Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас 19. септембра, са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у метоху манастира Михољска Превлака у Бијелићима, посвећеном Чуду Светог архангела Михаила у Хони.
Прије почетка Литургије у чин расе и камилавке, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је замонашио досадашње послушнице ове свете обитељи Мирјану, Весну, Марију и Александру, давши им монашка имена: Меланија, Нона, Саломија и Синклитикија.
По заамовоној молитви Високопреосвећени Митрополит је освештао колач у част Светог архистратига Михаила, чиме је уједно прослављен и имендан настојатељице ове обитељи Михаиле, а потом се обратио вјерном народу поучивши их да Анђеле, који се непрестано труде да служе Господу и величају славу Његову, Господ удостојава да буду сапричасници Његове вјечне, бесконачне, нетрулежне и нестворене славе.
„Па и ми да се угледамо на њих, драга браћо и сестре. Ако са смирењем приносимо своју службу Господу, увјерени смо да ће нас Господ удостојити свога милосрђа, благослова, своје љубави, али и своје вјечне славе“, поручио је Владика Јоаникије, додавши да на светим богослужењима, ми заједно са Анђелима, подстицани и оснаживани од њих, приносимо нашу службу Господу и уздижемо се изнад својих слабости. И Господ нас удостојава и анђелске пажње и радости, и сједињења са Спаситељем нашим Господом Исусом Христом, који је Спаситељ не само нас људи него и Анђела и цијеле творевине.
Беседа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија:
У име Оца и Сина и Светога Духа.
У Светом писму доста је казано о служби Светих анђела Божијих, Михаила и Гаврила и осталих небеских сила бестелесних. Доста је тога што нам је откривено кроз живот Цркве, кроз њену дугу историју, тако да смо ми људи на земљи удостојени да нам се открије прозор према небу. И да видимо љепоту горњега света и љепоту житеља и служитеља Божијих пред престолом Господњим, који су обасјани вјечном славом Божијом, који се стално надахњују љубављу Божијом и благодаћу Духа Светога, надахнути да славе име Господње, као што говори Свети пророк Исаија, који је имао виђење да Свети анђели пјевају непрестану пјесму: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, исполн небо и земља слави Твојеја, што и ми пјевамо на Светој литургији.
Али сви ми људи, православни хришћани, вјерујући у оно што је Свето писмо засвједочило, што је засвједочило свето предање, имамо слободу да се ослањамо на помоћ вишњих небеских сила. Ријетко се ко од хришћана удостојава тих виђења, али није то најважније, како говоре Свети оци. Најважније је да се смиримо, да познамо своје гријехе, да се покајемо и да затражимо милост од Бога, и да покажемо спремност да служимо Господу. А Свети анђели Божији шта они чине? Они се непрестано труде да служе Господу и да величају славу Његову, па их Господ зато удостојава да буду сапричасници Његове вјечне, бесконачне, нетрулежне и нестворене славе.
Па и ми да се угледамо на њих, драга браћо и сестре. И Свети анђели Божији дрхте пред силом, величанством и славом Божијом и приносе своју службу са највећим смирењем. Као што говори Свети апостол Петар, да и они желе да завире у тајне Божије, а камоли ми грешни људи. Међутим, ако са смирењем приносимо своју службу Господу, ми смо увјерени да ће нас Господ удостојити свога милосрђа, своје љубави, свога благослова, али и своје вјечне славе.
И када служимо света богослужења, драга браћо и сестре, ми заједно са Анђелима, подстицани и оснаживани од њих, приносимо нашу службу Господу. И они силазе међу нас да нас оснаже, а ми се уздижемо, иако људи под гријехом и слабостима, али се на светој служби уздижемо изнад својих слабости. И Господ нас удостојава и анђелске пажње, и анђелске радости, и сједињења са Спаситељем нашим Господом Исусом Христом, који је Спаситељ не само нас људи него и Анђела и цијеле творевине.
Ево, данас прослављамо једно од чудеса Светога архистратига Михаила. Помиње се његово чудо у Хони, у Малој Азији, када је потоп воде кренуо да сруши Цркву и уништи сва црквена здања. Један велики подвижник тамо се молио Богу, и Свети архангел Михаило отворио је једну расјелину у земљи, недалеко од храма Божијега, у коју је усмјерена водена стихија. Сва вода је промијенила свој ток, и храм је био сачуван, и Божији угодник који се тамо молио, а посрамљени су незнабошци који су се радовали уништењу храма и слуге Божије.
У давним временима то је било, али се на овај дан дан помињу и многа чудеса. И једно је везано за манастир Дохијар, и то на почетку његове историје. Можете више прочитати у Житијама Светих код оца Јустина. Веома је занимљиво да су оснивачи Дохијара у X вијеку били двојица Срба, ученици Светога Атанасија Атонскога. Тако предање каже, и Дохијарски монаси то памте. Може се о томе и расправљати, да ли су били Срби или други Словени, али предање каже да су били Срби. То је нама част и радост. Али без обзира коју је светињу ко основао, она припада цијелој Цркви Божијој и свим хришћанима и ми се увијек везујемо за оне који су нешто нарочито учинили и њима благодаримо, и ево послије толико вијекова ми се тога сјећамо. Знају се и имена тих подвижника, ученика Светога Атанасија Атонскога. У њихово вријеме учинио је Свети архангел Михаило једно знаменито чудо, чиме је утемељен и тај велики и значајни светогорски манастир.
А ми, драга браћо и сестре, који имамо овдје велику светињу Светога архангела Михаила из давних времена, која је родила многе друге светиње, па и ову светињу овдје на овоме лијепом узвишењу, која је много страдала и тиме свједочила светост православне вјере, која је чудотворила и када је била у својој пуној слави у вријеме Светога Саве и Светих Немањића, али и када је била разорена и када су страдали њени монаси. То наш народ и свједочи – да је манастир Превлака вјечито била велика светиња. Иако је било времена послије млетачког разарања тог манастира, тако је предање остало. Знамо да је Митрополија зетска одатле силом потиснута у доба Млечана у XV вијеку, што се види из свих докумената. У документима се не види да је манастир разорен и да су монаси отровани, али је то остало у предању. Видимо да је манастир силом потискиван, па се и братство и Митрополија вјероватно склањала у оваква мала скровита мјеста. Говори се да су монаси манастира Превлаке основали ову светињу и да су се овдје једно вријеме склањали. Још се то изучава.
Видите да светиња и када је разорена – она дјелује, када је на распећу – она чудотвори. Никад наш народ није напустио манастир Превлаку, него се везивао за њу, памтио и њену првобитну славу и њено разарање. И ова црквица је спомен тог памћења, подигнута у славу Светога архистратига Михаила. Није случајно што је у ово наше вријеме, благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, ова светиња обновљена. Била је запуштена, напуштена, па је пропојала и хвала Богу овдје се формирало прво братство, па сестринство.
И данас смо добили милошћу Божијом и великим трудом сестара монахња ове свете обитељи и нашег оца Рафаила, духовника ове светиње, четири нове монахиње. Умножило се сестринство ове обитељи. Нека Бог благослови наше нове сестре, да их укријепи на овом веома захтјевном монашком подвигу, али подвигу под Божијим благословом и благодаћу. Ако се добро наоружају смирењем, покајањем и послушањем, њима ће Бог дати силе да напредују, да духовно узрастају и процвјетају заједно са мати игуманијом Михаилом, која данас прославља свој имендан. Честитамо јој са свим сестрама ове свете обитељи.
Имамо данас још једну радост – завршен је конак у свом основном облику. Још ће се украшавати и завршавати, али хвала Богу што смо и то добили. Имамо и велике добротворе, којима ће бити прилике да се посебно захвалимо. А једном добротвору, који је учинио толико да му се не можемо на достојан начин одужити, можемо једино просто и људски рећи: – Хвала ти, брате, нека Бог благослови тебе, твоју породицу и твоје потомство, добрим здрављем, срећом и напретком.
Као што увијек чинимо, памтимо добротворе Цркве по хиљаду година и више. Они остају у вјечном Божијем памћењу, јер су показали љубав према светињи. Као што смо данас помињали прве ктиторе манастира Дохијара из X вијека, а било их је и послије много и све то Црква памти, помиње и благодари. На свакој светој служби помињу се ктитори и приложници.
Тако и наше нове сестре, које су највећи приложници, савјетујем да свако послушање које им даје игуманија, или које Црква од њих тражи, врше са смирењем, са повјерењем, са великом ревношћу и са жртвом. Свака жртва треба да замирише, а свако послушање, без обзира да ли је угледно или није, јесте под великим Божијим благословом. И када монаси или монахиње врше у манастиру послушање, они знају да служе прије свега Богу, да служе светињи, својој обитељи, својој заједници, да служе на крају своме спасењу. Зато треба да буду ревносни, као што нас је учио Свети отац наш Сава, први архиепископ српски и највећи учитељ духовног живота у нашем роду.
Свима на здравље, на спасење и на многа и блага љета. Амин. Боже дај!
Весна Девић
Транскрипт: Давид Балабан
