Слово о томе да грех распростире по целом бићу човека таму, квари његов ум, обезобличује и трује познање и води грешника у лудило
Прва и најранија од свих обмана, којима је адска змија у рају привукла нашу несрећну прамајку да преступи Божију заповест, састојао се, као што је познато, у обећању да ће, након кушања забрањеног плода, стећи неко посебно знање, слично Божанском: „Онога дана када окусите од њега – говорио је змиј – отвориће се очи ваше, и бићете као богови, знајући шта је добро а шта зло“ (Пост. 3:5).
Иако је горко искуство прародитеља требало да нас све уразуми да се не ослањамо на то лукаво обећање, и да грех сматрамо извором не светлости и знања, већ таме и заблуде – кушач и непријатељ људског рода има толико дрскости да до данас не престаје да користи ту исту обману, наводећи човека на грех, између осталог, представљајући га као знак мудрости и знања.
Заиста, погледајте грешника међу тзв. образованим људима – шта ћете најпре запазити код њега? Пре свега, умишљену надменост и презир. Многи од таквих спремни су отворено да кажу да себи дозвољавају оно што други не смеју – управо зато што „знају више од других“. И како развратни људи обично гледају на оне који су увек верни закону и свом дужности? Као на људе ограничене, неспособне за било шта више и узвишеније.
Слично томе, исто можете приметити и код грешника из најнижих друштвених слојева – и он се сматра изнад гомиле својих сапутника, спреман је при свакој прилици да им „даје тон“, да им буде вођа, као искусан и упућен човек. Најжалије је што хвалисање и дрскост порока доводе до тога да чак и најбољи људи постепено навикавају да на развратне гледају као на бића која, иако пала, ипак поседују неку посебну снагу ума, па им, уз сажаљење, исказују и извесну попустљивост, па чак и поштовање.
Зар онда није утолико потребније да са порока скинемо ту маску „велемудрости“ и покажемо да ако постоји таква тама у људском роду, онда она сва потиче од греха и порока; да грех, где год се појави, свуда води за собом таму и слепило; да он заслепљује и квари и највеће способности, изопачава и уништава и најобимнија знања; да је његово нераздвојиво својство – да човека склони ка умном помрачењу.
Хоћемо ли, међутим, порицати да грешник има било какво знање? Не – ми ћемо му га признати, и то у извесном посебном смислу, имајући на уму искуство и пример наших несрећних прародитеља. Њима су се, након пада, заиста отвориле очи, како је обећао кушач – али шта су видели? „Да су наги“ (Пост. 3:7).
Ето вам новог знања, произведеног грехом, које је истовремено и казна за грех, јер не знати за своју голотињу било је једно од преимућстава стања невиности. Отвориле су се телесне очи, али су се истовремено, очигледно, затвориле духовне: јер од кога су наши прародитељи пожелели да се сакрију? Од Бога и Творца Свеприсутнога. Тако је у трену помрачена у души и сама најочигледнија и непоколебива истина о Божијој свеприсутности.
Такво несрећно „отварање очију“ траје и данас код грешника: после сваког новог преступа он себе види у неком новом стању, упознаје нешто што раније није знао; и ако саберемо различите облике греха, сва искуства зла и падова – можда ћемо добити неку врсту знања које нема не само човек врлински, него ни сам анђео, слично као што човек који никада није био болестан не може из искуства знати шта болест чини у човеку. Али, браћо моја, судите сами – какво је то знање? Колико је оно бедно и одвратно! И колико је стотину пута боље не знати оно што на своју несрећу зна грешник. И ипак, он из тог бедног знања често извлачи начине да се покаже мудријим од других.
Придодате ли томе дрскост порока, који, скидајући са човека и најсветије везе, најпре чини његове мисли и ум разузданим – схватићете како грешник може изгледати као да „зна“ више од других. Јер прво својство човека врлинског јесте да држи себе у границама вере и скромности: он, не ослањајући се на снагу свог ума и оштроумља, увек је спреман да призна своје незнање, да се заустави у недоумици како да поступи, а камоли да се дрзне да суди о ономе што је изнад његовог поимања.
Супротно томе, прво својство грешника јесте да суди и пресуђује о свему, да буде незадовољан свим, да свему прописује законе, да се показује као свезналица и као способан за све. С таквим духом и дрскошћу, уз нешто способности и знања, зар је чудо што понекад стекне глас „умника“?
Да употпунимо обману греха у овом погледу, људи заиста обдарени – делом због склоности наше пале природе ка злу, делом због изопачености васпитања, па чак и самих наука – ретко кад не плате, бар на неко време, данак пороку. Порок, уништавајући у њима све што је најбоље – па и сам ум – ипак из њихових дарова извлачи корист за себе, тако што, ослањајући се на њихову личност, своју мрачну заставу представља као барјак мудрости. Та жалосна падљивост обдарених људи на грех даје пороку прилику да носи маску знања и да њоме заслепљује оне који не умеју да разликују дарове Творца од њихове злоупотребе.
На чијој страни људи често виде оне које сматрају умнима – за ту страну мисле да је област светлости и знања, не обраћајући пажњу на то да су ти обдарени људи тек дошљаци у њој и бедни издајници своје праве отаџбине.
Видите да нисмо сакрили ништа од онога што у греху, као у змији, може деловати блиставо – а истовремено видите и сами колико је ништаван привид мудрости којим прелашћује порок. Дакле, доста уступака: погледајмо сада у лице овом лукавом непријатељу, приближимо му светлост искуства и видимо шта ће бити с њим!
Не подлеже, браћо моја, никаквој сумњи она жалосна истина да је људски род обавијен неком неприродном тамом незнања, и да сви напори да се та тама разагна до данас нису донели значајан успех.
Што је најжалије – та тама не допушта човеку да види оно што му је најпотребније да види јасно: чак – ко је његов Творац и Владалац његове судбине? Чак – одакле је сам и зашто је овде на земљи? Чак – шта му ваља чинити, за шта се припремати, и шта га чека после смрти? То су питања од крајње важности за човека – а она су покривена великом тамом.
И најобразованији народи у том погледу слепљаху на најжалоснији начин. Ми се сада дивимо просвећености старих Грка и Римљана – али питајте: коме су се они клањали? Кумирима. Шта су знали о пореклу и судбини човека? Ништа јасно и одређено. Најбољи међу људима настојали су да ослободе и себе и друге од те таме, палили су за то многе светилнике, понекад око себе стварали неко треперење светлости – па чак и пожара – али треперење је ишчезавало, пожари су гаснули – а мрак и незнање остајали.
Зар је могуће да та страшна тама буде природно стање човека, да Премудри Творац, створивши такво биће као што је човек, није дао да он јасно зна за Њега, није му отворено рекао његову сврху, нити му указао куда да иде и којим путем? Који ће земаљски отац поступити тако са својим сином – послати га на далек пут, а да му не каже шта да ради на путу и шта је место куда га шаље? А људски род се управо налази у таквој тами.
Када бисмо хтели да будемо неправедни према љубави Небеског Оца, па замислили да се Он понео према нама као што се земаљски очеви понекад понашају према својој деци – одмах по њиховом рођењу заувек им се сакријући и остављајући их на милост случају – осудио би нас поглед на сва остала створења, од којих је свако снабдевено свиме што му је потребно.
Осудио би нас и сам остатак светлости и истине, природно уписан у нашу душу, који сведочи да смо некада били обилно снабдевени свим потребним знањем, али га нисмо умели сачувати у целости. Осудио би нас, најзад, и глас целог првобитног човечанства, који сведочи да је човек у почетку свог постојања био и ходио у светлости – али ју је изгубио.
Ко нас је лишио тог природног, праисконског светла и бацио у таму, из које, упркос свим напорима, до данас не можемо да изађемо? Нико и ништа, осим греха. У стању невиности, како видимо из Писма, наш праотац је имао способност да продре до саме унутрашње суштине ствари; зато је, само погледавши, сваком живом бићу дао име — имена која је, због њихове исправности, Сам Бог одобрио. Али након пада, тај исти праотац изненада је ослепео духовно до те мере да је помислио како се може сакрити од свеприсутног Бога у сенкама рајског дрвећа.
Остаци тог праисконског светла, докле год су живели Патријарси, чували су човечанство од потпуног тоњена у таму. Али када се тај драгоцени залог предања, то свето наслеђе Раја, истрошило, и човечанство остало са разумом заслепљеним грехом, тек тада се мрак незнања показао у свој својој сили — и човек је почео да говори дрвету: „Ти си мој отац“, а камену: „Ти си ме родио“.
На нашу велику несрећу, грех није само лишио људе божанског светла и удаљио предмете знања од нас, већ нас је учинио и неспособнима да их видимо. Наш духовни вид је толико покварен да, чак и када би се људским очима показале те истине, он их не би видео како ваља.
