Представљањем књиге ”Митрополит Амфилохије: Отачник – Духовни азбучник” аутора проф. др Хаџи Јова Медојевића синоћ, 23. октобра, у организацији Митрополије црногорско-приморске, почели су „Дани Митрополита Амфилохија“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
О књизи су говорили Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, књижевник Новица Соврлић, проф. др Јелица Стојановић, протојереј-ставрофор Дарко Пејић, протојереј-ставрофор Бобан Јокић, као и аутор проф. др Хаџи Јово Медојевић.
Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, отварајући манифестацију и поздрављајући присутне, подсјетио је да „Дани Митрополита Амфилохија“, у сусрет петогодишници његове блажене кончине, почињу промоцијом књиге ”Митрополит Амфилохије: Отачник – Духовни азбучник”, те да је огромни труд и огромна љубав коју је професор Медојевић својим радом показао према блаженопочившем Митрополиту и према својој Цркви. Митрополита Амфилохија описао је као право духовно благо и изразио захвалност професору Хаџи Јову Медојевићу што је пажљиво одабрао велики број краћих и дужих мисли, тумачења Светог писма, аскетских запажања, искустава и размишљања о разним духовним и друштвеним темама. Владика Јоаникије је истакао да је у питању изузетно дјело, које је намијењено свима, нарочито образованим људима, али и свима који воле књиге и искрене мисли и ријечи. Такође је истакао да је Митрополит Амфилохије био човјек великих дарова, образовања, креативне енергије и ауторитета, истичући да су такви људи ријетки, не само у једном временском периоду, већ и кроз читаву историју.
Архиепископ цетињски је изнио своја лична запажања о унутрашњем духовном животу Митрополита Амфилохија, истичући да је у тешким тренуцима, када се суочавао са важним догађајима и многобројним проблемима, блаженопочивши проналазио уточиште у молитви:
„У појединим моментима, нарочито када предстоје неки важни догађаји, или кад га стигну многи проблеми, да човјек више просто не може да издржи, а знамо кроз које је све муке и проблеме пролазио и каква је искушења савлађивао, он је знао да се повуче онолико колико му је могло бити. Да се повуче врло често и сломљен и исцрпљен, нарочито у последњих неколико деценија, али то је било само наш спољашњи утисак. Он је заправо био несаломив и непобједив. Он се свакако молио Богу, удубљивао се у Тајне Божије, Господа кога је у срцу носио, он је некако са њиме све савлађивао, и није му требало баш много да се врати са тако обновљеном енергијом, свјежином, да се просто подмлади. Да га видите опет орног, спремног, можемо рећи непобједивог. И, наравно, то је увијек пратило праштање. Знамо колико је био оспораван, као све велике личности у историји, као све динамичне, јаке личности, пророчког карактера, које изазивају против себе и људску и демонску мржњу. Али, тајна његове побједе је баш у томе што је праштао, што није злопамтио, што је волио, што је састрадавао. Такав је био наш Амфилохије, велики карактер, велика личност.“
Владика је на крају свог обраћања још једном заблагодарио господину Јову Медојевићу на књизи и његовом великом труду:
„И насловио је, заиста лијепо – Отачник, па у поднаслову Духовни азбучник, и један и други наслов и поднаслов су срећно одабрани. И зато смо жељели и планирали, чим је ова књига изашла, да ове године са њом започнемо Дане Митрополита Амфилохија. Господине професоре Медојевићу, хвала вам на Вашем великом труду, на Вашој љубави, честитам Вам на заиста изузетно успјешно изведеном, можемо рећи, слободно, значајном пројекту, и посебно Вам хвала што сте нам учинили радост да се вечерас овдје саберемо у спомен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију.“
Књижевник и модератор ове вечери, Новица Соврлић, представио је књигу ”Митрополит Амфилохије: Отачник – Духовни азбучник”, аутора професора др Јова Медојевића истичући да је ријеч о значајном издању Удружења писаца Косова и Метохије, које обухвата више од 710 страница са преко 1.300 записа мисли, ријечи, изрека и порука Митрополита, прикупљених из његових књига, проповједи, предавања и интервјуа. Соврлић је са поносом истакао да је Митрополит Амфилохије био члан тог удружења, присјећајући се како му је лично предао чланску карту у манастиру на Цетињу 2019. године. Описао је њихове сусрете на различитим догађајима и мјестима, наглашавајући да је Митрополит увијек понио дио тих сусрета са собом, али је оставио иза себе и учења и мисли које ће заувјек остати упамћене.
