Понекад, у тишини свог срца, човек осети тежину речи. Једна реч, изговорена у брзини, може изгледати безначајно, али Христос нас упозорава:
„А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен“ (Мт. 12,36–37).
Тај стих не буди само страх – он открива дубину наше одговорности. Шта ако је свака моја реч погрешна? Ко може стајати пред Њим чист?
Страх није увек казна. Он нас буди, подсећа да нисмо сами, да свака реч може бити камен спаса или препрека. Али ако у страху останемо заглављени, гледајући своје грешке као непремостиве, заборављамо да Божије очи не гледају да би осудиле – већ да би водиле и исцелиле.
Где правда престаје, почиње милост
У тренуцима сумње, када се питамо: „Да ли ћу икада бити довољно добар? Да ли сам већ прекасно пао?“, јавља се тихи одјек наде – подсетник да Божија правда није одвојена од милости.
„Не поступа с нама по гријесима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост његова к онима који га се боје.“ (Псалам 102, 10-11)
Јер ако је човеку заповеђено да ближњем опрашта не седам пута, него седамдесет пута седам (Мт. 18,22), колико више опрашта Бог, који је Сам Извор милости?
Божија правда не броји наше падове као камење које ће нас затрпати, већ броји наша покајања као звезде које светле у тами. Њу не занима савршенство, већ искреност срца које се враћа. Она не гледа само на то колико пута смо пали, већ колико пута смо се вратили.
Сведочанства милости: Покајање које отвара рај
Бог не чека наше савршенство. Он чека наш корак ка покајању. Најснажније сведочанство те истине је Разбојник на крсту. Он није имао времена ни за пост, ни за дела милосрђа. Имао је само једну искрену реч срца: „Помени ме, Господе, када дођеш у Царство своје.“ И та једна једина реч, изговорена у тренутку највећег пада и покајања, отворила му је Рај.
Сличну поруку налазимо и у причи о Блудном сину. Када се вратио из прашине својих одлука, отац га није прекорео, нити га је испитивао. Само га је загрлио. Свако наше покајање постаје тренутак тог загрљаја – сусрет са љубављу која не пита за падове, већ за срце које жели да се врати.
Чак и они који дубоко падну могу бити уздигнути, као што нам показује пример Апостола Петра. Иако се три пута одрекао Господа, Христос га није осудио. Напротив, питао га је три пута: „Љубиш ли ме?“, као да враћа сваки пад у достојанство. Његово питање није било казна, већ признање достојанства и позив на обнову. Свака од ових прича потврђује да милост превазилази људску логику и грех, јер, као што је сам Господ рекао: „Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Лк. 5,32).
Страх као позив на сусрет
Страх који осећамо пред Судом није тамница, већ позивница. Позивница да се окренемо ка Њему, да у слабости откријемо наду. Када човек осети своју недостојност, унутрашњи глас често шапће: „Да ли је моје кајање довољно? Да ли је моја молитва искрена?“
Тај глас није непријатељ, већ шапат који нас враћа на пут. Он нас подсећа да још увек тражимо Бога, да још увек идемо ка светлу.
„Јер ако ми, ма колико грешни, умемо да дарујемо добро својој деци, колико више ће Отац небески даровати добро онима који му ишту?“ (Мт. 7,11)
Бог не мери дубину наших падова. Он гледа на висину наше вере, на искреност срца, на оно што остаје после пада. Свако „Господе, помилуј“ носи тежину вечности.
Молитва као сусрет
Молитва није само речи које изговарамо. Она је сусрет, тихи разговор, осећај присуства. У том сусрету страх постепено нестаје. Човек престаје да броји своје грехе, а почиње да осећа Божију верност. Псалмопојац управо у томе види тајну: „Ако ћеш безакоња гледати, Господе, Господе, ко ће опстати? Али је код Тебе опроштај, да би Те се бојали.“ (Псалам 130, 3-4)
Тако страх од суда постаје нада, сумња се претвара у поверење, а немоћ у сигурност у љубави која је већа од сваког греха. Свака молитва, свака суза, свака реч „Господе, помилуј“ постаје корак ка спасењу.
Љубав као мерило суда
На крају, Христос нас подсећа да на Страшном суду неће гледати само наше речи и падове, већ и наше дело љубави: „Гладне нахранисте, жедне напојисте, госте примисте, болесне и у тамници посетисте“ (Мт. 25, 31–46). Ово нам показује да је наш пут ка спасењу уплетен у љубав према онима које смо сретали.
Тамо где ми видимо бездан, Бог види светлост. Тамо где се ми меримо падовима, Он броји кораке покајања. Тамо где се ми бојимо суда, Он нас позива у загрљај. Апостол Павле управо то сведочи: „Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, његовом благодаћу, кроз откуп који је у Христу Исусу.“ (Римљанима 3, 23–24)
Страх није крај – страх је позив на сусрет. А свака искрена реч, свака молитва и свака суза постају кључеви који отварају врата милости.
Извор: Фондација Пријатељ Божији
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић
