Писма преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне
Руском царевићу Николају II
Петербург, 5. март, 1891. године
Мили Ники,
С љубављу ти се захваљујем на твом драгом писму. Откако сам ти последњи пут писала толико тога се десило – Серж je именован за генерал-губернатора Москве. Веома нас је дирнуло поверење које је твој отац указао мом милом мужу доделивши му тако важну дужност, добротом и љубављу које је показао унапредивши Сержа у генерал-ађутанта. Можеш да замислиш колико нас је узбудио почетак потпуно новог живота, а још и туга због растанка с драгим пуком. Заиста је дирљиво видети колико сви официри воле Сержа и колико су очајни због тога што их напушта. И мисао о томе да овде остављамо сву породицу и пријатеље и да више нећемо моћи да се виђамо с њима свакодневно веома нас растужује, тако да смо тренутно веома пали духом. Кад се вратиш вероватно ћемо те дочекати у Москви већ у новим околностима.
Добила сам неколико писама од Пели[1]. Сиротица, мучи се више него обично, и преклиње да ти пренесем сасвим јасно да заиста сматра да се то никад неће десити. Али је њена љубав још јача него пре и видим да само на тебе мисли. Мораћеш сам да је освојиш, иако се увек уздам у Божију помоћ. Како да се не сједине осећања која су толико снажна с обе стране? Дајем јој књиге, оне које сам сама прочитала, она их, на срећу, чита, и можда ће на крају ову веру заволети тако снажно да јој то да снаге да се храбро суочи са свим лошим што о њој неко може да каже. Напокон, сећам се како сам и сама мислила да никад нећу променити веру, а сад сам толико срећна, због тога. Шаље ти велики поздрав. Моли се, драги, врло усрдно, и можда ће све бити добро.
Субота уочи Цвети ће за мене бити велики дан[2]. Све ће се одиграти тихо, у нашој малој цркви, а после Васкрса ћемо отићи у Москву.
Код нас је топло, а у иностранству је свуда хладно, врло необично за ово годишње доба.
Велики поздрав од нас обоје, твоја стрина која те веома воли.
Царици Марији Фјодоровној (мајци Руског цара Николаја II)
Кобург, замак Еренбург, 9/21. априла 1894. године
Драга Мини!
Како бих желела да видиш необичну срећу Никија[3] и Аликс[4] после ових мучних дана кад су обоје били потпуно растројени. Истини за вољу треба рећи да су се сви изванредно држали, уопште се не мешајући, чега сам се страшно плашила, с њом је разговарао само Ники, водили су тихе разговоре у мојој спаваћој соби. Наравно, прво није одлучила да каже „да“ и то је трајало све до Ернијеве[5] свадбе. Али кад је одлазио са Даки[6], рекао нам је да постоји нада. Истог дана је написала свештенику који ју је припремао за конфирмацију да толико воли Никија.. Нисам читала писмо и не могу да препричам његов саджај, али јој је он одговорио да не може да јој да неки савет, да треба сама да одлучи. Следећег јутра, то је било јуче, послала је по Вилијема[7] (он се све време понашао идеално, испољио је праву братску везаност за њу), заједно су се упутили у замак и отишла је код Михен[8]. (Аликс ми је рекла да жели да разговара са њом, јер је Михен руска протестанткиња). После овог разговора остала је насамо с Никијем – и све се срећно завршило!
О, кад би само знала какво смо неизрециво олакшање и радост сви осетили, јер пре тога је било некакво мучење, уверавам те, твоја сирота деца су страшно патила. Аликс се просто не може препознати, дуго година је нисам видела тако срећну. Викторија[9] је питала како се сад осећа, а она је рекла да обожава Никија. Нека би их Господ благословио и нека би била достојна жена твог драгог дечака, који је освојио сва срца без изузетка. Он ће ти испричати детаље, које ја, разуме се, не знам, али пошто је тешко да ће имати тренутак мира, помислила сам: треба што пре да ти напишем новости.
