Када се говори о Светом Писму, често се наглашавају Божије речи упућене човеку. У Псалтиру се, међутим, догађа нешто посебно – човек први пут проговара Богу, изливајући све радости, страхове и туге свога срца. Псалми су огледало људске душе, збирка песама рођених из стварног живота, која спаја људско и Божанско у вечном дијалогу. Ова књига није само историјски запис, већ жива школа молитве и непролазна ризница у којој свака душа налази утеху и речи које је повезују са небом.
Када човек отвори Свето Писмо, улази у свет у коме се прожимају речи Божије и људски одговори. У Закону Господ говори народу: „Ја сам Господ Бог твој“ (Изл. 20,2). У Пророцима чујемо Божији позив на покајање: „Вратите се к мени, и ја ћу се вратити к вама“ (Зах. 1,3). У Јеванђељу слушамо Самога Христа како нас позива: „Ходите за мном“ (Мт. 4,19). Али у Псалмима, човек први пут узима реч, и то не било како, него са свим оним што носи у срцу. Зато се Псалтир с правом назива срцем Светога Писма. Он је, уједно, и темељ хришћанског богослужења, јер не само да даје речи за молитву, већ и поставља духовни образац за целокупан однос човека и Бога.
Свети Атанасије Велики је записао: „У свим другим књигама Светог Писма чујемо речи упућене нама; у Псалмима ми сами говоримо Богу, и то онако како наше срце заиста осећа.“ Управо зато Псалтир делује толико снажно. У њему човек не наилази на туђе, удаљене мисли, него на сопствени живот преточен у молитву. Псалми обухватају све: радост и бол, љубав и страх, наду и очај. Као што је Давид рекао: „Из дубине вапијем к Теби, Господе“ (Пс. 130,1), тако и свака душа која узме Псалтир у руке налази у њему своје сопствено вапајање.
Глас срца у молитви
Нема људског стања које није нашло место у псалмима. Када човек осети да га обузима страх, чита: „Господ је видјело моје и спасење моје; кога да се бојим? и Господ је крјепост живота мојега; кога да се страшим?“ (Пс. 26,1). Када је тужан, чује Давидов плач: „сузе се моје чувају у суду код тебе“ (Пс. 55,8). Када је радостан, одјекују речи: „Славите Господа, јер је добар; јер је довијека милост његова;“ (Пс. 136,1). Када је грешан и осети стид, у Псалму 50 изговара: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој“. Псалтир је као живи дневник душе, али истовремено и као огледало у коме свака душа може да се препозна.
Зато Црква Псалтир не само да чита, него га и живи. Од рођења до упокојења, живот православног хришћанина прожимају псалми. Њихова снага је у томе што они нису настали у тишини кабинета, него у бурном животу. Давид, њихов главни песник, није био апстрактни мислилац, већ човек који је пролазио кроз успоне и падове. Иако већи део Псалтира припада Давиду, важно је знати да су неке псалме написали и други, попут Соломона, Асафа или Мојсија. Сви аутори Псалама својим животима и искуством допринели су овој ризници, стварајући књигу која је истинско огледало сваког човека. Највећи међу њима, Давид, проживео је живот као пастир, војник, прогнаник, цар, грешник и покајник. Управо кроз његове песме осећамо сударе људске слабости и Божије милости, радости и туге, страхове и наде. Псалтир је, дакле, плод живота у коме се лична искуства претварају у молитву, а свака душа може препознати свој одјек у речима које је Давид изливао пред Господом. Када је у страху од непријатеља, он виче: „Сети се мене, Господе, милошћу својом“ (Пс. 24,6). Када је у покајању, излива из себе речи које свако срце препознаје: „Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у мени“ (Пс. 50,10). Зато је Псалтир истинит, зато дотиче душу – јер је рођен из стварног живота.
Псалми – књига која показује на Христа
Али Псалтир није само Давидов дневник, већ и пророчка књига која показује на Христа. Многи стихови добијају пуноћу смисла тек у Њему. „Разделише хаљине моје себи и за одећу моју бацише коцку“ (в. Пс. 22,18), испунило се под Крстом. „Камен који одбацише зидари, поста глава од угла.“ (Пс. 118,22), испунио се у Христу који је постао темељ Цркве. И Сам Господ је на Крсту изговорио речи 22. Псалма: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Пс. 22,1). То значи да је и Он, Син Божији, узео на Своје усне исте речи Псалтира, које и ми узимамо. У том тренутку, Псалтир је постао молитва не само људска, него и Божанска.
У псалмима је и једна велика школа за нас. Често мислимо да у молитви морамо бити „достојни“, да пред Богом треба да скривамо своје гневе, страхове или сумње. Али Давид ништа није крио. Он се пред Богом љути, плаче, пита, нада се, виче. И управо то је молитва. Јер молитва није лепо изречена реченица, него разговор са живим Богом. Псалтир нас учи да све што носимо у срцу изнесемо пред Господа, да ништа не оставимо у мраку, јер тек онда када своје слабости предамо Богу, оне се претварају у снагу.
Непролазна ризница душе
Зато је Псалтир непролазан. И данас, после више од три хиљаде година, он звучи као да је написан јуче. Када савремени човек, у свету буке и журбе, отвори Псалтир, чује речи које га враћају себи и Богу. Болесник који ноћу не може да спава, чита: „сузама својим натапам постељу своју“ (Пс. 6,6), и осећа да није сам. Радосна мајка која гледа своје дете, изговара: „Ево наследства од Господа: дјеца, пород је дар од њега.“ (Пс. 127,3). Војник у опасности моли: „Чувај ме као зјеницу ока: сјеном крила својих заклони ме“ (Пс. 17,8). У сваком времену, у сваком срцу, псалми одзвањају као лично искуство.
Свети Јован Златоусти је за Псалтир рекао: „Псалми су духовна ризница, у њима је лек за сваку душевну рану.“ И заиста, у псалмима човек налази речи када га све изда. Када се неко осећа празно, када му је молитва немоћна, довољно је да отвори Псалтир и чита. Речи које су изговорили пророци постају његове речи. И оно што је лични крик постаје саборна молитва целе Цркве. У томе је тајна Псалама: они спајају лични и саборни живот, пролазно и вечно, људско и Божанско.
Зато није чудо што многи духовници саветују верницима да свакодневно читају бар један псалам. Јер то није пука навика, него улазак у древни дијалог човека и Бога. У том дијалогу, човек није више сам, него у заједници са свим онима који су пре њега плакали и радовали се пред Господом. Тако Псалтир постаје не само књига молитве, него и књига Цркве, књига која сабира све гласове у један хор.
Псалми су, дакле, срце Светога Писма, јер у њима куца и срце човека и срце Божије. Ко их чита, открива себе, али и Христа. Ко их у молитви изговара, проналази речи које га повезују са небом. Ко их живи, открива да живот није низ случајних догађаја, него разговор са Богом који нас никада не оставља. Управо је то обећање Псалтира: „Господ је близу свима који га призивају, свима, који га призивају у истини“ (Пс. 145,18). У псалмима човек налази речи које не престају, јер у њима говори и Бог и човек, заједно, као у песми која никада не замире.
О. Јован Марковић
Извор: Фондација Пријатељ Божији
