Бесједа блаженопочившeг Митрополита Амфилохија у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Рисну, Томиндан, 19. октобар 2016. године
Ријеч апостола Павла за себе и за ученике Христове: ,,Постасмо као сметлиште свијета.” А сам Господ је рекао својим ученицима, првим апостолима: ,,Ако мене гонише, и вас ће гонити.” И тако се то догађало кроз сву историју до данашњег дана. Господ и Његови ученици су гоњени и прогоњени, прогоњени у свим вијековима, до нашег времена. А они ученици Христови, свједоци Господа, оно што су видјели, што су чули, што су опипали, они свједоче ријеч вјечнога и непролазнога живота. Оно што је Отац Њему открио и јавио, они су примили и наставили да свједоче о Њему као јединородном Сину Божијем, као о Ономе кога су видјели, чули и опипали и о Ономе који је проповједао Оца небескога и вјечну истину и о Богу и о човјеку, о дубљем смислу људскога живота. Његова порука свим људима свих времена је: ,,Покајте се! Јер се приближило Царство небеско.” Његови ученици су, управо, проповједали покајање за спасење и проповједали Њега и Његово васкрсење, а кроз Њега и преко Њега васкрсење мртвих. Оно што исповједамо у исповједању вјеру, да вјерујемо у Оца, и Сина и Духа Светога, у једну свету, саборну и апостолску Цркву, у једно крштење и васкрсење мртвих. И на крају исповједамо Његов долазак када дође пуноћа времена, када ће доћи да суди живима и мртвима.
Покајање за спасење и покајање за просвећење и за осјећање и задобијање тога сазнања о васкрсењу, што значи о човјековом вјечном животу и достојанству.
Један од тих свједока Христових, који су Га опипали, видјели и чули, јесте и апостол Тома. Апостол Тома који није био ту оног првог дана када се Господ јавио својим ученицима па кад су му рекли: ,,Видјесмо Господа!” Он, задивљен тиме што је чуо, не могући да вјерује како су Га видјели кад је Он сахрањен, каже: ,,Док не ставим прсте у ребра Његова и у ране од клинова, докле не опипам Његове ране нећу и не могу вјеровати.”
И онда се други дан појавио Господ својим ученицима и рекао им: ,,Мир вам! Као што је Отац мене послао, тако и ја вас шаљем.’’ А онда се обраћа Томи и каже: ,,Стави прсте своје у ране од клинова мојих.” И Тома то учини, стави своје прсте у ране Његове и онда узвикује: ,,Мој Господ и мој Бог!”
И тако, ево кроз вијекове, свједоче хришћани ту велику и свету истину о Христу, али се потврђују оне Христове ријечи: ,,Благо онима који не видјеше, а повјероваше. Вама је лако да повјерујете јер сте ме опипали и видјели. Али они који ће послије вас доћи неће моћи да ме тјелесно опипају као што ме ви опипасте, али благо њима ако они приме ваше свједочанство.”
И сви хришћани кроз вијекове су названи блаженима, јер ми не видјесмо Господа, али повјеровасмо. Јер је Он Онај који је рекао да ће остати са нама у све дане до свршетка свијета и вијека и да ће нам послати Духа Светога који ће нас уводити у сваку истину. И то јесте, у ствари, Црква Христова која свједочи кроз вијекове, и Дух Свети који просвећује насљеднике светих апостола, просвећује Цркву Божију и просвећује оне који се крштавају у име Оца, и Сина и Духа Светога и непрекидно им открива ту свету и велику истину о Богу који се јавио у тијелу, који је постао човјек, који је рођен од Дјеве, који је поживео заједно са нама, који је пострадао ради нас и жртвовао се за живот свијета, али и васкрсао из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. Шта је друго Црква Христова него то свједочанство о Христу и проповједање и Њега као савршенога Бога и Спаситеља и Искупитеља, а у исто вријеме проповједање и оних Његових заповјести, свједочење Његових заповјести, Његовог закона. А суштина Његовог је закона је оно што је Он сам рекао, сабравши сав закон и пророке у оне двије заповјести: ,,Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу сојом и љуби ближњега свога као себе самога.” О те двије заповјести виси сав закон и пророци. То је Његово свједочанство, то је Његова наука, то је свједочанство Цркве Христове, то је наука Цркве Божије, то је свједочанство Светих апостола, међу којима изузетно мјесто заузима Свети апостол Тома, који је проповједао Христа распетога и васкрслога до Индије, и дан-данас у Индији постоји Црква Светог апостола Томе. Тако се она назива, јер Тома, оно што је видио и опапио, то је посвједочио. И то свједочанство и тај наук сабира и нас данас и у име тога свједочанства је подигнут и овај свети храм, у коме су крштене толико безбројне душе, повјеровавши у Христа и они који су служили Господу, вјерујући у Њега као Бога свога и живећи по заповјести Његовој, љубећи Бога и љубећи ближње своје.
