У седамнаесту недјељу по Духовима, Његово високопреосвештенство Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије служио је Свету архијерејску литургију у Храму Светог кнеза Лазара у Берковићима. Високопреосвећеном Владици саслуживали су свештеници Саша Којовић, Срђан Милошевић, и ђакони Дејан Ивановић и Горан Гуровић.
У јеванђељској бесједи, Владика Димитрије нагласио је да данашње Јеванђеље говори о сили вјере, колико је многострука, а једноставна, и колико је дубока вјера када је права, те да је прво што човјек примјећује кад она прилази Христу, чудесна њена несебичност. Она показује непатвореност људског бића, говори “помилуј ме” и мисли на своју кћер. Показује и љубав, али ону природну љубав, коју је Бог уткао у човјеково биће – да осјећамо према онима које родимо толику блискост. Такву блискост би требало да осјећамо према сваком човјеку. Тако како Хананејка прилази Богу, требало би и хришћани да се моле Богу и да на тај начин исправљају ближње, када је неко слаб, када гријеши, па чак и када им човјек чини неправду. Владика је, подсјећајући на Достојевског, појаснио да је љубав, као и вјера, посао и издржљивост – потребно је истрајати.
По отпусту, Владика Димитрије пожелио је да благослов Божији дође на све присутне и поучио да људи, сабирући се у цркви ради причешћа живим Богом, улазе у заједницу једни са другима, и у заједницу са Богом живим, са анђелима и са светитељима. Светитељи су људима знак, охрабрење и благослов да се може бити Божији човјек – да се може овај живот осветити, препородити и пресаздати и да човјек заиста може бити онакав каквог га је Бог замислио – да личи на Христа.
