Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Св. Јована Богослова у Морињу, 21. августа 2010. године
Освештасмо, драга браћо и сестре, овај обновљени храм Светога Јована Богослова, вољенога ученика Христовога, четвртога Јеванђелисте. Свети Јован Богослов, за разлику од друга три Јеванђелиста, не описује само живот Христов, оно што се догађало са Њим док је ходио овдје на земљи, не записује само оне догађаје, збивања и чудеса и не записује само оне Његове ријечи које је изговорио. Својство његовог Јеванђеља се састоји у томе да он сагледа ону дубљу тајну Христове личности. Ако остала тројица Јеванђелиста, а и он, дјелимично говоре о догађајима Христовог живота и о Његовом рођењу, Богојављењу, Преображењу, о распећу, васкрсењу и вазнесењу и све оно што се догодило са Њим и кроз Њега, он нам открива одмах на почетку свога Јеванђеља ону дубљу тајну која се скрива у оним дјелима Његовим, која је чинио ходећи међу нама. Свима нам је познато да његово Јеванђеље почиње ријечима: „У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Богу и Бог бјеше Логос.“
Logos је ријеч јелинска која је тешко преводива. Ми је преводимо од времена Свете браће Кирила и Методија са ријечју „Слово“ – „У почетку бјеше Слово“. У новије вријеме преводимо као: „У почетку бјеше Ријеч“. Међутим, и један и други израз српског и словенског и било ког другог језика није способан да смјести у себе сав садржај овог израза којег употребљава Свети Јован Богослов, logos. Јер logos значи и слово, и ријеч, и смисао, и разум, и мудрост и многа друга значења се користе у тој ријечи коју је Свети Јован употријебио користећи изразе древне хеленске мудрости да би, Богом надахнут, указао на ону вјечну тајну Христове личности и указао нам на тајну Њега као јединороднога Сина Божијега, на тајну Њега вјечно рођенога од Бога Оца, који је, када је дошла пуноћа времена, дошао послан од Бога Оца у овај свијет да „сваки који у Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни“. Тајну Христовог божанства открива нам и јавља Свети Јован Богослов. Није случајно на Тајној вечери, као што је записано, једино Јован Богослов наслонио своју главу на груди Христове, када је питао: „Ко је то, Господе, ко ће Те издати?“ Наслонивши главу Његову на груди Христове, сила Христова је дотакла Његов ум, преобразила и промјенила његов ум и његово срце. Вјечна божанска мудрост се кроз њега пројавила, он је са груди Христових то сазнање дубоко, које тешко допире до људскога ума, он је поцрпио то знање, ту мудрост и ту истину.
Зато он тако и пише о Њему: и као о савршеном Богу, јединородном Сину Божијем, другом лицу Пресвете Тројице, и о Њему као савршеном човјеку. Јер он записује оне знамените ријечи да „Логос постаде тијело и усели се у нас, пун благодати и истине“. Дакле, тај вјечни Логос Божији, вјечно Слово Божије, вјечна мудрост Божија, вјечни Син Божији јединородни, рођењем од Пресвете Дјеве, примио је људску природу и постао један од нас. Он се, као вјечни Бог, уселио у нас, уселио се пун благодати божанске и пун истине, откривши нам кроз то усељавање у нама да је Он Пут, Истина и Живот. Дакле, једино Њим ходимо ка истини. Једини пут којим се може ходити, а да се не залута на овој земљи, јесте управо Он – Његова наука, Његово откривење, Његово јављање. Он није само пут којим се ходи, него Он је и истина, јер нико прије Њега се није усудио да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Oнај који дарује не само пролазни, него и вјечни живот, Својим доласком у овај свијет. Зато Свети јеванђелист не само што Њега назива Логосом, који је у Богу и који је Бог, него придодаје и оне свете ријечи да је „кроз Њега све постало што је постало и ништа не постоји без Њега”.
Он који је у вјечности у Богу Оцу, Он је Онај којим Отац, као рјечју Својом, ствара свијет и творевину Своју. Зато се и чита у првој глави Књиге постања: „Рече Бог и би! И раздвоји Бог, Својом Рјечју, небо од земљу и свјетлост од таме. И рече Бог да расте биље.“ И том Својом Рјечју је Бог створио све и сва. И на крају рече Бог: „Да створимо човјека по слици и по прилици Својој“. И та Ријеч Његова је управо Логос, друго лице Пресвете Тројице, којим ствара све и сва, а посебно човјека. Тако да је од самог почетка, настанка свијета, Бог присутан у творевини Својој, али најприсутнији од Свете Тројице је у право Логос Божији, Ријеч Божија, којом је све створено. Како каже недавно канонизовани отац наш Јустин Ћелијски: „Све је словесно и испуњено мудрошћу неизрецивом. Све, од најмањега створења до највећега, поседује ту мудрост и тај божански печат Логоса Божијег, Слова Божијег и вјечне Ријечи Божије“. Ако је Он пут, онда није чудо што се у Дјелима апостолским Црква Христова назива путем. Па се каже да су Јевреји тога времена гонили не само Христа, него су гонили пут Његов, оне који су ходили Његовим путем и Њиме као јединим спасоносним путем.
