Створио си мјесец за времена,
сунце познаје залазак свој […]
Како су величанствена дјела Твоја, Господе!
Не могу рећи кад смо се, и да смо се, Тијана, Чода, Миа и ја договорили да идемо на Крит. Ми смо посвједочили некој вишој Вољи, која је кроз нас проговорила, и која је од нас захтијевала да одемо. Ја ћу, прије него што напишем текст као подсјетник мјеста која смо обишли, рећи да је сваки човјек бар једном у животу био на Криту.
Ми смо се, површно посматрајући, нашли на највећем грчком острву првих недјељу дана августа 2025. године.
Посљедњег дана јула 2025. кренули смо из Београда за Ираклион, и слетјели на најтежи аеродром за слијетање у Европи. Другачије није могло бити.
Заспасмо у неком смјештају у предграђу Ираклиона, јер смо већ ујутру моторним магарцем кренули за Кносос. Да бисмо ушли у руине центра минојске цивилизације, платисмо улазак 20 евра. Температура на сунцу 35 степени. Немамо чобана. Зато имамо времена да посматрамо, и закључујемо по сопственом нахођењу. Огромна гужва открива и потврђује да не треба памети да би се данас зарадио новац. Тиме што улазница кошта 20 евра, злонамјерни шаљу поруку наивнима да се ту крије нешто вриједно. И не само да је вриједно, него ћеш, ако баш желиш да видиш то усред љета, на 35 степени без хлада и водича, морати да одвојиш натпросјечну дневницу да би ушао у један лажни свијет. У свијет инстаграм и воцап сторија, свијет „добрих искустава“ која су сама себи циљ и која се продају за неке положаје по неким прославама и у неким разговорима мјесецима, па и годинама касније. У свијет који није упознао ни сопствено биће, а камоли историју, античку цивилизацију, минојску културу, Крит са оним што он јесте, што је био и што ће бити.
А он је онај Кносос, који је постојао и прије нас, и прије ове вреве и буке у којој се налази посљедњих деценија. Он је Агиос Миронас, у који се запутисмо послије гужви Кнососа. Дјеловала нам је нестварно, на први поглед, црквица изграђена изнад пећине гдје се Свети Мирон Критски подвизавао у трећем-четвртом вијеку и гдје и данас у пећини постоји извор ледне воде, које се написмо. Тек ће нам дани пред нама показати да је Црква овдје у географском, историјском, социолошком и духовном центру људских судбина на Криту.
Матала. Таласи од два метра, у једном угледасмо рибу од једног метра. Спавање у Матали, па сљедећег јутра купање на великој плажи, на пет километара од Матале у смјеру запада, опет таласи, корњаче, црква изнад плаже и ми.
Агиа Галини, и са њом први пут мирно море, па смо се испливали и вечерали.
Одатле одосмо у Ретимно, у којем смо спавали сљедеће три ноћи и из којег смо обилазили наредних дана сјеверни дио острва.
Курнас, у који дођосмо, као и у још нека мјеста, по препоруци иконописца Анастасија Наја Радовића, који је године провео по овим горама и насељима. Курнас − село и најјужније европско слатководно језеро под селом! Рекао бих − и најчистије, и најљепше. У село, опет по Најовом „наређењу“, у таверници код Агапинакиса, угледног критског домаћина који госте угости, загрли и нахрани. Да је за себе спремао храну и домаће вино, не вјерујем да би били тако доброг укуса. Јагњетину на маслиновом уљу, грчку салату и његово домаће вино памтићемо дуго, дуго…
Село Аргируполи посјетили смо накратко, попели се на једно дрво и попили једно пиво. Пред повратак у Ретимно окупасмо се на једној од огромних пјешчаних плажа сјевера.
Зором идућег дана дођосмо у Манастир Аркади, византијски духовни центар… пун ружа разних боја, оружја и барјака… наранџасте прашњаве цигле. Четири монаха обитавају у престоном манастиру критског монаштва.
Сљедећа нам је одредница била Агиос Николаос на источном крају острва, па кренусмо из Аркадија и свратисмо у село Амнатос на неколико километара од манастира. Црква у средини, око ње тавернице и мали сеоски трг. Дјецу различитих узраста преко трга преводи учитељица, враћајући их кући из вртића. Конобар − власник таверне у коју сједосмо − бркати Крићанин, чијом се услугом не би постидио ниједан елитни кафић по свјетским мегалополисима. Памтићу залеђену криглу коју ми је донио уз пиво, а њима трома направио фредо еспресо, који се не служи ни у великим градовима, а не у избрабоњчављеним селима по брдима Крита.
Амнатос остависмо да пулсира, и претрпани утисцима одосмо ка истоку да Преображење дочекамо у граду посвећеном Светом Николи.
Ту се освјежисмо на плажи Алмирос, кроз коју протиче ледена рјечица која се улива у море, па се поред мора и језера, окупасмо и у текућој води.
Порта једне од десетине цркава у овом граду пуна је уочи Преображења. Литургија је почела у 6.30 ујутру. Освећење и дијељење грожђа. Упознавање са Ђорђом, који је из Атине, и у чијој је породичној кући за вријеме студија у Атини живио и наш патријарх Порфирије. Шаље Ђорђо по нама поздраве своје мајке Христине патријарху српском, њиховом добром станару.
Посљедњи дан смо у Ираклиону. Сунце пржи. Чекамо да зађе, па крећемо и шетњу понтом дужине три километра. С једне стране понте море дивља уз налете вјетра. Таласи се ломе о огромне бетонске заштите. Са стране окренуте ка граду, будући да је заштићено понтом, море је мирно. Једрилице се враћају у луку.
Гледамо у зидине, у мноштво зидина. Не знамо коју су градили Арапи, коју Нићифор Фока силни, коју крсташи, Млечани, коју Турци. Не знамо са које је котарски орао Јанковић Стојане бранио име и вјеру, везао српско-критски вез због којег је утамничен у Стамболу. Не знамо броја Србима који су се кроз историју ту борили, који су ту вољели и стварали.
Оно што упознасмо јесте неупрљаност овог светог и славног мјеста, дичност и слобода ових људи-домаћина, који овце напасају по овоме камену и поје у овоме језеру.
Истини се примакосмо, а вјеру утврдисмо.
Одосмо за Београд, са аеродрома који више личи на аутобуску станицу него на аеродром. Све је једноставно, све је огољено од формалности. Нема реда, а мир је свуда.
Авион је већ изнад Атине, а ја мислим − негдје гријешимо. Губимо се покушавајући да смисао нађемо у било чему што Живот није.
Овдје на Криту − Живот јесте.
Живот − ког се не дотакоше бесмисао и пролазност. Планине, језера, потоци и водопади, море, патке, овце, чизме, бркови, пиштољи и камионети… све служи овдје Човјеку − Творцу, све понавља „Како су величанствена дјела Твоја, Господе“.
Михаило Живковић
