Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је беседио вечерас, 4. октобра 2025. године, на свечаној академији коју је поводом сутрашњег освећења Храма Свете браће Ћирила и Метода у Марибору организовала Српска православна црквена општина мариборска. Беседу доносимо у целости:
Високопреосвећена и преосвећена браћо архиjереји, браћо бискупи Римокатоличке Цркве и Евангелистичке Цркве, уважени господине жупане, сви остали по чину и реду, даме и господо, браћо и сестре.
Ја сам имао овде спремно неколико речи написаних, али одустаћу од њих с обзиром да је толико тога до сада лепог речено, а пре свега отпевано и одиграно, да би било сувишно да било шта додајем, осим што желим са вама да поделим велику радост због данашњег сабора у име Господа нашег Исуса Христа и Његовог Оца и Духа Светог.
Испричаћу само једну кратку причу из житија светитеља Божјих која, чини ми се, одражава оно што се дешава сада на овом месту, али и уназад између људи који деле исти простор и деле веру у Бога, причу која осликава оно што је Марибор и поред свих сцила и харибди и искушења кроз које је као град и као заједница кроз време пролазио.
Наиме, има једна прича у којој се један млад монах питао шта је то Рај, а шта је то пакао. У молитви својој обраћао се Богу да му то објасни. И онда у једном тренутку јавио му се анђео са неба, ухватио га за руку и увео у једну велику просторију. И он је угледао у тој просторији један огроман казан, а око тог казана мноштво људи који су имали у својој руци кашику која је неопходна да се узима храна из тог великог казана. Међутим, та кашика је била дужа од руке сваког од њих. И сваки, када је покушавао да захвати храну из казана и да је принесе својим устима, пре него што је дотакао усне и окусио храну, све би просипао с обзиром да је кашика била дужа од руке. И вели анђео том човеку: Видиш, ово је пакао. Има много хране, свако има средства која му помажу да се захвативши од хране нахрани, али без обзира на све то свако остаје гладан.
А онда га је увео у једну другу просторију у којој је заправо била потпуно иста слика: мноштво људи окупљених око великог казана препуног хране. И опет је свако имао кашику у својој руци. И опет су кашике биле дуже од руке сваког од њих. Међутим, у тој просторији свако је, захватајући од хране, хранио оног другог. И свако не само да је нахранио себе, него је свако бивао нахрањен до ситости бригом другога о њему. И онда је анђео рекао: Видиш, то је Рај.
Дакле, пакао је када свако мисли само о себи и не види лице другога, не осећа постојање другога. Пакао је заправо самоћа и усамљеност, а Рај је опет реалност у којој свако осећа да му је други потребан и свако живи за другога. Дакле, не живи тек поред другога, него свако живи за другога и свако разуме да не може сам. Рај је, дакле, осећање заједнице и живот за заједницу.
И ми имамо храм који сутра освећујемо, који није ништа друго него место сабирања, место заједничарења, место у којем се не само учимо да смо потребни једни другима, него заиста и живимо истину и реалност у којој нам је други потребан, у којој нам је други неопходан, у којој заправо тек кроз другог, а ми кажемо ближњег, ми осећамо да ми јесмо и да ми постојимо. То је сутрашњи храм, али то је и град Марибор! С пуним правом то кажем и са дивном носталгијом и осећањима, јер сам и сам делио све оно што овај град нуди, а град Марибор је управо у односу на нас православне то потврдио и показао.
Иако је храм срушен, срушен је од оних који су рушили све што је духовно и уопште им није важно за данашњи тренутак име. Вера, православна вера нашег народа, овде је не само опстојала, него и живела пуним плућима благодарећи вери других људи који су пре нас овде живили. Де факто и практично се то показало и чињеницом да смо се молили у храму евангелистичком и у просторима и храмовима католичким, а ево, Бог је дао да нашим трудом, Његовом љубављу и промислом, али и подршком и љубављу и браће католика и браће из Евангелистичке Цркве, ми имамо простор у којем ћемо се окупљати, служити Свету литургију и разумети да рај није само нешто што нас чека у будућности, него је реалност која нам је доступна овде и сада, али само онда када живимо вером у једног Господа Исуса Христа, вером у Свету Тројицу, Оца, Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Живели! Нека сте сви богословени!
Опширније на: СПЦ