Ви данас видите у нашем савременом свијету, а и јуче је тако било многих који се јављају учитељи људима, као просветитељи. Ево, и данас овдје код нас су били избори, па се такмиче ови ко је значајнији, ко боље знаде како треба људи да живе, како треба да управљају, како треба једни према другима да се односе. А ова Христова ријеч је до данас не промјењена, и она ријеч Његова: ,,Не чини другоме оно што не желиш самом себи да ти чине.’’ У тој ријечи Његовој се огледају сви они избори и данас и јуче и сјутра и сви они који проповједају ново устројство друштва, нову расподјелу добара земаљских, ако се на томе темеље ти њихови односи, онда нема зиме за људе! ,,Не чини другоме оно што не желиш да чине теби.’’ ,,Љуби ближњега свога као себе самога.” Ако се то примјени у свим областима нашег живота – и породичног, и грађанског, и заједничког у држави – онда неће бити оно што се догађа. Обећавају много шта, а у суштини, преовлађује у људима, у свима нама, саможивост, егоизам па је мало и веома мало оних који љубе ближњег свога као себе самога, а да не говоримо о оној другој Његовој заповјести да ,,нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје.” Дакле, не само да волимо једни друге као себе саме него, кад се зато појави прилика, да живот свој жртвујемо. Не оно што имамо само, него и сами себе да жртвујемо за ближње своје. То је Христова љубав и ту љубав Он тражи само од оних који су изабрани, а од нас обичних тражи ово – да волимо ближње своје као себе саме. То је ипак нека мјера коју човјек може да постигне, а оно да жртвује себе за ближње своје, то је само божанска мјера, мјера светих Божијих људи и мјера Христова.
Сви апостоли су у ствари и једно и друго испунили. Волели су ближње своје као себе саме, али су жртвовали себе на Христов начин, до последње капи крви. Само је апостол Јован умро природном смрћу, иако је и он прошао велика страдању и у Риму и гдје све није пролазио велика страдња и мучења, али на крају је доживио да буде свједок ове велике истине и доживио је дубоку старост на острву Патмосу. Тамо је написао Књигу откривења и напунио је стотину година, једини апостол. А сви остали су били побијени и распињани, као и Петар што је разапет. Апостол Андреј и његов брат Петар нису себе сматрали достојнима да буду разапети као Христос, него наопачке. Тако се и слика Свети апостол Андреј и Петар. А сви они су се жртвовали, прије свега, из љубави према Богу, опипали су Господа, посвједочили Га и Његову науку посвједочили својим животом. Тако да све оне науке које од тада па до данас, а има ту и савршених научника и људи који се баве васпитањем, педагога и људу који се баве устројством људскога друштва и сваки покушава на свој начин, али само оне науке које се темеље на ових неколико ријечи Христових, оне рјешавају људску историју и устројство људскога друштва.
Зато је Црква незамењива! Не што смо ми као црквени људи савршени, него зато што је наука коју свједочимо и којом смо се крстили и коју проповједа Црква Божија, она је савршена и савршена мјера људскога рађања, живљења, понашања, односа према Богу као вјечној тајни и односа једних према другима и односа према свијету и према творевини Божијој и односа према овом привремену животу и оном вјечном и непролазном животу који је мјера овога земаљскога живота. Страх Божији и Судњи дан. Ко се Бога не боји и људи не стиди! А чим се Бога не боји, не може ни људи да се стиди. Онај који убије Бога у себи, који се одрекне Бога као вјечне љубави, како он може да има љубави према ближњем своме? Откуд њему таква љубав ако је оцеубица! Неко ко је убио Оца свога, како може да има љубави према своме брату? И како може поштено да подијели ону имовину коју је Отац оставио? А шта је ова земља него имовина коју нам је подарио Отац небески? А ако смо Оца убили, Бога, одрекли се Њега, Њега коме припада овај свијет и хоћемо сад да подијелити ту имовину братски, па како можемо подијелити ту имовину братски ако смо убили Оца свога? Шта је урадио комунизам? Управо то је радио. Убио је Бога, прогласио да је човјек од мајмуна и онда: ,,Волимо једни друге?” Зар на мајмунској љубави и на мајмунској природи? И зато није чудо што је овдје, у комшилуку, било оних који су убијали своје очеве, али да их не помињемо, који су оца убили. Убију оца и кажу: ,,Ево га, исплазио језик. Биће других послије њега.”
