Нама, генерацијама рођеним шездесетих година, о вјеронауци у школама говорили су старији од нас, рођени између два Свјетска рата. Посебно су наглашавали да је то било лијепо и красно вријеме у коме су били видљиви плодови вјеронауке на људе и живот. Оно што се прво као утисак може истаћи, јесте међусобно понашање и опхођење људи, а посебно младих према старијима. То је био тај први видљиви, спољашњи резултат вјеронауке. Свакако је иза тог лијепог понашања стајао неки унутрашњи садржај, а то је вјера у свеколиком свом богатству и учењу, јер се православље тиче живота човјека и његовог односа према Богу и творевини, као и односу према ближњима.
Ти људи су нам о вјеронауци која је постојала у школама у њихово вријеме говорили са неком сјетом и жалом. Гледали су нас готово са жаљењем, знајући да смо ми генерација која не учи у школама вјеронауку и да ће се то касније одразити на наш живот – и били су у праву. Већ тада, шездесетих и седамдесетих година, у нашим градовима се појављују уличне банде из различитих квартова, које као да су изашле из криминалних америчких филмова које смо гледали на тв-у и у биоскопима. У њима се наметао закон јачега, а не уљуднијега и пристојнијега.
Ово наглашавамо у уводу излагања, као прво подсјећање на причу о вјеронауци и њеним плодовима, коју смо слушали од старијих. Ми смо им били благодарни на тим темама и ријечима о вјеронауци, поготово јер смо осећали да о томе говоре са крајњим поштовањем и уважавањем.
Рекли бисмо и ми нешто о вјеронауци генерацијама које после нас долазе. Вјеронаука је један веома значајан предмет, јер се у њему говори о крстоликом схватању свијета о Богу, о творевини, о човјеку и о смислу свега, коначно и о спасењу и вјечном животу.
Вјеронаука је основно учење о вјери – богословље. Она сабира у себи све богословске науке: Догматику, Етику, Литургику и богослужење Цркве. Затим, светотајински живот, то јест, живот у Христу, историју Цркве и њену мисију у свијету. На вјеронауци се учи шта је суштина вјере, то је Декалог Старог Завјета, тј. заповијести које је Бог дао Мојсију на гори Синај, да народ Божији по њима живи, а које је Господ Христос у Новом Завјету сажео у две заповијести: на љубав према Богу и ближњему, јер љубав чини суштину и пророка и закона.
Из до сада реченог види се да је вјеронаука озбиљна ствар и тако јој треба и приступати, али увек испуњени вјером, надом и љубављу, како не бисмо били они који уче вјеронауку, а то се не види и не примјећује на њиховим лицима, на радости у њиховим животима. Вјеронаука је предмет испуњен радошћу јер се у њој говори о радости – о благовијести, радосној вијести спасења свијета и радости у Христу.
Када о томе учимо у школама, тада нема мјеста мрачњаштву, нити маскама на нашим лицима, како су то покушавали да представе они који су се борили против вјеронауке, против учења Цркве уопште, смештајући је у мрачни средњи вијек. А истина је све супротно. Учење Цркве се темељи на учењу о свјетлости, о благовијести, о побједи живота над смрћу у Христу, на тајни спасења и вјечнога живота. О свему овоме они који су нас смјештали у средњи вијек ни сањати не могу, јер очима не виде, а ушима не чују шта Бог говори Црквама, како пише у Откровењу.
Вјеронаука је вјера у Бога, Творца свега видљивога и невидљивога, Створитеља човека као своје иконе, да би он, човјек по образу задобио подобије и у Христу доживио обожење и живот вјечни. То јасно показује да Бог није створио човјека за смрт, како на жалост говоре многи шаролики философи смрти, којима је смрт и почетак и крај, а истовремено се сматрају великим оптимистима.
Вјеронаука је вјера у Христа, Друго Лица Свете Тројице, оваплоћеног Бога Логоса, Спаситеља и Сведржитеља, Онога који јесте и који долази свијету да суди. Христос је све, говорио је Свети старац Порфирије. Христос је оваплоћена Љубав. Нека нам помену некога међу учитељима и мудрацима овога свијета да су толику љубав показали према човјеку као што је учинио Господ који све свјетове прође да би на Голготи страдао ради нас и нашега спасења. То и Свето јеванђеље потврђује рекавши да нема веће љубави од оне када неко живот свој даје за ближње своје.
Вјеронаука је и вјера у Духа Светога – Утјешитеља који је на дан Педесетнице сишао на апостоле и учинио их силним проповиједницима Христа распетог и васкрслог. Они посташе проповиједници Јеванђеља по читавом свијету и истином Христовом лажи побиједише и Христа истинитог Бога посвједочише.
Вјеронаука је и вјера у Цркву – Цркву Бога живога, Оца и Сина и Духа Светога, Цркву која је тијело Христово, дом Оца и ризница Духа Светога. Црква је кивот свих Божанских дарова. Без Цркве нема спасења. Сада Господа можемо видјети само као Цркву у тијелу своме, никако негдје изван по гудурама, планинама и свјетским трговима, јер је Господ увијек у заједници спасаваних – у једној, светој, саборној и апостолској православној Цркви.
Вјеронаука је вјера у Пресвету Богородицу, пророке и апостоле, мученике и учитеље, чудотворце, исцелитеље и небеске силе и све свете. Вјеронаука, дакле, обухвата све свјетове, небеске, тј. духовне и земаљске – видљиве Цркве Христове, којој је темељ поставио сам Господ. Зато јој ни врата ада неће одољети.
У свијету је одавно срушен култ светости и на њено мјесто су постављени разни други идоли, а Црква Божија је чувар светости и у ово наше вријеме. Црква и у ово наше вријеме даје највеће дивне плодове – светитеље Цркве. Овде бисмо опет и опет потсетили на ријечи Светог старца Пајсија који је рекао да добрих људи има свуда, у свим религијама и учењима, а светитеље даје само православље.
Вјеронаука је љубав према Богу и ближњем, јер је љубав по Светом апостолу Павлу, свеза савршенства. Ко је икада прочитао „Химну љубави“ Светог апостола Павла, зна шта је Христова љубав свијету у Христу дарована. То је љубав савршена, наднебеска, која онога који у тој љубави обитава чини једним са Богом и са ближњима.
Вјеронаука је вјера у хришћански освештан живот, вјера у Блаженства којима се човек небеским љествицама Богу успиње. Вјеронаука је узвишена, јер говори о тајнама у којима и ангели Божији на Светој литургији желе да завире, зато су Оци говорили да је тајна Цркве – тајна Христова и да је Света литургија – Тајна вечера коју Господ сад, рукама својих саслужитеља раздељује свете тајне – Светиње светима. Тако вјерујући са тим Светим причешћем постоји једно са Богом, са Христом у кога вјерује, али и једно са ближњима, будући да се хране једном истом небеском храном, небеском маном Новог Завјета, тј. Светим причешћем – тијелом и крвљу Христовим.
Вјеронаука је у осмијеху, у радости животу. Радосни треба да будемо, јер смо у Христу спасени. Онај који у Христа вјерује за њега смрти нема више, јер је Господ живот и васкрсење.
Вјеронаука је вјера у васкрсење Христово и та вјера је суштина апостолске проповеди – суштина учења Цркве. Зато је Свети старац Серафим Саровски све поклонике читаве године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе!
Вјеронаука је на небесима у звијездама, у морима и океанима, и у свему што Бог створи и виде да је добро. Зато вјеронаука о добру учи, не само о лијепом и уљудном понашању.
Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије
Извор: СПЦ
