Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Преноса моштију Светог Александра Невског, у петак 12. септембра 2025. године, Свету архијерејску Литургију у храму Светог Патријарха српског Макарија, у Плужинама, чиме је ова светиња у изградњи прославила своју храмовну славу.
Саслуживало је више свештенослужитеља, а молитвено је учествовао вјерни народ пивског краја и гости литургијског сабрања.
На крају богослужења Високопреосвећени Митрополит Методије обратио се вјерницима ријечју архипастирске бесједе, честитајући храмовну славу, сабранима у Светој Литургији.
„Сретна слава, драга браћо и сестре и драга дјецо Божја, Пивљани и сви који смо се данас овдје, на овај дивни празник Светог Макарија Патријарха српског, обновитеља, окупили и сабрали у овом Саборном храму који је све љепши и украшенији и, ако Бог да, брзо ћемо га и освештати. Саборни храм Пивљана, а и цјелокупног српског рода. Дошли су нам овдје, омладина из Фоче пјешке, њих двадесетак, ево се и причестили, из постојбине Макарија Патријарха, тамо из тог краја Фоче, Рудог, Вишеграда, одакле су Соколовићи“.
„Чули смо у светом Јеванђељу како Господ сије својом ријечју благодат спасења, али, увијек је то сјеме божанско исто кроз све вјекове и непромјењљиво, али је подлога и земља на коју оно пада различито, а то је срце људско. То је њива на коју ријеч Божја силази и долази, зависно од срца које прима ту ријеч која је увијек иста и истинита, иста у све вјекове, исцјељујућа и спасоносна. Зависно од срца зависи од тога да ли ће то божанско сјеме и хоће ли, уопште, плодове донијети. Па каже: Оно сјеме које је пало покрај пута, значи на утабаној и тврдој подлози куда сви иду и проходе и пролазе и гдје нема никаквог заклона, нити питомине; то је срце које је окорело у жељама овога свијета и испуњавању прохтјева пале људске природе, гдје ум као врата тога срца је разваљен и без вратакроз који тумарају све демонске помисли и пустоше то људско биће“, казао је Митрополит.
То је, додао је он, слика бића које изгледа као друм на који падне божанско сјеме, кажу дођу одмах птице и позобљу и ништа од њега не остане.
„То, каже Господ, дођу демонске силе и сву ону ријеч благодатну, Христову и спасоносну, која уђе у срце такво понесу демони и кажу, затрују то срце невјеровањем. Друго сјеме, каже, падне на каменито тло гдје мало земље има и оскудно, оно брзо никне и крене да расте, али због недостатка влаге и сунца које припекне и дубине те земље и њене плодности оно се брзо спаруши, увене и никаквог плода не донесе. То су они који се брзо одушеве Христовом ријечју и приме, али дубље не трагајући за смислом божанских ријечи и не размишљајући о њима и не поступајући, не дјелајући по тим ријечима; дође сунце, односно искушења овога живота и околности које навале на нас и онда изгубимо то мало вјере и одушевљења што смо имали и то сјеме божанско не донесе никаква плода, односно не постанемо бољи“.
„А оно друго које је пало у трновито мјесто, оно је никло и кренуло, али трње овога живота које представља бриге и жеље које имамо, оне надвладају то божанско сјеме и нашу преданост ријечи Христовој и ни тада не донесемо никаквог плода. Само у једном случају, када падне на плодно и обрађено срце, припремљено за Христа, дакле, ми смо дошли данас овдје и сабрали смо се, чули смо ријеч божанску, присуствовали и учествовали у светој Литургији, причестили смо се Тијелом и Крвљу Христовом, али, ако се за то нисмо спремали онда не може та ријеч Божја донијети плода, јер Господ не угрожава нашу слободу. Увијек пусти да ми одлучимо и да се опредјелимо којим ћемо путем и како поћи“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Подсјетио је да Црква Божја данас прославља Светог Кирила и Никона, Патријархе српске у вријеме деспота Стефана Високог, када је почело да се распада земаљско српско царство, али који су сабирали свој народ заједно са деспотом Стефаном Високим, кријепили га, учвршћивали у вјери, припремајући га за оно што слиједи српском роду и његовој земљи.
„Славимо и Светог Макарија који је, кад је укинута Патријаршија српска и угашена од отоманске империје и кад је пропало српско царство, пропало и Смедерево као деспотовина гдје је прије Макарија покушао и Павле I Митрополит смедеревски да око 1526. до `40. и неке године, мало прије Светог Макарија, обнови Српску Патријаршију па му је у једном моменту то и пошло за руком. Он је за један кратак период, прије Светог Макарија, обновио Српску Патријаршију али тај покрет није имао великог и дугачког трајања, одмах је угушен и опет укинута Српска Патријаршија. Као плод љубави Макарија и његовог брата Мехмеда, великог везира, иначе јањичара, као што сви знамо, из овог краја добрунског одведен као момак. Кажу и да није био мало дијете, него да је био момак кад су га повели, добро је запамтио и под својим трепавицама понио и сачувао све оно чему су га учили и шта је гледао док је био у својој отаџбини“.
Додао је да је то Мехмеда Соколовића чувало кроз све вријеме његовог живота док се поново није срео са својим братом или најближим рођаком, не зна се са сигурношћу, Светим Макаријем Патријархом и онда су заједно обновили Српску Патријаршију.
