Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије данас, на празник Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, као и помен блаженопочившем Митрополиту Митрофану Бану, чији се гроб налази у порти ове светиње.
У својој архипастирској бесједи Владика Пајсије је казао да је Христос, дајући спасење цијелом свијету, пошао путем голготе и тако и нама оставио исти тај пут да се њиме спасавамо. Подсјетио је на ријечи Господње да ако су Њега гонили, да ће гонити свакога онога који вјерује у Њега и који истински следује Његовим стопама, јер није слуга већи од господара свога. Много је примјера свакодневног страдања појединаца, а ми смо, како говори апостол Павле, дио тијела Христовог и када један уд страда, онда и цијело тијело страда и осјећа, а кад цијели један православни, вјерујући народ страда, тада је то страдање још болније за цијелу Цркву. Праслику тог страдања и идења ка спасењу, ка Царству небеском, како је истакао, можемо видјети још у Старом завјету када је изабрани Божији народ, вођен Мојсијем, напустио египатско ропство и дошао у земљу обећану, а онда опет, послије тога, запао у ропство, након којег долази оно коначно ослобођење – Христос.
По његовим ријечима као што је израиљски народ стварао царство, културу умјетност у временима мирним, тако се код православних народа, тамо гдје Бог дадне мира и спокоја, развија црквени живот, богослужење и све оно што иде са тим. Међутим, у оним временима када наиђе да један народ страда, тада ништа од тога томе народу није потребно. Тада се губи смисао царства и његових институција, и свега што то прати, и томе народу је тада само потребан отац, који ће му бити судија и учитељ, и све оно што му је потребно – вођа.
„Тако су и наши митрополити и епископи претходно зетски, затим црногорски и приморски, већином своме народу били све што им је било потребно, и учитељи и вође и пастири – једном ријечју отац и родитељ. И многи од њих су у тој највећој муци за наш народ стојали раме уз раме са својим народом, и многи од њих нису ни дочекали да угледају васкрсење свога народа. Међу њима је Митрополит Митрофан Бан, који је такође својим очима гледао и голготу свога народа, али и дочекао да види и васкрсење“, бесједио је Епископ диоклијски.
Посебно је нагласио да је блаженог спомена Митрополит Митрофан Бан страдао са својим народом приликом скадарске голготе, када је много црногорског народа оставило своје животе покушавајући да ослободи Скадар, борећи се за своју вјеру и отаџбину у Првом балканском рату, а онда касније и сва она страдања које је донио Први свјетски рат, окупација Црне Горе од стране Аустроугарске, рушење Његошеве капеле и капитулација Црне Горе.
„Због свог његовог трпљења, Бог га је удостојио и да види исто то васкрсење свога народа овдје на земљи, када је наша отаџбина ослобођена и када је цијели српски народ опет уједињен. И не само то, дочекао је и да се опет успостави Пећка патријаршија и да Српска православна црква опет продише цијелим својим плућима. Наравно, одмах послије тога, свега неколико дана касније, он се преставио Господу, рекао бих, мирне душе јер је дочекао да види слободан народ који опет може слободно да слави на својој земљи, у својој отаџбини, име Божије који га је сво вријеме водио и чувао. И због тога овом приликом, ми смо се окупили да молимо Бога да душу његову прими у насељима Аврамовим а све нас да помилује, учврсти и дадне вјеру и наду да носимо бреме данашњега времена, да носимо свој крст“, поручио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије.
Весна Девић
