Девић
