Свештеник Слободан Лукић
Једна од фаза идентитетског инжењеринга који се код нас спроводи већ неколико деценија јесте искључивање „неподобних“ писаца из школских програма. Од прије неколико година сличне процесе видимо и у глобалним размјерама. Наиме, владари моћних структура западног свијета су, у небивалој хистерији, одлучили да се обрачунају са руским културним наслијеђем, тако што су забранили књиге великана руске књижевности попут Достојевског, Гогоља и др. Ако упоредо са тим појавама, узмемо у обзир и неухватљиви развој технологије и вјештачке интелигенције – који доводи у питање саму сврху и смисао стваралаштва – могли би чувеној мисли Достојевског о спасавању свијета љепотом супротставити крајње песимистичку тврдњу да ће „ругоба уништити свијет“. Оно што се тренутно дешава у свијету и што видимо као дешавања најскорије будућности, снажно подсјећа на опис ауторитарног друштва у чувеном роману Реја Бредберија „Фаренхајт 451″.
Бредбери описује свеобухватну контролу људи која се остварује путем медија, односно технологије. У постхуманистичком добу које је „вријеме радње“ романа, читање и посједовање књига је строго забрањено, књиге се спаљују а њихови власници бивају кажњени. Зидови кућа су претвoрени у екране, а укућани људе са екрана називају „породицом“. У таквом свијету лишеном смисла, замагљене су границе између технолошког и људског, природног и вјештачког, док су традиционалне вриједности темељно промијењене. Систем који почива на високо развијеној технологији онемогућава човјеку да погледа у себе и да се замисли над „проклетим питањима“. Зато појединац никада не остаје сам са собом јер је са свих страна, са сва четири зида собе окружен медијима који га „васпитавају“ према потребама Мегалополиса. У таквом, крајње индивидуалистичком друштву, масовни медији су замијенили и образовање. Знање се узима као пуко сабирање и познавање небитних информација. Систем, преправљањем историјских чињеница, укида осјећање историјског континуитета, стварањем нове традиције, а све ради утврђивања владајуће идеологије.
Преломна тачка у роману јесте тренутак када главни јунак, Гај Монтаг, сусреће дјевојку по имену Кларис, која га упознаје са прошлим временима у којима људи нису живјели у страху. Она му такође говори и о садашњости која би могла бити другачија ако би људи посматрали свијет не путем интерактивне телевизије, већ на основу онога што су сазнали из прочитаних књига. Другим ријечима, пут избављења од бесмисленог живота по правилима тако уређеног друштва, од менталне и емотивне деградације (у којој живи већина становника Града), креће управо кроз памћење и чување књига. Гај Монтаг бјежи из Града, из технолошке цивилизације у природу, и увиђа да обнову друштва започињу њему слични прогнаници, чији је главни задатак да памте изабране књиге. Са безбједне удаљености, они посматрају како се Град, у атомском рату који траје свега неколико секунди, претвара у прах. Управо тај моменат представља почетак процеса обнове: “Хиљаде на путевима, напуштеним пругама, вечерас, споља скитнице, изнутра библиотеке. У почетку ништа није било планирано. Свако је имао понеку књигу коју је желио да упамти, па је то и урадио… А кад се рат заврши, једног дана, једне године, књиге ће моћи поново да се напишу. Људи ће бити позвани, један по један, да изрецитују оно што знају, а ми ћемо то одштампати, да стоји на папиру до следећег Мрачног доба.“
Бредбери се у поговору романа осврће и на оно што данас називамо политичка коректност, описујући метод спаљивања књига и њихово чишћење од садржаја који могу да утичу на осјетљивост мањина. То је свакако алузија на цензуру присутну у Америци шездесетих година прошлог вијека, а која је у наше вријеме нарасла до гротескних размјера: “Јер ово је луд свијет и постаће још луђи ако допустимо мањинама, било патуљцима или џиновима, било орангутанима или делфинима, било заговорницима нуклеарних глава или чисте воде, било прокомпјутеролозима или неолудистима, било простацима или мудрацима, да се петљају у естетику. Стваран свијет је терен на коме се свака група игра доношења или укидања закона.“
Као метод и начин бробе, а што је уједно мото овог романа, Бредбери узима исказ Х. Р. Хименеза: „Ако вам дају папир на линије, пишите уздуж“, што указује на дужност одупирања бесмислу, памћењем и чувањем оних достигнућа људског духа која ће помоћи људској култури да преживи. Иако би се на први поглед учинило да је Бредберијева визија дистопијског друштва будућности прилично мрачна, ипак крај романа је прожет једним хришћанским оптимизмом. Уништење и нестанак Града, Бредбери не види као крај цивилизације, већ као тачку од које почиње обнова.
Наше хришћанско искуство нас такође учи да „узак пут“ спасења започиње бјекством из утопијског града магловите и никад достижне среће и спознањем да смо ми, већ овдје на земљи (у Цркви) житељи вишњег Јерусалима. Осим овог афирмативног аспекта хришћанске идеје историјског Града који се заснива и узраста ка небеском Граду, постоји и други аспект тог односа. Он се може назвати подвижничким и указује на несводивост човјека и његовог идентитета само на историјиски град, на град овога свијета чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Када Св. апостол Павле каже да овдје немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14), он нас заправо учи да је историјски Град несигуран и пролазан. Зато је наш хришћански живот у њему увијек у знаку покрета (подвига) ка непролазном Граду – Граду Царства Божијег.