То је прво што треба знати о Светом Јовану Богослову. Прва велика и неизрецива истина коју нам он јавља и посвједочује у свом Јеванђељу и својим животом. А друга велика истина, коју такође он посвједочује, управо зато што је исцрпио знање и мудрост са груди Христових, је истина о Пресветој Тројици. Син, који говори за Себе: „Ја и Отац смо једно“. И у исто вријеме обраћа се Њему, прије Свога страдања: „Молим ти се, Оче, да ови које си мени дао да буду једно, као што сам ја у Теби и као што си Ти у мени, нека тако и ови које си ми дао буду и једно и заједно, не само у времену, него и у вјечности“. Дакле, јединство Оца, и Сина је темељ и основа јединства Божије творевине и јединства људскога рода. Нарочито јединства оних који су Божији, који су Христови, који су у Његово име крштени и миропомазани Духом Светим. Не само што нам и Он свједочи ту велику и свету тајну истовјетности Своје са Богом и Оцем Својим и нашим, него нам указује и на другу тајну, тајну Духа Светога, рекавши: „Нећу вас оставити саме, него ћу вам послати Духа Утјешитеља, који ће вас увести у сваку истину. Све што сам вам говорио и оно што вам нијесам говорио, све ће вам то говорити Дух Свети, треће лице Свете Тројице“ – као што се и догодило на Тројчиндан, када се открила пуноћа истине о Богу, у Тројици постојећем и прослављаном, Оцу, и Сину и Духу Светоме.
Везано за ту велику и свету истину, на којој почива наш живот и судбина овога свијета и која је уткана у свеукупну Божију творевину, видљиву и невидљиву, Свети Јован нам открива још једну велику и свету истину. Он je први y људској историји који је записао ријечи: „Бог је љубав. И ко у љубави обитава, у Богу обитава.“ Нико никада прије њега није Бога назвао „љубављу“. О Богу се говорило као о Правди, као о Истини, као о Творцу, као Сведржитељу, али нико никада није записао ријечи које је записао Свети Јован Благослов. Он их је могао записати управо зато што се дотакла ума његовога и срца та велика и света тајна Оца, и Сина и Духа Светога, Бога као љубави. Љубав, која је Отац и којом Он љуби Сина, неизрециво. Љубав, која јесте Син и којом Он љуби Оца и Духа Светога, неизрециво. Љубав, која јесте Дух Свети и свеза љубави, како Га називају Свети оци Цркве Божије, којом Он љуби Оца и од кога исходи Сина јединороднога. Само Бог, који је Света Тројица, може бити назван љубављу, као што је говорио један мудри епископ наш Данило Будимски. Говорио је: „Ми се клањамо Богу љубави, који је заједница од вјечности: Отац, и Син и Дух Свети. Наш Бог није Бог самотњак’“.
Љубав није нешто што је својствено само људима као створеним бићима, него је сами Бог љубав, па зато љубав и постоји као правило и закон јединства свеукупне творевине и основно правило људског живљења овдје на земљи. Јер човјек, када је створен, створен је по слици и прилици Божијој. Дакле, оно што јесте Бог по сили Својој, по природи Својој, то постаје човјек Његовом стваралачком силом, али не по природи, наравно, него по благодати, човјек постаје слика Његова. И као што је Бог Света Тројица, тако је и људска природа тројична: људско тијело, људска душа и људски ум; ocjeћање, воља и разум. Све су то тројичности које је Бог уградио у људску природу, управо зато што је Он Света Тројица, па се та тројичност одражава на човјеку и на свеукупној творевини Божијој. Зато каже владика Данило: Ми се клањамо Богу који је љубав, који је тројичан, који је вјечна заједница, а не Богу самотњаку.
