На месту где се завршава и почиње Косово поље данас је готово немогуће пронаћи остатке звонаре
Имам утисак да нас ова црквица увек испраћа кад идемо на југ. Сад се види и са ауто-пута, каже Стефан Филиповић, политиколог. Задихан и мокар од зноја, са маском на лицу и алатом у рукама чисти растиње и дрвеће у порти Цркве Светог Илије у Качанику. Ово имање и храм на брду поред пута заправо су улаз у Качаничку клисуру, а свештеник Трајко Влајковић недељу дана пред празник са мештанима и пријатељима покушава да га очисти, уреди и огради. Он живи у Урошевцу, један је од најусамљенијих свештеника Српске православне цркве, он иде од једног до другог храма своје велике парохије и спасава што се спасити може.
„Види како је лепа”, обраћа се цркви као да је живо биће или неко од његове деце. У њему има толико природности у односу са светињом, па све изгледа као саставни део живота. Нема ту ни страхова ни узбуђења – има само породичног дијалога са светињом. Природност, искреност и посвећеност почели су и у Урошевац, у Храм цара Уроша, да доводе људе који су први пут на Косову и Метохији. У програмима посете организованих група често пишу: „Посета цркви у Урошевцу (отац Трајко)”.
Иако се зна да се овде пушта стока, да су у храм улазиле животиње, да би ту неко ставио чак и самар за коње, као и да су претходна чишћења и покушаји чувања храма завршила овом шикаром и трњем – овде нема никакве осуде. Отац Трајко и његови: Дејан из Севца, Дејан из Клокота, Стефан са Брезовице, Владан из Јажинца, Стефан из Врбештице, Владица, Александар и Никола са Штрпца су готово деца. Њихова практичност говори да се храм мора оградити и та деца постављају металне стубове на бетонске остатке ограде као да су то одувек радили. Обрадују се сваком старом стубу који није одсечен и однесен – мање им је посла, а купиће и фарбу да га заштите. „Он је кувар у Богословији, зато и зна са стубови”, шале се и говоре специфичним дијалектом шарпланинске Средачке жупе.
У дворишту расту читава брда посеченог дрвећа, лијана, трња, купина а на самој куполи храма расте повелико дрво багрема. Све што је око Храма Светог Илије расте и на њему, а последње кише су „извукле” и неколико жутих цветова високо изнад улаза.
„У свему је црква била складан спој пропорција и фасада Грачанице и Каленића”, записао је о њој историчар уметности Милан Ивановић, који додаје да је пројекат за њу највероватније радио познати српски архитекта Момир Коруновић. Храм је подигнут 1929. године, а већ 1935. овде је стигло тешко звоно од 250 килограма као поклон скопског митрополита, а касније српског патријарха Варнаве Росића. На месту где се завршава и почиње Косово поље данас је готово немогуће пронаћи остатке звонаре. Дејан из бунара извлачи бршљан, одавно је затрпан, велика змија (смук) тражи мишеве и склања се од врућине и буке која се диже око њега.
„Дођи Никола да га видиш. Ти си домаћин, ктитор”, добацују Николи Ђорђевићу, крупном и снажном младићу који данас, на празник Светог Илије има колач поводом црквене славе. Он то и не чује јер у руци држи бушилицу и прави ограду. За ограђивање се, негде преко океана, побринуо свештеник Милорад Делић и његови парохијани. Новчану помоћ су прикупиле и госпође из Удружења жена за очување српског културног наслеђа из Виндзора у Канади. А ту, у Качанику, свештеник Трајко је купио све што треба и његов пријатељ Игор Јачинац са овим младићима ради оно што већ двадесет шест година мора да се заврши и сачува.
Посебно, брижно и пажљиво се уређује гробље иза олтара храма. На њему је доста смећа и све је поломљено. Једна надгробна плоча је преломљена и до пола утонула у земљу. Чистимо је, па се у уклесаним словима задржавају остаци земље и зато је једино могуће прочитати: „Почива Милидраговић Благоје борац 16 м. бригаде рођен 1928 год. погинуо 19 XI 1944. г у с. Црној Гори. Спом дижу родитељи”.
Од другог споменика сачувано је само пар речи. Страдали борац Милидраговић имао је 16 година, његови данашњи сународници који чисте Храм Светог Илије у Качанику једва да су нешто старији. Откривају своју и његову младост, откривају светињу живота и чињеницу да је жив пророк Илија, који дочекује и испраћа путнике на почетку и крају Косова поља.
Живојин Ракочевић
Извор: Политика
