После дугих преговора са италијанским властима и управама гробаља на подручју јужне Италије, заслугом докторке Алесије Леђо (Alessia Leggio) из Барија и господина Николе Лукића из Аустралије, уз предусретљивост Управе Српске православне црквене општине Трст, спашени су од заборава и уништења посмртни остаци 93 Срба заточеника Другог светског рата из Еболија, Батипаље и Барија. Великим залагањем даровите професорке антрополошке форензике др Алесије, током протеклих година детаљно су испитивани посмртни остаци несрећних Срба који су своје животе окончали у Еболију, не успевајући, као осталих 12.000 Срба, да се иселе у слободни свет после поробљавања отаџбине од стране комуниста 1944. године.
Италијанско погребно предузеће из Трста је у петак, 10. октобра 2025. године, пренело 93 металне кутије у Трст, где су их на српском православном гробљу дочекали Његово преосвештенство Епископ швајцарски Г. Андреј са свештенством, Управом Црквене општине Светог Спиридона и верницима.
После одслуженог парастоса, све металне кутије на којима су забележена сва имена и презимена ових покојника, уредно су положене у нову крипту у склопу српског гробља.
За ову прилику пристигли су, такође, свештеници, пароси из Вићенце, Рима и Удина, који су са Епископом одслужили парастос: протојереји Далибор Ђукић и Роман Фишер, јереј Душан Ђукановић и надлежни парох тршћански протојереј-ставрофор Рашко Радовић. Парастосу је присуствовала и благочестива др Алесија Леђо, која је била толико ганута чином примања трагично упокојених Срба из Еболија да током целе церемоније није могла да сакрије сузе.
У својој беседи на парастосу, Владика Андреј је подсетио све присутне на страшну трагедију кроз коју су прошли српски родољуби по окончању Другог светског рата, који су после двогодишње агоније највећим делом емигрирали у Америку, Канаду, Аустралију и Западну Европу, међу њима и његов отац прота Добривоје Ћилерџић који је емигрирао у Северну Немачку. Парох из Удина о. Душан Ђукановић је у својој беседи изнео важност Дневника англиканског бискупа за Гибралтар, др Бакстона који је 21.11.1945. био посетио логор Еболи, по упутствима свог пријатеља Светог владике Николаја Велимировића, који се тада налазио у Лондону.
У то време, логор Еболи се налазио у енглеској окупационој зони и стање у њему није било задовољавајуће: недостајало је хране, медицинских средстава и неге, док су неизвесност и опасности по живот лебдели над главама свих. Све ове недаће нашег народа нису остале непознате – такође архипастирском бригом Светог Владике Николаја – ни Међународнј заједници хришћанске омладине (YMCA) у Њујорку, која је у јануару 1946. одлучила да упути помоћ верном народу и свештенству у Италији и Немачкој.
У извештају Светом архијерејском синоду у Београду, свештеничко Братство из логора Еболи извештавао је о напорима да се успостави колико толико нормалан живот у логору. У извештају се умољава Свети синод Српске православне цркве да благослови дотадашњи рад и даје одобрење и упутства за будући рад. Недуго потом, логор бива премештен у Немачку. Међутим, многи нису успели да напусте Италију, тамо су уснули у Господу, у Италији.
Молимо се Богу да ће прихваћени покојни Срби из Еболија, свој мир наћи у Трсту, на српском православном гробљу, крај Капеле Светог Великомученика Георгија, чекајући васкрсење мртвих и живот будућег века.
