У складу са непревазиђеном педагошком истином да ствари треба понављати како би се боље научиле, и ја ћу, по ко зна који пут, поновити дијелу забринутог грађанства да од када знамо за школе и писменост на територији данашње Црне Горе (од средњовјековних манастира Зете и Рашке, преко манастирских школа у старој Црној Гори или оних, опет црквених, на млетачком или аустријском приморју, па све тамо до 1945…, пуних 1000 година) није било учења без молитве и призивања Божијег имена. Па све да смо се послије те 1945. катапултирали на Марс и постали житељи неких ванземаљских области, ми бисмо (житељи и грађани Црне Горе, без обзира на вјерско и национално опредјељење) морали имати изразе крајњег поштовања према једној таквој традицији, која није одвајала просвету од црквене духовности. Исто важи и за оне области у којима доминантно живе припадници мухамеданске вјере, и за њихов однос према Алаху и учењу.
Услиједио је период 50-годишње владавине идеологије која је била негативно настројена према религији уопште у јавном простору („ето вам тамо цркве па се молите колико хоћете“), а поготово према присуству вјерских тема у школама. Међутим, општа ревизија погледа на прошлост, чији су носиоци били управо људи који сада тугују због дјеце у црквама, и сувушка молитве у јавном простору (схватите ово као ДПС и његове гласноговорнике) донијела је одрицање од Титограда, од неконкуретних социјалистичких фабрика, од превазиђене „друштвене имовине“, од назадног једнопартијског система и, коначно, од идеолошке фобије према „западним вриједностима“. Људи који данас поптуно легитимно гласно износе своје згражавање над било каквом конекцијом школе и цркве, а при том оплакују дјецу која су у кољенопреклоној молитви, своју партијску прошлост, лично образовање и јавни утицај, углавном су повукли из система који се послије 1990. сматра превазиђеним и непожељним (изван музеја и остава прошлости)
Па ипак, одрекавши се свега горе побројаног, они и даље баштине идеолошке квазидуховне вриједности атеистичког једнопартизма. Ово наглашавам јер не препознајем ни у историји Црне Горе, ни у европској перспективи нашег друштва други систем вриједности који је икада порађао такав одијум према Цркви и религији, осим поменутог, бољшевичког. И као што они, сасвим легитимно, имају право да искажу такав свој став, имамо и ми њима понешто рећи, под претпоставком да се неће љутити више од нас (када ми слушамо њих шта о нама зборе).
Молитва на кољенима
Дакле, осим чињенице да имамо миленијумску традицију чврстих веза црквености и школства, и да и данас имамо веома респектабилан број грађана Црне Горе који такву традицу доживљавају као своју сопствену, морам нагласити да је у таквој традицији најнормалнија ствар клекнути пред Богом — док траје молитва. То није толико чест призор у православним храмовима, али како „није сваки дан Божић“, није ни ово тако често, али јесте, с времена на вријеме, потребно и неопходно. Не бих овдје трошио ријечи о утемељености такве праксе, али ћу само рећи да је имамо од Давидовог Псалтира (што самим тим значи и Псалтира Црнојевића и Божидара Вуковића…, јер је ријеч о једном те истом тексту кога само разликују вјекови и начини репродукције), преко новозавјетног текста до молитви које су касније ушле у сва православна богослужења. Тако да, коментарисати такву праксу у негативном контексту (а ради се о призорима из цркве) представља, по мом увјерењу, израз недостатка елементарне културе и спремности на поштовање различитости.
Друго, вјековно црквено искуство говори нам да у овим ситуацијама нико не „клечи пред поповима“ (очи не помажу, изгледа) него народ (и дјеца) заједно са свештеницима, клече пред Богом (олтаром Бога Живога).
Треће, Црква вјерује да је пракса преклањања кољена пред Господом, свакако исцјељујућа. У погледу наше гордости, бахатости, неумјерености… Та освештана радња може да донесе само зрелији поглед према Богу и ближњима, а умањење осјећаја сопствене свемоћи. Kоме се то не свиђа, није присиљен да упражњава, али нека пази како и шта говори о другима.
Црква и наука на западу
Но, сва прича о учењу и молитвама не стаје само у теми нашег односа према сопственој традицији. Овдје има ријечи и о нашој европској будућности. У том смислу било би поштено завирити иза „гвоздене завјесе“ која је некима, очигледно, још пред очима, па видјети како на спој молитве и школе гледају у Европи и Америци. Нећу да звучи малициозно или подругљиво па ћу прескочити примјере из сусједне Хрвстске, која се некако намеће као васпитач и образац у погледу наше припреме за улазак у ЕУ. И коју овдашњи брижници за дјечије душе уздижу на ниво главног коректора и мјеродавног критичара збивања у нашем дворишту. Оставимо Хрватску (пуноправну чланицу ЕУ, и нама по свему најближу) на миру, са њеним бискупима, кардиналима, свећеницима, вјеронаукама по школама, теологијама по свеучилиштима… Погледајмо како на „наметање“ црквених догми у школама гледају законодавства Аустрије, Њемачке, Италије, Шпаније? Да ли то неко овдје хоће да буде баш „већи католик од папе“, односно већи европејац од побројаних?
Шта рећи о историји и тренутном систему учења великих европских универзитета, који нијесу настали прије 50 година као овај наш лијепи и перспективни, него још од прије 700/800 година чувају библијске молитве у својим амблемима, и изучавање теологију у својим свеучилишним структурама? А да не говоримо о исказима савремених наука, како оних природно-математичких, тако и оних духовних (изворни израз за оно што смо овдје назвали „друштвеним“) о неопходности сарадње и повезаности науке и религије. Упутићу опет на дјела „Границе науке“ нобеловца Петера Медевара; „Божији језик“ еволутивног биолога Френсиса Kолинса; „Божији универзум“ харвардског астронома Овена Грингрича… и многа друга, слична дјела.
Западноевропска научна традиција никада није донијела раскидање веза између вјере и науке, упркос чињеници да су све тамошње државе и полутике мање или више секуларне. Kако сад па то? Па ето тако: секуларно друштво и секуларно школство значи да не доноси Црква законе о школству, него држава. Нема црква просветне инспекције нити она штампа уџбенике. А ако то и чини за потребе вјерске наставе тамо гдје она постоји, опет то штиво не иде у школе без одобрења државе. У сваком од ових случајева молитва није обавезна, али за њу увјек има простора и могућности тамо гдје су паметни и неострашћени људи писали законе и прописе. У сваком случају, нико пристојан не коментарише оно што сасвим слободно и добровољно обављају свештеници, родитељи и дјеца у богомољама широм евро-атланског свијета.
Извор: Журнал
Фото: Црногорци на молитви Г. П. (Етнографски музеј Црне Горе), извор: Журнал
