Промоција књиге “Вјежбе дисања”, ауторке Теодоре Ковач, биће одржана у Библиотеци “Радосав Љумовић” у суботу, 20. септембра, с почетком у 20 часова.
О књизи ће говорити рецензент мр Вишња Косовић и ауторка, уз пратњу на гитари мр Александра Бубање и вокалне солистикиње Теодоре Бајић.
Догађај ће бити уприличен у сали “Марко Миљанов”.
***
Теодора (Кошарац) Ковач рођена је 1994. године у Палама. Дипломирала је Општу књижевност и театрологију на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Награђивана је за своју поезију коју пише од дјетињства. Истакли бисмо признања: „Радославница – за најбољег младог пјесника“, на Међународном фестивалу поезије за дјецу и младе Источно Сарајево, „Лука Милованов Георгијевић“, на истоименој манифестацији, те
„Славко Јунгић Јесеј“. Теодорине пјесме објављене су у зборницима, часописима за књижевност и културу, монографијама, часописима за дјецу и интернет магазинима. Своју поезију представљала је на самосталним и групним пјесничким вечерима у БиХ, Црној Гори и Србији.
Ауторка је збирке пјесама „Хербаријум душе“ (УП „Поета“, Београд, 2016) и ”Вјежбе дисања“. Члан је Удружења књижевника Црне Горе, супруга свештеника Ненада и мајка дјечака Василија. Живи и ствара у Херцег Новом.
***
ПОЕЗИЈА КАО ТРАЈНО ДИСАЊЕ
(над рукописом Вјежбе дисања Теодоре Ковач)
Читајући Вјежбе дисања, збирку поезије, читалац одмах уочава да је ријеч о добро осмишљеној цјелини од шест циклуса – „Акварел“, „Слово за ријеч“, „Мимоход“, „Конкретно, љубав“, „У магновењу“, „Како ћемо се играти сваки дан“ – уоквирених пролошком и епилошком пјесмом („Пролог“ и „Вјежбе дисања“). Сваки циклус броји по дванаест пјесама. На овај начин успостављена цјелина подсјећа на структуру класичних драмских дјела, гдје између елемената пулсира живи дијалог, а формирани циклични поредак постиже узлазну линију раста интензитета лирског израза.
Пјеснички израз Теодоре Ковач с једне стране карактерише наглашени исповиједни тон, присутан у великом броју лирских остварења, а са друге стране осјетан је дослух са вјерским и културним идентитетом свога народа, са прецима и поезијом славних претходника, као и са кодовима и лексиком српског језика. О свему наведеном најбоље свједоче пјесме из циклуса „Слово за ријеч“, од којих издвајамо пјесму „Косовка дјевојка“, испјевану у осам строфа са по пет стихова. Теодора Ковач квинту бира промишљено, с јасном намјером. Наиме, цијела пјесма је у знаку традиционалног и модерног, у дијалогу је са косовском традицијом и пјесништвом Милана Ракића, о чему опет свједочи одабир стиха и строфе, с основном разликом у избору лирскога гласа. Сам наслов пјесме призива Косовку дјевојку и њена два златна кондира, из којих ће, хладном водом и црвеним вином, умивати ране и причешћивати незнане јунаке. У посљедњој строфи лирско ја казује и коме су стихови адресовани – „дјеци нерођеној“ / „Успаванку спјевах да је вјечност слуша“. Поменути циклус можемо разумјети и као лирски палимпсест на којем је исткана књига индивидуалног и колективног постојања. У неким лирским остварењима („На Ловћену“, „Под Савином шумом“, „Милешевско свјетло“, „Оче наш“), симболички је спојено земаљско и небеско. Слово за ријеч, циклус вишезначан и вишеслојан, исказао је несумњив пјесникињин дар и богатство пјесничког израза.
Поезија је за Теодору Ковач, неоспорно, уточиште – сигурно мјесто у којем се исцјељује, дише пуним плућима, мјесто у којем слави све оно што јој је дато на дар. Отуда происходи и наслов овог пјесничког зборника – Вјежбе дисања. Из тих пјесникињиних вјежби дисања рађа се и дише нова творевина – њена поезија, оваплоћена и самосвојна. Из тих дубина лирске интроспекције чуће се и пјесникињин глас који екстатично узвикује „У пјесму сам се закључала./ У ону пјесму што је гласно пјевам“, а онда и готово пркосно саопштава: „Нисам ничија / Док потпуну ме налазите у морима крвотока / И под милионима шарених дугмади“ (пјесма „Пролог“). У „Прологу“, пјесми коју уз епилошке „Вјежбе дисања“, можемо посматрати као програмске пјесме, читамо и пјеснички захтјев да се прст не упире у емоције („Зато престаните прстом на њих да тикате“), јер оне нису и не могу бити стуб срама, на који их је високо подесило вријеме у којем живимо. С тим у вези је и категорички императив Удахни и Издахни, који се три пута маркира у „Вјежбама дисања“, са поруком да се слуша глас савјести и да је за емпатију „довољно чисто огледало“, а „за срећу метаморфозе“.
У Вјежбама дисања снази лирског доживљаја умногоме доприноси изразито прожимање и интимност свијета лирске јунакиње, који, опет посредством снажних емоција и мисли саме пјесникиње, твори основну боју, расположења и стања исказана у овом рукопису. Из тог дослуха двају свјетова, умјетничког и стварног, пјесникиња је исткала пут за посвећеног читаоца који би желио да самостално проникне у сопствена стања душе и свијет минулог и прошлог. Зато у „Везу“, складном сонету, у којем се, ко у плетисанку, сплићу прошло и садашње, пјесникиња казује како је вјечност „сневаљка и казна“, како „Склупчана сједи, баш ту, у теби самом“ и „избор ти чека, зато, остај тамо“. Поезија за Теодору Ковач представља, поред уточишта и заклона, и „неуморну плетисанку“ која нас наводи да се загледамо у везове сопствене душе, али и да макар покушамо расплести понеку нит коју нам је наметнуо свијет у којем егзистирамо.
Преко Акварела и разливених боја душе, која траже Слово за ријеч у Мимоходу или свечаној поворци, читалац конкретно стиже до циклуса о љубави. Након „Несанице“ и „Новембра“, са којим се рађају „нова љета у старим успоменама“, „Компас“ љубави нас води „Са Итаке“ до „Одисеја“. Љубав је за пјесникињу оно што и Итака за Одисеја – постојбина, уточиште од збјегова и несигурности, мирна лука и „насушни мир“. На крају, она је луча која се поклања вољеном драгом.
Рукопису Вјежбе дисања, специфичног изражајног колорита и тоналитета ширег регистра (од рапсодичности до елегичности), на плану пјесничке форме показује, такође, разноликост. У том погледу, распон иде од лирских минијатура („Наутилус“) до пјесама са обрисима поема, или од строго уређених форми, попут сонета, до астрофичних пјесама с бијелим стихом.
Вјежбе дисања вриједан су прилог тези о љековитим својствима поезије, о њеној снази у трансформацији душе, о дубокој вјери у снагу ријечи и, ништа мање, одговору на оно чувено питање – чему поезија у оскудна времена. Теодора Ковач, пјесникиња осебујне, страсне и темпераментне природе, али и богатог унутрашњег живота, што се уочава из страница овог даровитог рукописа, на овом мјесту се, треба то истаћи, уписује и међу оне пјеснике чија је позиција лирска, а насљеђе епско.
Мр Мирјана Лукић
Доцент на Катедри за компаративистику
Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву
