Његошева капела на Ловћену јесте круна његовог стваралаштва; финални исказ или поента његове књижевности, теологије и политике. Она би се могла „читати“ као просторна метафора пјесме „Заробљен Црногорац од виле“, а која је, опет, један од ембриона спјева „Луча микрокозма“.
Изградњом Капеле Његош је учинио државотворни гест, за народ који је предводио одредио свето мјесто – axis mundi. Могло би се рећи да је изградњом Капеле у један ток увео сва врела историјског, духовног и културног памћења. Капела је отуда осмишљена као завјетна форма – као подстицај и путоказ потомцима како не би лутали и залутали у будућим свјетским превирањима.
Па ипак, таква Његошева мисао, прије пола вијека, расута је камен по камен с врха Ловћена, још се клицало како се тим рушилачким чином саградио љепши и достојнији споменик владару и пјеснику Његошу. Шта је то значило!? Рушење Капеле и израда Маузолеја еквивалентна је ситуацији цијепања „Горског вијенца“ страницу по страницу, како би се написао неки „већи“ и „љепши“ „Горски вијенац“.
И гдје смо ми данас? Једни се горде, зоре и фотографишу на врху Ловћена, испред „већег“ и „љепшег“ споменика Његошу, други, свјесни посљедица рушења задужбине, врте се у кругу времена, очекивања и надања да се можда може у живот вратити оригинална верзија Његошевог завјетног рукописа.
Већ сам једном, јавно, образлагао зашто ми нијесмо народ достојан завјетне културе; зашто ми, као заједница људи, нијесмо дорасли Његошу – владару и пјеснику, иако су и први и други сагласни само у једном: да је Његош наша „најмудрија глава“. Међутим, у свему има и нечега ведрог, спасоносног, умјетнички и духовног подстицајног, што је можда најсажетије исказано у једном афоризму Блажа Паповића: „Вратићемо Ловћен под Капелу“. Не знам да ли ће Ловћен достићи такву висину. Но, није мало имање ово друго знање које каже да лебди над нама нешто што спасава (х)историјске дављенике…
Милорад Дурутовић
Извор: Журнал