Приликом Христовог распећа Бог је откривен као саможртвена љубав, као Онај који жртвује и приноси Себе за живот свијета. Што је већа љубав, то је већа спремност на жртву. Што је мања љубав, то је мања спремност на жртву. Зато што је Божија љубав неизрецива, тако је и спремност на жртвовање Себе и даривање Себе сваком човјеку и створењу толико неизрецива код Бога. Зато је и призив нама људима на земљи да се, на христолики начин, односимо и према Богу, и према творевини Божијој и једни према другима. Има оних који по својој незрелости духовној и примитивизму, не могу схватити ову велику и неизрециву тајну. Не могу је схватити јер су оптерећени земаљским поимањем ствари, земаљским поимањем рађања, па не могу да схвате и да прихвате да рођење Сина Божијег није као рођење људско на земљи, него је неизрециво, као и исхођење Духа Светога. А ми употребљавамо тај израз, научени од Христа, од Цркве Божије научени о рођењу Христовом, да би на основу те најсветије тајне у нашем земном животу могли себи да дочарамо ту велику и свету истину рођења Сина Божијег на небесима, од Бога Оца. Није Његово рођење као наше рођење, то је унутарња, духовна, наддуховна, неизрецива тајна, на коју ми само примјењујемо категорије нашега земаљскога живљења и мишљења, никада не дајући тим категоријама апсолутни смисао и апсолутни значај. Јер, ма колико примјењивали наше земаљске категорије на Бога, све више и више се велика и света божанска тајна удаљује од нас. Али ми не можемо другачије него тако да се приближимо Богу, користећи оно чиме живимо, начин на који се рађамо и постојимо, да би тиме могли себи дочарати, приближити се тој великој Божијој тајни и да би могли открити своју сродност са живим Богом, са Оцем, Сином и Духом Светим, са Богом љубави. Дакле, и та истина о Богу као љубави је оно што свједочи Свети Јован и у свом Јеванђељу и у својим посланицама и у свом животу.
Постоји предање како је један од најмилијих ученика Светога Јована Богослова, у једном тренутку, као што са људима бива, постао најопакији разбојник по Малој Азији. Убијао је, са својом четом, људе, идући од мјеста до мјеста, од брда до брда, од планине до планине. А старац Јован, који је доживио преко стотину година, каже предање, кренуо је за њим и гдје год је чуо да се он појавио и неко зло направио, стигао је Свети Јован за њим. И на крају је успио да га срете, да га пронађе. И пронашавши га, почео је да љуби његове крваве руке, крвљу обагрене руке. И када је овај видио ту неизрециву љубав свога духовног оца, Јована Богослова, он је клекнуо и пао пред њега, заридао до небеса и тражио и од њега и од Бога опроштај за све злочине које је починио и поново се вратио и постао његов ученик. И могуће је да је то био онај Прохор који је био поред њега у пећини Откривења, гдје је Свети Јован примио неизрециве тајне не само о ономе што је било и о Богу, ко је и какав је, него и ономе што ће бити, о чему свједочи Отркивење Јованово, последња књига у Светоме писму.
У њој се говори о Страшноме суду, о збивањима која ће доћи, о небеском Јерусалиму и царству небеском и о свему ономе што је Бог предвидио и допустио да се догађа у историји овога свијета и вијека, у историји човјека. Дакле, у пећини Јовановој, која и данас постоји на острву Патмосу, ту је он примио, већ као старац, од Бога то Откривење великих и светих тајни које ће доћи. И данас се види како је стијена распукла, тамо гдје се Дух Свети и сила Божија открила, и јавила и обасјала ум и душу Светога Јована Богослова. Па када неко иде од вас у Јеладу, oбавезно да oде и на Патмос. Тамо је велики Манастир Светог Јована Богослова, који данас слави за празник Светога Јована Богослова, а тамо је и та пећина Јованова, гдје је Бог удостојио Јована више него било које људско биће овдје на земљи, откривши му тајне о Богу, ко је Он и какав је и откривши тајне о крају свијета и вијека. Сагледао Га је, дакле, Свети Јован као Алфу и Омегу, као Почетак и Крај, као Првога и Последњега, као Творца свега и Онога ка коме хрли свеукупна Божија творевина, да би узрасла у мјеру раста висине Његове, у мјеру раста вјечнога Логоса Божијег, Христа Бога нашега.
Ето, дакле, коме су ваши преци подигли овај свети храм, коме сте ви обновили овај свети храм. И нијесте могли изабрати дивнијега светитеља. Послије Господа и Његове мајке, најдивнији светитељ је Свети Јован Крститељ, а онда Свети Јован Богослов. Нема премца Господу, Мајци Божијој, Јовану Крститељу и Светоме Јовану Богослову.
Нека би Господ и нас умудрио и открио нам ту велику и свету истину о Божијој љубави, љубави којом нас Бог грли и истину о нашем смислу, да би и ми ходили путем који води у живот вјечни, да би ходили путем који води истини и који дарује живот вјечни, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
