На празник Светих Сергија и Вакха, служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Светог Саве у Либертивилу, чиме је обележена четрдесета годишњица архипастирске службе Његовог високопреосвештенства митрополита Лонгина.
Са Митрополитом су саслуживали архимандрит Методије, Игуман манастира Хиландара, заједно са бројним свештеницима.
Овом радосном приликом, Његово Високопреосвештенство је оца Петра Саиловића произвео у чин протојереја.
Обиљежавање четири деценије епископске службе Високопреосвећеног митрополита Лонгина био је и повод за интервју и кратак осврт на значајне моменте који су обиљежили његов четрдесетогодишњи епископски труд на Њиви Господњој.
Разговор је водио Стефан Радовић.
Стефан Радовић: Ваше Високопреосвештенство, недавно сте на једноставан и молитвен начин обележили четрдесет година од Ваше хиротоније. Које мисли и осећања су Вас посебно пратила тим поводом?
Митрополит Лонгин: Свака годишњица је подсетник на милост, а не на достигнућа. Господ ми је даровао да Његовој Цркви служим четири деценије — у миру и у рату, у радости и страдању — и то ме испуњава дубоким смирењем. Дан сам обележио тихо, скромним сабрањем у Манастиру Светог Саве у Либертивилу, заједно са игуманом Хиландара, архимандритом Методијем. Архијереј треба да живи у смирењу. Почео сам као монах и желим да тако и завршим — у покајању и непрестаној благодарности.
С.Р.: Вратимо се у 1985. годину када сте рукоположени за епископа. Шта највише носите у себи из тог тренутка?
М.Л.: Имао сам тек тридесет година, а тежина тог позива била је превелика. Сећам се да сам мислио: Ко сам ја, грешан, да понесем јарам епископства? Али Црква, у својој мудрости, не позива зато што смо спремни — већ да би нас Бог укрепио. Полагање руку је тајна којом се страх претвара у служење. Осећао сам љубав сабраће архијереја, али још више невидљиво присуство светих.
С.Р.: Служили сте у разним деловима света — у Аустралији, Далмацији у време рата, и сада у Америци. Како су Вас та искуства обликовала као архијереја?
М.Л.: Свака земља била је нова Голгота и ново Васкрсење. У Аустралији сам упознао верни народ далеко од отаџбине, који је вапио за својим коренима. У Далмацији сам видео страдање и разарање, али и непоколебљиво трпљење и веру. У Америци видим изазове секуларног живота, али и лепоту слободе — слободе да градимо, уједињујемо и достојанствено сведочимо Православље. Прави дом епископа није географија него олтар Божији.
С.Р.: Имали сте важну улогу у помирењу које је исцелило поделе у Српској Цркви у Северној Америци. Коју најважнију поуку носите из тог искуства?
М.Л.: Помирење захтева смирење. Ране су биле дубоке — понос, страх, неразумевање. Али јединство се не постиже победом, већ опроштајем. Када смо Христов Крст поставили изнад наших разлика, почело је исцељење. Данас благодарим Богу што можемо служити као једна Црква у Америци. То није био административни успех, већ истинско духовно васкрсење.
С.Р.: Друштво и култура су се много променили током последњих четрдесет година. Шта Вам даје наду, а шта Вас брине када је реч о Цркви данас?
М.Л.: Брине ме колико се лако људи одвлаче од унутрашње тишине, молитве и трпљења. Живимо у добу буке и самопромоције. Али дело Цркве се не врши журбом, нити гласним речима — већ стрпљењем, слушањем и непресушном љубављу. Током година сам научио да се обнова догађа постепено, кроз мале кораке и тиху истрајност. Морамо бити спремни да чекамо, да опростимо и да изнова кренемо. Ипак, испуњава ме нада када видим младе који приступају исповести, читају Свете Оце или траже монашки живот. Јеванђеље не стари. Христос је исти — јуче, данас и увек — и када се Он проповеда истински, срца одговарају.
С.Р.: Зашто сте се одлучили да четрдесетогодишњицу обележите тако скромно — у Манастиру Светог Саве у Либертивилу, једноставним сабрањем?
М.Л.: Монашки пут нас учи да свака радост треба да буде помешана са покајањем. Највеће прославе дешавају се пред олтаром и дубоко у срцу. Манастир Светог Саве није само манастир — он је наш живи подсетник на духовне корене. Стати тамо и послужити у благодарности било је за мене највеће славље.
С.Р.: Коју поруку бисте упутили младом свештенству и монаштву које тек почиње свој пут?
М.Л.: Волите Литургију више него себе. Никада не журите у молитви. Научите послушност пре него што пожелите да водите. Читајте Јеванђеље сваки дан, не ради знања, већ ради вечног живота. Највећа проповед епископа или свештеника није изговорена, већ проживљена — кроз стрпљење, опроштај и невидљиву жртву. И увек имајте на уму: Црква није наша да је водимо, већ Христово Тело чији смо ми само слуге.
С.Р.: Улазите у наредну деценију Ваше архијерејске службе. Која је Ваша молитва?
М.Л.: Моја молитва је једноставна — да ми Господ подари смирење и чисто срце, како бих Му служио до краја. Да наш народ остане веран на овој земљи, чувајући светлост Православља у својим домовима и срцима. И да, када дође мој час, будем нађен у миру — измирен са свима, пун благодарности за све, и да још шапућем: „Слава Богу за све.“
Извор: Епархија новограчаничко средњезападноамеричка