„Ђеда смо сусретили док је пописивао све косовске јаде, похрањивао кости новомученика косовских и метохијских, цјеливали му десницу и друговали с њим о Видовдану, на Песничком бденију у Грачаници, потом у Дечанима, па на Сајму књига у Београду, у Херцег Новом на Тргу од ћирилице, на Цетињу за Дане Његошеве и овде у Подгорици у овом храму. Вазда, озарени његовим присуством, и свечаношћу тренутка који се придодавао његовим присуством. Са собом је увек односио дио нас, али и остављао за собом поуке и мисли које се заувијек памте. Отуда и наша захвалност као удружења, аутору ове књиге што нас је одабрао за свог издавача. Многи би казали да је то Божија милост, и јесте“, казао је Новица Соврлић.
Проф. др Јелица Стојановић је истакла како је Митрополит Амфилохије наглашавао светост српског језика и ћириличног писма. Цитирала је дио из књиге у коме он каже да „језик, према Христовој поуци, говори из обиља срца,“ што значи да језик изражава оно што дубоко у срцу и бићу постоји. Такође је пренијела његова размишљања о ћирилици, наводећи да је 2017. године рекао: „Без Светог Саве, манастира Мораче и ћирилице, били бисмо као глава без очију, као очи без зјеница. Кроз Ћирилово писмо, кроз вјекове смо духовно, морално и ментално сазријевали.“ Митрополит се са жаљењем присјећао да је улазак у црногорске градове подсјећао на Њемачку или Италију, док је улазак у Колашин био као долазак у Чикаго, због изостанка ћириличног писма.
Професорка Стојановић је истакла да је Косово имало посебно мјесто у срцу Митрополита Амфилохија, цитирајући га како Косово назива „небеско-земаљским простором“ и говори о „косовској драми“ која траје више од шест вјекова, са разним починиоцима и учесницима. Митрополит је гледао на Косово и Метохију као на вјечну позорницу сличну Јерусалиму и Голготи, гдје се борба између добра и зла, божанске правде и људске неправде наставља до краја свијета и времена. Такође је изразила његову бол због рушења капеле на Ловћену, истичући да је знао да ће доћи вријеме када ће сазрети Црна Гора и њен народ и када ће она бити обновљена: „Зато су се капелице умножиле широм Црне Горе, чекајући да се врати она која их све уједињује.“
Протојереј-ставрофор Дарко Пејић подијелио је своја лична искуства са Митрополитом Амфилохијем, укључујући тренутак када га је Митрополит рукоположио и послао у његову прву парохију у Мојковцу — мјесту које је остало без свештеника пуних 51 годину и које није имало цркву. Присјетио се и једног тешког разговора који је Митрополит водио са представницима Општине о мјесту за храм, који је оцијенио једним од најизазовнијих у свом животу. Пејић је такође испричао како је Митрополит неочекивано дошао у његов дом и повео га на Косово на пет незаборавних дана, обилазећи народ и српске светиње. Посебно је био дирнут топлином с којом су монаси и монахиње на Косову дочекали Митрополита, што је било у оштром контрасту са дочецима у црногорским градовима, нарочито у престоном граду, гдје је често наилазио на смртовнице са његовим ликом окаченим по граду.
„Док је у исто вријеме по свијету добијао овације, он је наставио да залива ово наше дрво живота, без кога нам нема опстанка. Често својим сузама и својим знојем, само је наставио да чисти то стабло, изворе, храмове, манастире, да сабира расуте кости предака, знајући да док они не нађу свој мир, ни нама нема мира, ни нових плодова. А онда је дрво расцвјетало, почело да рађа нове плодове: ново свештенство, монаштво, нови храмови, уз очишћене и омивене старе, кренуле су да теку Црном Гором поново ријечи живота вјечног. Главни извор био је он и његова ријеч, Светигора. Нема установе у Црној Гори, којој није пружена помоћ. Брига и неуморно старање његово за православље и оно што му је повјерено, добило је своју пуну сатисфакцију у два величанствена храма, којима би се могли поносити и много већи од нас. Он је у ову Црну Гору довео све прваке православних цркава, васељене“, истакао је прота Дарко.
Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је у почетном дијелу обраћања слово посветио Ивану Јовановићу, недавно преминулом колеги и пријатељу, теологу и дугогодишњем сараднику издавачког центра Богословског факултета у Београду, као и сараднику на различитим монографијама и књигама везаним за Митрополију црногорско-приморску. Јокић је објаснио да је „Отачник“ патристичка књига о очинству — вјечном и непролазном очинству, о вјечитој и непролазној пјесми Господње славе и сјаја.
„Пред нама је Отачник једног новог учитеља и оца Цркве, Митрополита Амфилохија Радовића. Велики рад и труд на стварању Отачника – духовног азбучника о оцу Цркве Амфилохију поднио је хаџи Јово Медојевић. Медојевић је прикупио и у ову књигу принио дјелове књига, студија, есеја, чланака, бесједа, интервјуа, превода на читавих 710 страна, и у1300 појмовних јединица изабраних из великог стваралаштва Митрополита Амфилохија. Саме ове бројке говоре о грандиозном дјелу Митрополита Амфилохија, али и о озбиљности, труду и преданости приређивача и аутора овога дјела. Како сам аутор свједочи, кроз живот се сам надахњивао Митрополитовим мислима, идејама, ријечима, дјелима, и дубоким богословским промишљањима. Овај Отачник нам отвара врата спознаје дубине и ширине дјела и мисли учитеља живота многих. Његов Отачник се родио из његовог очинства које је оставио овоме нашем времену и свијету у коме су и очинство и мајчинство презрени и одбачени од људи огрезлих у заборав Бога и самозаборав. Онај чији је Отачник пред нама, покретао је људе на подвиге и жртве који нам помажу да схватимо колико нам је Божје љубави и милосрђа потребно да бисмо, макар по смјеру воље, личили на наше духовне оце који нам остављају Отачнике. Пажљиво читање ових одломака даје читаоцу миомирис како свете простоте, тако и дубоког животно-интелектуалног промишљања, али прије свега истинског служења Богу које је обилно осјењено благодаћу Божијом.“
Проф. др Хаџи Јово Медојевић, аутор и приређивач овог дјела, говорио је о именима Митрополита Амфилохија и њиховим значењима: на крштењу је добио име Ристо – што значи „помазаник“, а приликом монашког пострига име Амфилохије – што значи „два вода војске“. Описао је Митрополита као човјека врлине и квалитета, диван примјер људског рода. Медојевић је испричао свој први сусрет са блаженопочившим у Цетињском манастиру 1. октобра 1989. године, током преноса посмртних остатака и сахране црногорског краља Николе, краљице Милене и њихових ћерки. Тада је Медојевић био студент Факултета за културу на Цетињу и спремао дипломски рад на тему Краљевске породице. Присјетио се ријечи Митрополита тог дана: „Данас душе предака играју на Цетињу, радују се и славе. Јер, ево нас да дочекамо на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмог и последњег владара светог рода и светородне династије Немањић-Петровић.“
Медојевић је описао богато насљеђе Митрополита Амфилохија које се састоји од књига, научних радова, превода, проповједи и интервјуа. Кроз та дјела, Митрополит је уредно организовао и класификовао вјечите догматске истине по њиховим својствима, састављајући их у мозаик вјечитих истина, које су у свему божанске, бесконачне, безграничне и вјечите, јер потичу од бесконачног, безграничног и вјечитог Бога.
„Објаснио је дубине људског бића, душе и срца, представљајући човјека као биће створено за вјечност. Тумачио је људско достојанство и бесмртност, приближавајући љубав између Бога и човјека. Истовремено, дао је детаљна објашњења моралних правила истинског добротољубља, продирао у сву космичку објаву и откривао сабијену љепоту библијског и светог традиционалног тајновитог виђења, обухватајући све дане од стварања свијета до Другог Христовог доласка, када ће засијати пунота Божије доброте, божанске љубави и божанске истине“, закључио је на крају свог обраћања аутор и приређивач, проф. др Хаџи Јово Медојевић.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