„Обновили су је не само у форми и облику у којем је била за вријеме царства српског Душановог и Урошевог, после, него су још присајединили друге просторе српског народа, Банат, Бачку, Срем, Барању, Славонију, и Далмацију, Босну и Босанску Крајину. Преко 40 епархија је било и нових, које су биле основане и старих, које су биле обновљене. И не само да је обновљена као плод њихове љубави и сарадње Српска Патријаршија и Српска Црква, него је цвјетала преписивачка, иконописачка дјелатност, и преписивачка школа, култура, књижевност, то је био процват српске културе и духовности у томе времену. Шта нам ово све говори и овај данашњи дан који прослављамо име и дјело и лик Светог Макарија, славећи кроз њега Христа Бога Спаситеља нашег?“
„Да је у најтежим временима окупације нашег народа, када се нађу мудри, паметни, добри, племенити, продуховљени људи, да могу да изнађу начина како да се помогне свом роду и не само да се помогне да опстане, него како да у таквим условима се развија и доживи ренесансу у сваком погледу. Дакле, било која окупација физичка и спољна не мора значити духовну пропаст, ако се саберу духовне силе у том народу и истакнути људи нађу начина да опстанемо. И ово наше вријеме није ништа другачије, ни по чему се не разликује од времена Светог Макарија, па и она времена за која смо мислили да смо били у процвату оном спољашњем, државном, народном, свеобухватном, културном никад то истински није било. Увијек су биле неке друге силе које су, на невидљив и перфидан начин, поткопавале опстанак бића, духовност, идентитет па и биолошки опстанак српског народа на просторима на којима је живио и на којима данас живи“, навео је Високопреосвећени Архиепископ Методије.
Истакао је да у данашњој празничној свечаности има још један догађај, осим што су дошла дјеца ходочасници да покажу повезаност, без обзира на постављене границе и административне прелазе помеђу српског народа између Републике Српске и Црне Горе и Србије.
„Дошли су да покажу да нема граница, да их Свети Макарије и благодат Божја надилазе и наша љубав братска. Имамо још један догађај, јер нам је наш брат Драган Тадић са супругом Весном и ћерком Аном, који су имали велики губитак за који већина вас и зна, сина су изгубили и донијели су икону Светог Јована Крститеља у овај храм, да је поклоне и предају за храм на Смријечну, њихов братственички који им припада, иако они живе у Никшићу. Док се тај храм не обнови та ће икона бити овдје, а која је 12 дана била у кивоту Светог Василија и у коју је уграђен дио одежди Светог Василија са пресвлачења његових Светих моштију. То је диван примјер како једна породица све оно што задеси, а све што видимо у свијету, надајмо се, драга браћо и сестре, у вијеку; како на диван, кротак, хришћански смирен, ненаметљив, непретенциозан начин подноси и носи свој крст који им је Господ дао, тиме и показује и нама какви треба да будемо у најтежим тренуцима који нас налазе у нашем животу“.
„Овај храм овдје сабира и сабираће у вијекове све, и оне које Господ из небића приведе у биће, па се роде, онда улазе у матицу живота, такође, кроз овај храм, крштавајући се и примајући Свете Тајне, улазећи у Цркву као богочовјечански организам, онда Црква и све оне који улазе у матицу живота прима, прати нас сваки корак којим идемо и помаже, подржава нас, кријепи благодаћу Божјом и Светим Тајнама из којих црпимо снагуда издржимо на овом путу спасења, а онда и у тренутку упокојења она нас прати у онај љепши, свјетлији, топлији, милији, бољи живот који нам је Господ обећао, свима онима који трпељиво носе свој крст и иду за Њим“.
Честитајући, још једном, празник Светог Макарија, великог Патријарха и обновитеља, препородитеља рода српског, Владика је казао да он највише наликује на Светог Саву, првог српског Архиепископа.
„Он је, као и Свети Сава, све дао за свој род и заједно, као што је и Свети Сава са Светим Стефаном Првовјенчаним уздизао свој народ у сваком погледу, отварајући школе, градећи цркве, тако је и Свети Макарије са својим братом исто подизао свој народ, иако му је брат био велики везир код султана. Обновили су Студеницу, обновили су Грачаницу, Прибојску Бању, Будисавце, обновили су велике и древне српске светиње и манастире и тако показали и нама, у овом времену, и свима у свим временима, Србима да и у најтежим тренуцима не треба да тражимо лоше изговоре, него да нове нужде рађу нове силе и да удар нађе искру у камену, јер би та искра без њега у камену очајала. Бог вас благословио и дивна порука овог дана и празника нека нам увијек буде на памети и да нас кријепи у све дане живота нашег“, поручио је Митрополит Методије.
Потом су освећени славски колач и жито.
Овом приликом, Владимир Јоковић, министар пољопривреде, шумарства и водопривреде у Влади Црне Горе одликован је архипастирском граматом за помоћ око обнове цркве Светог Саве, у селу Орах у Пиви.
„Милошћу Божјом православни Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Методије одликује архипастирском граматом Владимира Јоковића, министра у Влади Црне Горе, из Никшића, за показану љубав и доброчинство према својој светој Цркви, а нарочито за помоћ приликом обнове цркве Светог Саве у селу Орах у Пиви“, наводи се у архипастирској грамати.
Након Литургије освештан је Парохијски дом при храму Светог Макарија.
