У организацији Музеја Херцеговине, Задужбине владике Атанасија и Задужбине Луке Человића, синоћ, 17. августа, у Музеју Херцеговине у Требињу, свечано је отворена изложба сликарских радова Његовог високопреосвештенства Архиепископа лосанђелеског и западноамеричког г. Максима под називом ”Свјетлост и сјећање: Ликови и предјели Херцеговине”.
Особље музеја је изузетно зналачки и са посебним сензибилитетом изложбу организовало у сродне цјелине, што је гледаоцима омогућило да лакше прате обимну изложбу од 50 сликарских дјела.
Изложба представља својеврсни омаж и одуживање дуга завичају од стране аутора, владике Максима, који је управо у Херцеговини започео свој монашки живот, уз светиње и значајне личности овог краја – попут владике Атанасија, владике Григорија и Димитрија, игумана Симеона Добрићевског и других знамених духовника и учитеља.
На изложби је представљено 50 сликарских радова, углавном акрилика на платну. Поред портрета личности, изложени су и предјели ширег простора Херцеговине – од сјеверних крајева и Борачког језера, преко различитих места, па све до Тврдоша и Приморја. Укључени су портрети и мушких и женских ликова, личности различитих националности, што показује космополитски дух изложбе. Владика Максим, долазећи из Америке, из Калифорније, насликао је и везу Херцеговине са даљним крајевима и печалбарима који су свој живот и каријеру остварили преко океана.
На платнима су овјековјечени Јован Дучић, владика Атанасије, Алекса Шантић, лијепа Емина, Мак Диздар, Свети Сава, али и личности савременика – попут доктора Предрага Пешка. Мостарски мост приказан је у више варијација. Технике се крећу између византијске и поствизантијске традиције, преко импресионизма и експресионизма, па све до апстрактног кубизма.
Владика Максим поклонио је Музеју и монографију која прати изложбу, са предговорима Стаматиса Склириса и Александра Јеркова.
Поздравно слово упутила је директорка Музеја, Ивана Грујић.
Изложбу је отворио Његово високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит њемачки г. Григорије:
Даме и господо, драги пријатељи,
Када посматрам дјело човјека с којим сам дијелио хљеб и со, с којим сам повремено живио и молио се под истим кровом, с којим сам се радовао истим празницима – тада то дјело престаје бити само умјетнички израз. Оно постаје прозор у унутрашњи свијет онога ко ствара. У тим бојама и облицима открива се оно што очима није видљиво – рањивост и снага, радост и бол, усхићење животом.
Док ово говорим, враћају ми се слике из нашег заједничког живота: тренуци у Тврдошу, вечери у разговорима на богословији и факултету, шетње Атином, путовања кроз Калифорнију, Максимови доласци у Њемачку, расправе на Сабору… Све оно што је обликовало и њега и мене.
Драги Максиме,
Твоји дарови и твоје присуство оставили су дубок траг у мом животу. Ти ниси само мој брат у Христу; ти си и брат по нашем вољеном духовном оцу, владици Атанасију – нашој заједничкој лучи и свјетлу у сјећању, које ће нас спајати док буде и нас и овог свијета. То посебно наглашавам баш овдје – у његовој и нашој Херцеговини.
Тешко је наћи двојицу људи различитијих од нас. Али баш у тој различитости јасније сам могао да видим величину твојих дарова. А дарова је много: сликање, музика, ријеч, знање, игра… Бог те је обдарио богатом ризницом, какву један епископ, у идеалним приликама, заиста треба да носи.
Признаћу ти нешто: у тим младим годинама гледао сам те с дивљењем и поштовањем. Твоја повученост, ненаметљивост и стидљивост понекад су скривале твоје дарове од других, али никада од оних који су ти били блиски срцем.
Иако си се одавно отиснуо у свијет – због чега је, можда, твој рад овдје био мање видљив – данас нам га напокон доносиш. И то не као човјек који тек почиње, већ као онај који је своје таленте носио далеко, обликовао их, њежно и храбро развијао – и сада их дијелиш с нама, с људима који те воле, на радост свих нас.
Драги пријатељи,
Слике које су вечерас пред нама носе печат сликаревог раскошног бића. У њима се сусрећу наивност и дубина, као два гласа која се сливају у исту пјесму. То су боје које плијене и мјеста гдје се видљиво и невидљиво додирују и прожимају. Једном ријечју, ове слике су свједоци бујности једног унутрашњег свијета – свијета у којем се човјек, природа и духовна визија стапају у дјело једног истински осјећајног бића. Све то повезује један топли, слободни простор у којем се небо и земља, човјек и пејзаж, материја и дух сусрећу и разумију без ријечи.
Владика Максим слика тако да осјетимо како боја може бити и глас, и додир, и молитва. Његове боје увијек свједоче о живој струји која тече иза површине видљиве голим оком.
Његове слике су запис једног трагања за свјетлом. У себи носе дјетињу разиграност и радост сусрета с тајном која никада није до краја ухваћена.
Зато његови портрети нису пуко биљежење физичких црта. Они су, прије свега, плод његовог унутрашњег доживљаја личности – једна врста духовне импресије. У њима се преплићу и сликарево око и његово срце. Зато у тим лицима не видимо само спољашњи изглед, него и пуноћу бића, богатство унутрашњег свијета, печат онога што је та личност оставила свијету у којем је живјела или живи.
Посебно бих издвојио једну слику која ме је снажно дотакла – слику Тврдоша. На њој није приказан само један манастир, једна светиња, него универзална слика молитвеног простора. То је лице сваке цркве, сваког мјеста радости и мира, мјеста гдје човјек постаје лакши, прозрачнији, гдје осјећа да је уздигнут изнад земље и устремљен ка вјечности. За мене је та слика Тврдоша и подсјећање на наш заједнички манастир, који бих волио да заувијек носим у сјећању управо тако – обавијен свјетлом и бојама, као свјетлу исходишну тачку из које смо кренули и којој обојица вјечно стремимо и враћамо се када год нам недостаје свјетлости и топлине у овом свијету.
Слике владике Максима подсјећају нас да умјетност не мора да буде удаљена, затворена у галеријске зидове. Она је увијек и сликарев и гледаочев разговор са самим собом, начин да се наслика и види оно што нас радује и оно што нас боли.
Зато вас вечерас позивам да не гледате само очима. Погледајте срцем. Јер једино тако можете видјети оно што се крије иза мноштва боја и облика на сликама које се налазе пред вама.
На крају, напомињем: изложба је продајна, а сав приход иде у хуманитарне сврхе. Вјерујем да ће ове слике умјесто зидова музејских галерија већ од вечерас красити зидове ваших домова.
Посебну захвалност упућујем нашем пријатељу и сабрату, игуману Сави, од кога је и потекла идеја о овој изложби.
Отварању изложбе ”Свјетлост и сјећање: Ликови и предјели Херцеговине” присуствовали су гости не само из Херцеговине и региона, него и из Америке, међу којима и градоначелник града Џексона у Калифорнији.
Изложба је хуманитарно-продајног карактера, а приходи су намјењени за помоћ студентима.
Извор: Епархија ЗХиП
Фото: Владо Ружић