Шта, у ствари, представљају наше умне способности? Не само крајњу слабост, него и унутрашњи неред — као да су у телескопу сва сочива померена са свог места. Зато, и поред свих напора да се ум образује, наука постиже веома скромне успехе, а понекад — никакве. Разлог је што је наш ум у самој својој природи покварен грехом. Зато је заблуда мислити да му недостаје само образовање или „полирање“. Не — савременом људском уму недостаје не само право образовање, него и унутрашња целовитост и здравље; а то му никаква земаљска наука не може дати.
Зато Реч Божија, када преузима на себе да просветли човека, не почиње тиме што ће му само дати нова знања (иако би их могла одмах открити у изобиљу), него првенствено лечењем — и предаје човека не земаљским учитељима, него небеском, свемоћном Лекару умова и срца, Духу Светоме: да отвори „очи срца“, да скине наследно слепило, да их помаже тајанственим „лековитим јелејима“, да их исцели и обнови. Они код којих је ова света и тајанствена операција извршена, и којима се благодаћу Божијом отворе очи ума и срца, ти — и без икаквог земаљског школовања — виде и познају оно што никакво образовање не може дати.
Пошто нас је грех већ лишио праисконског светла и знања и учинио да се рађамо духовно слепи, чинило би се да он нема више шта посебно да чини са умом несрећних грешника. Али његова природа је да ослепљује, и он не престаје то да чини. Човек, ипак, задржава остатак природног светла, а хришћанин уз то и светло Откровења. Зато сваки нови грех доноси и нову таму, придодату оној општој, природној.
Како ова тама овладава грешником?
Прво и неизбежно дејство греха јесте да окреће лице и цело биће човека од неба ка паклу. С тим, прва и неизбежна последица греха је да духовно Сунце — Бог — престаје да осветљава душу грешника. Изнад његове душе одмах почиње да се шири унутрашњи мрак који никакво земаљско светло не може растерати, а који се понекад снажно осећа и у самом грешнику и код других. Најобразованији међу грешницима у тренуцима искреног самопосматрања осете, па и кажу уз уздах: „Мрачно ми је на души!“ Зашто мрачно, кад је, наизглед, пуна свакојаких знања? Зато што у њој нема Божије светлости, а нема је јер се одвратила од Божијег лица.
Ово стање унутрашњег мрака од греха видљиво је и другима: над многима ученима, али порочнима, као да увек виси нека сенка; они су замишљени, поглед им је мутан и бежећи, немају унутрашње чистоте, покрети су им немирни, одлуке несигурне, радости мрачне и празне — као човек који иде по мраку, пипајући. Насупрот томе, над човеком врлинским, макар не знао ништа од књига, увек почива неки светли мир у души, који се огледа у његовом чистом погледу, често и на лицу, обасјавајући све његове путеве и дајући му снагу да буде у делима својим чврст, праведан и спокојан. То је светлост Божијег лица, ка коме је душа чиста увек окренута.
Када се осени видљиво сунце, на небу се виде друге звезде; али када се у души заклони духовно Сунце — Бог — бива супротно: не само да сунце потамни, него и месец не даје светла, а звезде падају. Тај месец је наша савест: ако није обасјана Божијим лицем, она не може дати довољно светла да осветли путеве живота. А те звезде су узвишене и свете истине које је Бог уткао у дух човека ради његовог вођења: појам о Богу и Његовом светом закону, о нашем вечном призвању и награди после гроба. У души грешника те звезде бивају заклоњене мраком и постају неприметне.
Ето зашто се дешава — иако нам то изгледа чудно — да људи, наизглед најобразованији, али порочни, не само да су хладни према тим истинама, него им се усуђују и супротставити. Често се то приписује злој намери, а у ствари је то природна последица греховног живота: грех је простро покров преко тих звезда и сакрио их од ума грешника, и он, не видећи их у себи, лако поверује да их нема ни у једном човеку.
Зато, ако сретнете несрећног „паметњаковића“ који се дрзне да исмева свете истине, немојте с њим улазити у расправу — нећете му тиме растерати адску таму у његовој души. Ако можете, узмите га за руку и сажаљиво му реците: „Ах, драги брате, како си доспео до оваквог ужасног слепила? Да те обасја светлост Христова!“ Тако реците — и помолите се за њега усрдно Ономе који једини може да га изведе из таме у Свој чудесни свет.
