Хиландарско вече и промоција књиге „Додир“, монаха Теодосија Хиландарца, одржано је синоћ у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици.
Поздравно слово изговорио је протојереј мр Предраг Шћепановић – архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски који је говорио о значају манастира Хиландара и описао га као „земљу у којој је вријеме стало“ и „ковчег златне династије“.
Отац Предраг је истакао да је Хиландар први универзитет и мјесто гдје се више од 800 година непрекидно приноси славопој Богу и Пресветој Богородици, те да то није туристичка дестинација, већ „егзистенцијални загрљај и сусрет са Пресветом Богородицом“. Подсјетио је да је мјесто на којем је саздан Саборни храм Христовог васкрсења некада управо било метох манастира Хиландара.
Модератор вечери – чтец Борис Мусић, прочитао је причу ,,Круг“ и навео да је књига „Додир“ објављена у издању задужбине светог манастира Хиландара, те да је из штампе изашло четврто издање.
У уводном дијелу обраћања отац Теодосије се захвалио Његовом виосокопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникују и игуману манастира Хиландар, архимандриту Методију на благослову за одржавање ове промоције, као и на његовом доласку у Црну Гору и на Косово и Метохију и навео да књига није главни разлог његовог доласка, већ жеља да се сусретне са присутнима и обиђе светиње које је посјећивао прије 20 година. Говорио је о манастиру Хиландар, гдје се већ 827 година непрекидно моли и горе кандила у цркви и појаснио да када човјек дође у манастир вођен љубављу према Богу у почетку мисли да је стигао у рај, али да Господ након неког времена повуче своју благодат, да би га привукао себи и да тада почиње борба са самом собом. У даљем обраћању монах Теодосије је рекао да је књига „Додир“ настала као резултат његове унутрашње борбе у души и да је писање је био његов начин да се приближи Богу и да га „додирне“, као што је као дијете желио да додирне свог оца.
,,Ово писање је мој покушај и мој начин да се приближим Богу и да до Њега дођем и да га додирнем као што сам као дете желео да додирнем оца, а немајући снаге за то, више сам чезнуо, него што сам успевао у томе. Да би касније када је прича написана која се назива „Додир“, баш описује то стање и тај однос између родитеља и детета, тада сам сватио још једну ствар, а то је да је та чежња усмерена не само на оца мог него и на небеског Оца. Та чежња ,у ствари, схватио сам постоји стално у нама, само не на одређен, односно на јасан начин дефинисан. Покушавајући да неке ствари превазиђим у себи имао сам потребу да се ослободим њих, а то су јаке емоције везане за сећања из најранијег детињства. Нисам знао за то да имам талент за писање, почео сам да то исписујем и једноставно да избацујем из себе, тако да је ускоро настао читави низ тих прича, заправо ослобађајући за мене“.
,,Бивајући у манастиру и покушавајући да дођемо до неке равнотеже у себи, имамо заиста доста проблема са самим собом, а затим ми са људима око себе. Додир за мене значи додинути другу душу, додирнути другог човека на тај начин дубински, да могу да га осетим и да могу да му кажем све оно што осећам, као и да чувамо њега и све оно што он осећа према мени. А колико је то тешко? То сам научио кроз свој живот у односу са својим родитељима, а касније као монах у много вредним разгворима са многим људима, тако сам увидео да многи људи у ствари имају управо тај проблем и тај проблем у ствари увек креће од тог уског круга, а први круг то је наша породица. Зато сам на корице ове књиге и ставио фотографију крила пчеле, која у ствари симболизује тананост додира између два човека. Као што је тешко да се два човека додирну душама својим, то је као кад бисмо покушали да крила пчеле помазимо са својим прстом. И тај мој монашки пут је у ствари све време за сада то – да покушам да додирнем то крило пчеле као и људе који се налазе око мене“.
Након обраћања оца Теодосија водитељ је прочитао насловну причу „Додир“ и истакао да је ово књига која нас враћа нашим коријенима, љубави и захвалности и колико је то важно у времену отуђености.
Потом је услиједио и духовни разговор и питања присутних монаху Теодосију.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