А и било их је. Ових дана, ја сам се подсјетио кад су били ови избори, ту сам био и гласао, али онда сам се подсјетио да сам био у Острогу 18. октобра. То морамо да поменемо јер је то страшно. Блажо Јовановић, потоњи предсједник Црне Горе у Острогу, заједно са Петом пролетерском, на превару су, од ћивота Светога Василија, призвали Бојовића, судија који је био његов приправник прије тога. Призвали, обећавши да ништа неће урадити, само ако се предају, а они су били код ћивота Светог Василија 1943. године. Бајо Станишић, са три синовца, ипак није повјеровао. Знао је са ким има посла и остао је код ћивота. Ови су се предали и исте ноћи свих двадесет четворо њих су стријељани! Ево на Брими имате са десне стране ону јаму коју су Италијани ископали и све су их те ноћи натрпали у ту јаму, а послије рата су на њиховом гробу направили клозет! Свједочанства о томе говоре. А Бајо Станишић је изнад ћивота Светог Василија горе био, није се предао. Чак је био висок па се испружио, па онај који је пуцао на њега каже: ,,Младићу, нешто ти слабо пуца та пушка?” И на крају је погодила њега, а три њевога синовца су извршили самоубиство.
Шта се дакле догодило? Својом крвљу Бајо Станишић је залио ћивот Светога Василија Острошкога! Убијен од братске руке! Страшан догађај! А синовци су извршили самоубиство јер нијесу хтјели да се предају. Тиме је почела историја Црне Горе до данашњега дана! На тој братоубилачкој крви се градила Црна Горе од ’45. године до ’95. године. А ја морам да вам кажем, ја не смијем у цркви другачије да говорим осим језиком истине Божије, да ово што се данас гради у Црној Гори, а ево и у овим изборима, те супротности између једних и других се темеље на том братоубилаштву! То братоубилаштво је постала мјера живљења, понашања и односа у Црној Гори до данашњега дана! Јер кад један главни каже за све друге, који не мисле оно што он мисли, да су издајници Црне Горе, шта је то друго него оно што се догодило у Острогу? Они су били издајници, они су побијени и њиховом крвљу је заливен ћивот Светога Василија Острошкога! Те диобе, несрећне диобе, и тај дух братоубилаштва који је људски усуд од Каина и Авеља, није то само наша прича!
Ево, ми смо били у Загребу и тамо су разговори између католика и нас о Алојзију Степинцу. О његовој личности, свему што се догодило међу нама, међу браћом и Хрватима и што се догодило у Другом свјетском рату и што се до данас догађало, све је то затровано духом братоубилаштва! Истим оним духом који је залио крвљу ћивот Светог Василија Острошкога! Наше диобе, наше помазе, наше крвне освете, оне су сада продубљене у једном истом народу! ’Ајде, кад си са другим народом па се прегониш, али у истом народу! Па су од једног народа постала два народа који се сад мрзе! Па су од једног језика постала два језика, од једне државе постале двије државе, три државе или четири државе или нације. И на том духу братоуства, мржње, гради се будућност Црне Горе. И мислите да ту може бити неке среће и благослова Божијег? Све докле овај дух, кога свједоче Свети апостоли, дух покајања и праштања не завлада у људским срцима, нема среће ни будућности ни мени, ни теби, ни овој Црној Гори, ни Европи!
Зато и није случајно зашто Господ почиње Своју науку: ,,Покајте се! Промијените се, измјените срце своје и биће своје! Заволите Бога као вјечну љубав да би завољели једни друге са таквом вјечном и божанском љубављу! Опраштајте једни другима!” Зашто је прва ствар, када идемо да се причестимо, на коју нас подсјећа Црква: ,,Јеси ли опростио брату своме или сестри својој?” Ако имаш нешто против ближњега свога, а носиш дар у Цркви, иди, прво се помири са њим, па онда принеси. Јер како тражиш од Бога опроштај кад нијеси опростио брату своме, сестри својој, дјетету своме, мужу своме, жени својој, ближњему своме? Како тражиш опроштај од Бога?
Дакле, много је велика ова наука Божије Црква, и много је дубока. Није лако бити хришћанин, није лако бити човјек. Оно што је говорио наш Патријарх Павле: ,,Будимо људи!” Ено га већ сликамо у иконама у Бара, па на његовом оном свитку пише: ,,Будимо људи!” Каква је то велика истина? Како је то наш патријарх Павле схватио, осјетио – бити човјек, али овај јеванђељски човјек, Христов човјек! То је, у ствари, највећа мјера нашег људскога живота и зато је много важно да прослављамо свете апостоле, они који су били људи Божији и који су нам посвједочили и Бога као вјечну истину и љубав, као мјеру нашега живота и нашега бића и као мјеру нашега начина живљења! ,,Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” То је мјера те и такве љубави према Богу и према ближњима и то је једини истински и прави темељ за разрешење свих проблема људских овдје на земљи. И ови наши који се свађају ко је добио на изборима, ко је изгубио, а сви смо изгубили! Ако се кроз ова страдања, и стара и нова, несреће, ако се не вратимо овоме и кроз свјетлост ове науке, Христове науке сагледамо једни друге, онда ћемо знати и да живимо на прави начин и да умиремо на прави начин. И да се, кроз овај живот, рађамо за онај вјечни и непролазни живот, задобијајући спасење и васкрсење.
Дај Боже, молитвама Светога апостола Томе, Господ да нам подари ту и такву љубав према Богу и према ближњима, у све дане нашега живота, и у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
