У наше време, више него икада раније, актуелно је говорити о пријатељству. Данас су људи силно отуђени, немају поверења једни у друге и катастрофално им недостаје времена. Због тога нам је потребан разговор који у себи садржи чистоту, верност и, што је најважније, љубав. Такво општење је ужитак нашег живота.
Где пронаћи такву дружбу? Одговор је одавно спреман: обратите се Цркви. У њој ћете наћи све најбоље што су икада створили Бог и људи. До краја времена, у Цркви ће се очувати љубав као извор исконске доброте и среће. Стога, правог пријатеља, који вас неће издати и оставити на цедилу, треба такође тражити у Цркви. Такав пријатељ за сваког од нас може постати парохијски свештеник – наш будући духовник. У овом чланку говорићемо о томе како правилно започети то пријатељство, које нам може донети огромну духовну корист.
Важност послушања и духовни савети
Прво ћемо поразговарати о врлини послушања. Како разговори са свештеником могу бити плодотворни? Истинско хришћанство почиње од дубинске спознаје сопствене грешне природе. Човек мора да схвати да је крајње духовно беспомоћан и немоћан да сам себе исправи. Разочарати се у сопствене снаге је сасвим нормално.
Пре него што дођемо на разговор или исповест, треба да одредимо време за молитву. Молитва има моћ да открије човеку вољу Божију кроз његовог духовника. По мери ваше вере и, што је најбитније, по мери ваше одлучности да испуните савет, Господ нама свештеницима даје мноштво корисних поука за вас вернике.
У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима – прошло је време одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Духовни савет увек има у виду слободу човека. Иако нас неиспуњење савета неће приближити Богу, то није повод за озбиљне бриге. Међутим, у савету увек постоји оно што је потребно и корисно, те стога треба да се потрудимо да га послушамо и испунимо. Изузетак је када свештеник мора строго да укаже на неспојивост хришћанства са животом којим руководе страсти, позивајући: „Човече, престани да грешиш“.
Нажалост, многи људи се обраћају нама свештеницима са унапред спремном одлуком: имају већ написан текст, а баћушка треба само да га одобри, без икаквих измена. Иако никога не спречавамо у томе, човек таквим поступком губи много, јер буквално искључује Бога из свог подухвата.
Тражење благослова пре важних корака
Пре него што направимо неки важни корак (брак, избор факултета, нови посао), зашто то не бисмо предочили свом духовнику? Изложили бисмо основне моменте, обавезно се дотакли наших жеља, циљева и мотивације. Свештеник је незаинтересовано лице за ваше спољашње успехе, али може да примети разне духовне проблеме и да вас упозори на њих.
Шта вас покреће у свему томе? Ако је у питању благочестиво усмерење, зашто онда не бисте тражили благослов? Понекад мотивација уопште није хришћанска, када човеком управља корист или некаква тешко препознатљива сујета. Често поступамо у складу са својим страстима, које нас заслепљују, и због гордости не желимо да се обратимо духовнику.
Нека питања, попут стварања породице, тичу се читавог нашег предстојећег живота. И да ли можете бити уверени да тачно сами знате како правилно да поступите? Ја сам схватио да у животу неће бити важнијег питања од ступања у брак. Може се погрешити у било чему, само не у томе. Све што је добро у брачном животу, васпитању деце, односима са широм породицом, решавању стамбеног питања и материјалној обезбеђености долази по милости Божијој, јер је Бог дао свој благослов! То све време морамо имати на уму!
Исповест: Искрена борба против главне страсти
Говоримо о исповести као о веома плодоносном средству духовног развоја, које не могу да сравним ни са једном другом врстом хришћанског труда. Али и њој се често приступа врло површно, уз самосажаљење и нагласак на другим људима. Исповест је очекивање Страшног Суда од Бога! Док стоји пред Крстом и Јеванђељем, човеку је дата могућност да измени Божији Суд над својом вечном судбином! Управо ту и сада то можеш изменити! После ће то бити немогуће, јер је покајање после смрти закаснело и бесплодно.
Човече! Мисли о томе и немој да закасниш!!! Свето Писмо говори о великом стиду који ће душа осетити пред целим светом, када буде откривена сва скровита прљавштина (Отк. 6, 16). Овде нам је дато још времена! Сваку исповест морамо да схватамо као благодатну могућност да се ставимо на милост пред праведни суд Божији над нашим грешним животом.
Понекад се иза пуно речи губи нешто важно. По мом мишљењу, боље је исповедати само један грех, који ти у датом тренутку више од свега не да мира. С каквим циљем? Како би почео да се бориш с њим. Веома је важно тачно одредити страст, која те мучи, а можда и побеђује, више од других. После целивања Јеванђеља и Крста, потребно је да кренемо у борбу са том страшћу и да започнемо свој подвиг.
Често на исповест долазе људи са списковима грехова на пет страна. Дође ми да питам: „С каквом страшћу за тебе предстоји битка? Исповест је увек заокрет за 180 степени и почетак новог живота. А како да га започнеш у датом случају?“Закључујемо: у дугом списку је мало користи.
Далеко је битније поставити себи тачну духовну дијагнозу, издвојити главне симптоме своје духовне болести. Зле силе, по правилу, муче човека једном страшћу, која се притом многоструко грана. Управо је ту страст потребно наћи у себи. Посеци стабло и гране ће саме отпасти. Ово је важна методика духовне борбе.
Искреност и поверење: Основа односа са духовником
Правила понашања са свештеником зависе од тога колико га доживљавамо као свог духовног пастира. Добро би било говорити са свештеником на тему коју ни са ким другим не разматраш, јер је духовни живот врло важна ствар, док о политици или времену можеш да причаш са сваким.
Постоје људи, нажалост, који су попут духовних вампира. Они разумеју да у Цркви присуствује благодат Божија, али нам одузимају много времена углавном на пусте приче. После таквог разговора, свештеник се осећа измореним, док они успевају да се окрепе. Њихово срце није спремно да прихвати оно што је речено.
Још један озбиљан проблем је када човек прожет лукавством и потпуно неискрен тражи потврду за своје планове од разних свештеника. Један га не благосиља, иде другом, трећем, док не нађе оног који му одговара. Мој духовник ми је говорио: „Ако си ти под вођством свог духовника више година и понављаш одређени грех, па почнеш да се стидиш да идеш код њега, и одеш код другог свештеника, тада тај грех се не опрашта, јер ти пушташ лицемерје и обману у своју душу.“ Какав ти је он духовни отац, када скриваш од њега свој живот? Зато је он и отац да би знао све, што је лоше у теби.
Односе у породици треба пренети на пастирско служење, јер је парохија такође породица. Докле год имам са човеком искрен и топао однос, поткрепљен поверењем, могу да будем користан. Али ако неко почне лукаво да се понаша, да игра двоструку игру, његова душа остаје затворена и практично неће бити могуће помоћи му.
Изводећи закључак, долазимо до става да је неопходно имати разборитост и дечије поверење према духовнику, како би однос са њим помогао спасењу наше душе.
Протојереј Андреј Овчиников
Превод: Фондација Пријатељ Божији
Извор: pravoslavie.ru