Лишивши се благодатног надахнућа силе Божије и изашавши из-под управљања савести, разум у души грешника постаје бедни роб владајуће страсти. Та страст, да би га још више поробила, избоде му очи, да не види истину, већ да доказује и тврди не оно што следи по вечним законима правде и дужности, него оно што му нареде гордост овога света, користољубље и угађање телу. Зато нема такве лажи и бесмислице коју разум, поробљен страстима, не би био спреман да брани свом снагом и ревношћу; и нема такве истине коју он не би био спреман да оцрни и оспори, чим она није у складу са његовим користима. Честим упражњавањем својих умних способности у овом бедном извртању истине, грешник очигледно отупљује и најзад губи осећај и укус за истину до те мере да више не уме да је разликује од лажи, па за истинито узима само оно што му одговара по његовим плановима.
Ако је тако са нижим, земаљским истинама, шта тек бива са вишим, светим истинама? Код окорелог грешника не само да постоји одвратност према њима, него и отворена мржња, тако да му је крајње пријатно да их доводи у сумњу, да исмева оне који их свето држе, и да говори и пише против свега светога. У том стању са развратним људима бива исто оно што са болесницима који пате од болести очију: светлост им је неподношљива, а нарочито сунчева; рађе ће изабрати светлост трулог дрвета, јер је пријатнија њиховим очима него сунце.
Шта бива са знањем грешника, ако га има? Порок, осим што увек знатно сужава његов круг, увек му одузима и дубину, снагу, склад и живот. У сваком предмету нашег знања постоји страна која је света, којом је оно окренуто ка Творцу свега. Та света и узвишена страна за порочног и безбожног човека као да не постоји. Зато сва сликања предмета која дају неморални писци увек одзвањају унутрашњом празнином и мртвилом — јер свет без Бога јесте бездушан леш, по коме су тек набачени цветови.
Какву употребу чини порочан човек од својих знања и способности? Најбеднију и најстрашнију. Његова неизбежна особина је да све преиспитује, пориче и изопачује. Зато нема ништа опасније за друштво од људи који су школовани у наукама, али предани страстима. Зато увек множење лажног и неморалног „просвећења“ повлачи за собом расуло породица и пропаст читавих држава.
Какав, најзад, бива крај умног помрачења које производе пороци и страсти? Очигледно растројство свих познавалачких способности, слабљење унутрашње свести и духовне личности, и најзад — отворено помрачење ума. Да је далеко од нас сама помисао да судимо и осуђујемо ту несрећну браћу нашу, која су у овом последњем стању! Али како прећутати оно што тако гласно потврђују и сами служитељи нашег телесног здравља — а то је да је помрачење ума свој првобитни и главни узрок готово увек имало у греховном стању душе? Да се оно уопште усмерава по врстама људских страсти? И да му је сама суштина управо у затамњењу појмова о Богу и у губитку моралног осећаја? Засновани на сведочанствима саме лекарске науке, имамо пуно право да тврдимо: развратан човек, ако би му се живот на земљи дуго продужио (што се, међутим, скоро никад не догађа), неминовно би завршио у лудилу. Страшан пример за то видимо у духовима одбаченим. Шта су они, при свим својим великим способностима, него бића помраченог ума, безумна у својој гордости и мржњи према Створитељу? Ето зашто не могу да схвате, на пример, да је немогуће творевини да ратује против свога Творца, и ето како могу да се усуђују да иду против Свемогућега. То је право безумље, али њима изгледа као мудрост, јер су ван себе, у стању исцепљености, изгубили су свој разум и чисту свест о себи.
А сада, вама, који се бавите наукама и с таквом ревношћу долазите на наша Богослужења и сабрања, да се обратимо. Образовање ума и умножавање сваке врсте знања сада је главна преокупација наша. Останите, дакле, чврсто уверени да су истина и врлина једно — једно у Богу, као извору сваке истине и врлине; једно у природи, као делу премудрости и свете воље Божије; и једно треба да буду у човеку, као лику Божијем и љубљеном створењу. Може се на силу за извесно време одвојити зрак истине од зрака врлине у души човека — али тада тај зрак, као раздвојени сунчев зрак, губи своју снагу, престаје да греје и животвори. Чистота савести и живота обасјаће непроменљивом светлошћу не само све стазе нашег живота, него и цело поље наших знања, јер ћете стално бити у светлости лица Божијег.
С тим заједно, у вашој души ће се отворити неисцрпни извор светлоносних мисли и узвишених осећања. Грех, напротив, помрачиће, отровати и уништити све ваше способности и умне тековине, подгризајући у самом корену прекрасни цвет знања. Зато марљиво затварајте свој слух пред свим заводљивостима безбожног мудровања, стално склапајте поглед пред свим прелестима порока, сећајући се изреке древног мудраца: „У злобно срце не улази премудрост, нити обитава у телу које је под грехом“ (Прем. 1, 4). Амин.
Извор: Манастир Подмаине
