У сали парохијског дома Цркве Светог Ђорђа под Горицом, синоћ, 21. октобра, одржана је дијалошка трибина и промоција књиге „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“, о којој су говорили: аутор мр теологије Велибор Шиповац, свештеник Мирчета Шљиванчанин, старјешина Цркве Светог Ђорђа и мр компаративне књижевности Алексије Гргур. Модератор вечери био је свештеник Гојко Перовић.
Велибор Шиповац, аутор књиге која је настала као плод научно-истраживачког рада на мастер студију Богословског факултета у Фочи, а објављена у издању Видослова – издавачке дјелатности Епархије ЗХиП и Архива Српске православне цркве, са благословом Митрополита захумско-херцеговачког г. Димитрија, казао је да књига говори о 17. вијеку, о овоземаљском животу Светог Василија Острошког и времену и простору данашњих територија Црне Горе и Херцеговине.
„Тема је комплексна, писано је доста, нарочито о Светом Василију Острошком, али ја сам на неки начин хтио да сачиним посебан, интегралан приказ о Светом Василију и Епархији ЗХП из тог времена, а као изазов за данашње вријеме и све оно што је пробудило на неки начин и настајање саме ове књиге. Користио сам доста литературе, извора, преко 250, и надам се да сам урадио нешто што је, као дио тог саборног пројекта, на корист не само Епархије захумско-херцеговачке, него и на корист наше свете Православне цркве. Књига је састављена из четири дјела. Први дио је општи приказ обновољене Пећке патријаршије, јер само тако смо могли да, на неки начин, дођемо до суштине, до приказа Херцеговачке или Захумске епархије, зависно како се у ком периоду звала. Некада је била интегрална, а некада је била подјељена на два дјела – источну и западну. Тако да, без обзира на њен територијални опсег, она је била најважнија епархија у обновљеној Пећкој патријаршији“, казао је г. Велибор Шиповац.
У наставку је говорио о животу Светог Василија, напомињући да је вријеме у ком је живио Стојан Јовановић са породицом, а касније јеромонах и архијереј Василије, било турбулентно и тешко, под ударима турске власти, римокатоличке пропаганде, потурица, али и оних који су имали личне интересе. Римокатоличка пропаганда је користила фалсификате како би нарушила углед православних и њихових црквених великодостојника, а међу њима и Светог Василија.
„Фокус књиге је на унијатском дјеловању, на покушајима, на конструкцијама римокатоличке пропаганде о прихватању уније од стране Светог Василија Острошког, а дјелатност конгрегације за пропаганду вјере, која је у то вријеме владала овим подручјем, била је прозелитизам, фалсификовање, протурање лажних информација, извјештаја итд. Да напоменем да су за подручје Црне Горе ти центри били Бар и Котор, док су из Дубровника дјеловали за Херцеговину. Међу православним и римокатоличким становништвом углавном је владала међусобна толеранција. што није одговарало овим агентима, па су зато пропагандом дјеловали прво на црквене великодостојнике, јер то је био један од начина како да дођу до вјерника, до народа“, истакао је Шиповац, нагласивши да су у том тешком и турбулентном времену римокатолички мисионари писали разна писма која су касније конструисана да су у ствари православни признали папу за поглавара и приступили Римокатоличкој цркви.
Отац Мирчета Шљиванчанин је истакао да ова књига има велику вриједност јер иако је ријеч о најпоштованијем светитељу у нашем народу, послије Светог Саве, али и широм православља, чије житије и земаљско и небеско траје 350 година, о њему немамо много написаних веродостојних књига. Посебно је изразио радост што се она промовише у сјени старога храма под Горицом, те да је могуће да је у њега долазио Свети отац наш Василије Острошки.
„Фреске у храму су управо из периода о којем говори ова књига – периоду обнове Пећке патријаршије када је духовност и култура српског народа, Српске цркве, иако у тешким условима, напредовала захваљујући великим јерарсима, наравно патријарсима српским, међу којима нарочито мјесто у том погледу има Свети патријарх Пајсије Јањевац који је и хиротонисао Светог Василија за епископа херцеговачког. Тако да је, још једном да кажем, лијепо да ову вриједну књигу вечерас овдје промовишемо“, казао је прота.
По његовим ријечима личност Светог Василија је једна од најзначајнијих, а вријеме у којему је он рођен, у којему је пастирствовао, једно је од најтежих за наш народ.
„И то нам ова књига лијепо говори. Али кад је један човјек успио да у таквом времену постане толико познат, толико поштован, говори управо о каквој се личности ради – да је Бог њега дао нашем народу да настави дјело Светог Саве. Пошто су мошти Светог Саве спаљене управо из разлога да се не би дух нашег народа будио и подстицао људе на ослобођење од отоманског ига, дошао је Свети Василије, родио се у Херцеговини, постао митрополит који је својом личношћу и својим дјелом чувао православну вјеру. И то је највеће свједочанство да ова писма, о којима говори ова књига, нису истинита зато што је Свети Василије управо свједок православне вјере. И ако имамо неког опипљивог свједока истине православне вјере, живота по православној вјери, онда је то личност Светога Василија Острошкога“, казао је између осталог о. Мирчета Шљиванчанин.
Алексије Гргур је истакао да је књига „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“ резултат рударског посла коме је Велибор Шиповац посветио један дио свог живота, наводећи да је процват Требиња послије рата 90-их година, у првом реду резултат догађаја из 1996. године када је Свети Василије походио Херцеговину – Требиње, родне Мркоњиће, гроб своје мајке Ане – гдје се догодио један духовни преображај народа који је био измучен ратом и свим другим катастрофама које су се дешавале.
„И онда је, морам да кажем, у сагласју Епископа Атанасија и Митрополита Амфилохија, са благословом Патријарха Павла, повучен тај потез који је заправо васкрсао Херцеговину. Свети Василије у Херцеговини је неко ко се доживљава као један од укућана, дакле не само заштитник него, што се каже, најближи род“, казао је Гргур.
Подсјетивши на однос Отоманске империје према нашим светињама, на спаљивање моштију Светог Саве, а таквих покушаја било је и према Острогу, г. Алексије Гргур је указао на искрено поштовање култа Светог Василија Острошког које је велики број муслиманских породица имао у источној Херцеговини, да су бар једном годишње одлазили саборно да се поклоне његовим моштима. По његовом мишљењу то је упоредиво, када је Херцеговина у питању, једино са поштовањем који они имају према дану Светог Прокопија.
Осврнувши се и на хиперпродукцију наслова која се бави и оваквом тематиком у последње вријеме, посебно је истакао да је књига „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“ научни одговор на ову тему.
„Она је научно поткована чињеницама, озбиљним радом. Велибор је неко ко познаје и предања, али ко је и те како утрошио свог времена да прође разноразне архиве, јер једноставно осветљавање личности Светог Василија јесте можда кључно уз предање о Светом Сави. Значи један је, што каже један наш епископ, установио Епархију захумско-херцеговачку, а други је утврдио у том периоду који је био заиста круцијалан за опстанак православних на размеђи, то је неко добро рекао, између полумјесеца и лава. Свети Василије је између Млетачке републике и Отоманског царства одиграо ту историјску улогу која је невјероватна и која је спасила хришћански, православни нуклеус тог становништва источне Херцеговине, тако да је ова књига у првом реду отаџбини, роду на корист, да можемо да сагледамо једну конкретну тему која је везана за личност Светог Василија, за његово вријеме. Она је важна потка за наш утемељен, аргументован одговор заснован на чињеницама о животу и о добу Светог Василија Острошког“, казао је Алексије Гргур.
Промоција књиге „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“- видео
Весна Девић / Лана Остојић
