Ђаче учениче, шта то учиш? Сва твоја учевина на смрт ми мирише. Зато те видим тужна и очајна.
Где ти је наука о Животу и Животодавцу? Ко ти је дао очи, помоћу којих душа твоја гледа? Ко ти је дао уши, помоћу којих душа твоја чује? Ко то је дао разум, помоћу кога учиш? Ако ти је хартија, коју читаш. каже да ти је природа дала и вид и слух и разум, ти упитај хартију и хартијаше: А од кога природа позајми да мени да?
Сине човечији, зар ти срце не гори као огањ, када се помене име Творца и Оца твојега? Умири срце своје, прво га умири, па загледај у њега као у мирно језеро, потом га ослушни и најзад прими науку његову. Тако ћеш познати Творца и Зајмодавца природе. Тако ћеш осетити присуство Живота и славу Животодавца. И учевина твоја неће бити мирис смрти, но мирис живота. А туга и очајање твоје окренуће се на радост и клицање.
Свети Владика Николај Жички – Духовне поуке
