„Православни глас у Бурундију“ – тако гласи назив „Јутјуб“-канала који је отворио и који води Роман-Ежиде Бихимана, ученик Николо-Угрешке православне богословске школе у Московској области. Ученик богословије на свом матерњем језику кирунди упознаје своје сународнике с основама праввославља и библијским сижеима.
Чињеница да је Руска Православна Црква отворила Патријарашки егзархат Африке крајем 2021. године представљала је судбоносу прекретницу за Романа. Он је рођен у забаченом селу у Бурундију – земљи у самом срцу Африке чије већинско становништво исповеда католицизам, али је пронашао могућност да стеке православну веру и да промени уверења породице и сељана.
Роман-Ежиде Бихимана се у богословској школи у Подмосковљу припрема за црквену службу у родној земљи, а његов интернет-канал му помаже да стекне прве следбенике и будуће парохијане. Будући свештеник је за „Руски свет“ говорио о томе како је прешао у православље, шта људи у Бурундију знају о Русији и ко гледа његове снимке о православљу на језику кирунди.
Представљате се као Роман-Ежиде Бихимана. Да ли је то ваше право име?
– Роман је хришћанско име које сам добио кад сам се крстио у православље. Рођен сам у Бурундију у католичкој породици. Имам много браће и сестара. У нашој породици има десеторо деце, али их је било дванаесторо. Нажалост, два брата су ми умрла, као и отац.
– Кад сте почели да учите руски језик?
– Руски сам почео да учим чим сам дошао у Русију, а то је било пре две године. Дошао сам овамо да бих похађао богословску школу. Учење ми не иде лако, руски језик је прилично тежак, али се навикавам. Мој циљ је да завршим школовање, да се вратим у Бурунди и да тамо постанем православни свештеник.
– Како сте се упознали с православљем у Бурундију?
– Пре десет година сам постао православац, али је то била Грчка Црква. У то време сам похађао 9. разред и на часовима смо учили о светским црквама. Схватио сам да је православље најбоља и исправна Црква, права Божија Црква. Заинтересовао сам се и почео сам да тражим православну цркву. Сазнао сам да постоји у граду, али је то било далеко од нашег краја у којем се налазе само католички храмови. Хвала Богу, пронашао сам православну цркву, али то није било једноставно.
Без обзира на све, ишао сам на службу. Касније сам се преселио у град и уписао сам факултет. Кад сам га завршио пре неколико година сам на друштвеним мрежама читао о Руској Православној Цркви и о томе да је дошла у афричке земље. Почео сам да се распитујем како могу да јој се присајединим. До тада сам већ схватио да Грчка Црква није учинила ништа на ширењу православља у нашој земљи. И лака срца сам био спреман да се присајединим Руској Православној Цркви зато што сам видео да је вољна да шири истину Божију.
Дело Божије
– Како су ваша родбина и суседи реаговали на то што сте примили православље?
– Прво је било врло тешко. Говорили су ми ружне речи, зато што нису схватали моју одлуку. А ја нисам схватао зашто тако мисле. Сигуран сам да су лоше говорили просто зато што нису знали ништа о православљу. Међутим, корак по корак, почели су да схватају и сад ми родбина каже да сам добро изабрао. Обилазим родбину на распусту и одржавам блиске односе с породицом. Мој избор није зачудио само родбину, већ и новинаре у Бурундију. Питали су ме зашто сам постао православац, зашто сам отишао у Русију и како ми је да живим у тој земљи. Одговарао сам да сматрам да је ово исправан пут за мене. Осећао сам да је новинарима било занимљиво да нешто више сазнају о Русији од Бурундијца који је тамо боравио.
– Да ли знате у којој мисији ћете служити кад се вратите у Бурунди?
– Сад у земљи служе двојица свештеника Руске Православне Цркве, а парохијана још увек нема много, али се надам да ће их бити све више. То је сврха мог канала „Православни глас у Бурундију“ на „Јутјубу“. Веома је тешко привући за нова знања људе који су одрасли у једној религији. Око 62% становника Бурундија чине католици. Православље се налази а самом почетку своје мисије у Бурундију и треба да будемо спремни за тешкоће. Али знам да је ово исправан пут и сигуран сам да ћемо имати успеха. Кад разговарам с људима у својој земљи видим да ме добро слушају и разумеју. Још увек има проблема – нема храмова, службе су нередовне и има мало информација о православљу. Али, хвала Богу, све ће бити добро.
Да ли ваш интернет-канал има много пратилаца? Како сте дошли на идеју да га оснујете?
– Идеја се родила још у Бурундију кад сам радио с децом и омладином. Размишљао сам о томе на који начин би се могло ширити православље у земљи и то сам смислио. После извесног времена сам добио благослов од свештеника да направим канал и покренуо сам га схвативши да у нашој земљи нема канала на којима се говори о православљу. Међутим, тада сам мало знао и нисам имао представу о томе шта ћу да говорим. На неко време сам одустао од ове идеје, али сам поново дошао на њу ове године. То се десило за време Великог поста. Нисам био сигуран да ће то имати неког успеха. Међутим, кад сам пробао, видео сам да добро иде. Сад на каналу има већ седам видеа. Планирам да говорим о Јудиној издаји, о Васкрсу и Тајној вечери.
Засад има мало гледалаца, али већ има сталних. Моје снимке је погледало 300-400 људи. Али шта је мало или много? Мислим да уопште неће бити мало ако се двоје-троје људи озбиљно заинтересује, зато што је то дело Божије. Нажалост, немам опрему, па морам да чекам на ред да добијем добру камеру од људи који је имају. Хвала Богу, има таквих људи и хвала им на помоћи. Сад могу да објављујем снимке три пута недељно.
„О Гагарину уче, а о Достојевском не“
– Шта становници Бурундија знају о Русији
– Образовани људи, наравно, знају за Русију. Радознали или они који воле историју знају за Русију. А они који од ујутру до увече раде на земљи имају оскудна знања. У нашим школама се не проучавају руски писци, Достојевски или Толстој. А о Јурију Гагарину се учи, тога има. Мислим да захваљујући интернету Бурундијци о Русији знају више него у време мог детињства.
– Да ли вам је кад сте дошли у Русију било тешко да се навикнете – на зиму, храну и нову традицију?
– Да, испрва је било тешко. Имао сам много питања, много тога нисам разумео. Морао сам да се навикавам и на наставу у школи. Можда сам један од првих Бурундијаца којима је пошло за руком да стекну тако висок ниво знања из теологије. Руска храна? Овдашње намирнице су сличне онима које ми једемо, само што се другачије спремају. Месо, пилетина, кромпир – све то имамо и ми. Прво ми је било тешко, али су ми се постепено многе ствари свиделе. На пример, код нас се не праве чорбе, а само у граду је обичај да се једе хлеб. Свиђа ми се како се спрема пилетина у Русији, а веома сам заволео пиринач и палачинке. Много теже ми је било да се навикнем на време. У Бурундију се сматра да је хладно на +18 степени, а овде се то назива топлим временом. Сад сам се већ навикао на такво време и то ми више није проблем. Свиђа ми се у Русији и хвала свима онима захваљујући којима сам дошао овамо.
Извор: Православие.ру