Михен је била апсолутно очаравајућа, заиста, Вилијем и она су се понашали да боље не може бити, баш као брат и сестра. Сва родбина је очарана – и енглеска, и немачка, то јој такође даје храброст, јер се сирото дете баш намучило трпећи душевне муке. Мислим да ју је твоје писмо дубоко дирнуло, то ће ти вероватно Ники испричати. Код нас је био молебан, дошле су и сестре. Ерни је одушевљен, тако да сутра идемо код њих, провешћемо тамо ноћ и део дана. Да је жив драги тата, наравно, отишли бисмо у Дармштат[10], а сад нас четири сестре са мужевима, желимо да обиђемо гроб драгих родитеља.Чини ми се да је све сан, Ерни са симпатичном младом женом и Аликс је напокон невеста јединог човека којег је заволела. Гледам их и срце ми се радује. Како бих желела да си овде!
Време је у принципу лепо, али је променљиво и нема баш много сунца, иако се све зелени и цвета, и у шетњу идемо без капута. Бака[11] је врло добронамерна, Ники и Аликс су пили с њом кафу јутрос, дала им је неке поклоне.
Дању се кочијама возимо у Розенау и тамо шетамо. Цела огромна породица се окупља за трпезу, итд. Бојим се да је писмо испало штуро, али ми мисли тако скачу с теме на тему после свих ових догађаја, а нисам имала још ни тренутак мира. Сад имам мало времена пре него што стигну кочије и користим прилику да напишем писмо.
Мислим да је већ после првог разговора с Никијем схватила да неће имати снаге да га одбије, јер дозволила му је да настави, једноставно, њена љубав је била тако велика да није могла да каже „не“,само је хтела да јој помогну, хтела је да осети да ће је протестанти разумети, то је тако природно, ако човек размисли, и зато је Михен успела да је умири. Мала Сандра[12] ју је чула како у својој соби плаче и говори: „То је превише, нећу издржати…“ Једноставно, љубав је водила страшан рат са савешћу и у извесном тренутку је схватила да ће је савест још више мучити ако остави Никија, и да је на крају крајева главно – да буде добра хришћанка. А ја сам уверена да ће заволети православље, само треба бити врло деликатан и показивати огромно поштовање према њеној бившој вери, да се не би ранила њена осећања, и нова вера ће процветати у њеној љубави. Света и чиста љубав је неодвојива од вере, и на срећу, проповед на Ернијевом венчању је потпуно била посвећена овој теми, боље се није могло изабрати да би јој се показало да је најлепши дар на земљи – љубав између мужа и жене, и она се с тим сложила. Увече сам јој рекла неколико речи и осетила сам како се предаје. Михен јој је дала изванредан савет: сад кад је приватила просидбу, никоме не сме дозволити да разговара с њом о религији, зато што ће се иначе наћи добронамерници, ограничени фанатици, који ће је нервирати и помутити јој мир који је напокон стекла. Аликс је веома осетљива и пошто ће она и Ники своје разговоре наставити насамо, а већ се мање стиде једно од другог, мислим да ће јој сваки нови дан доносити огромну корист и приближавати је будућој вери и домовини.
Теби, Саши[13] и деци шаљемо најискренији и најнежнији поздрав, а теби и срдачан пољубац од твоје сестре Еле која те воли.
Ако будем могла, написаћу ти још.
Великој кнегињи Олги Николајевној
Москва, Моја војна болница, 18. фебруар 1908. године
Шаљем ти, душице моја, срдачни пољубац за мило писмо, за мене је велика радост кад ми пишеш и веома, веома сам ти захвална.
Софија Ивановна[14] ми је написала како је задовољна што добро учиш и што јој као најстарија већ помажеш да пази остале. Сиурна сам да је велика срећа да осећаш да растеш и да већ можеш бити од користи, а тиме је сваки пут обрадујеш. А за драгу маму је то поклон, она се много радује гледајући успех своје миле кћеркице, и за њу је то најбољи лек.
Нека те Господ благослови, девојчице моја, ватрени пољубац од твоје тетке која те воли.
Великој кнегињи Зинаиди Јусуповој
Петербург, 1. октобар 1908. године
Драга моја душице,
Данас сте вероватно ишли у ореандску цркву, а ако нисте, наше молитве су овог дивног празничног дана у сваком случају биле заједно. Даће Бог, за тачно годину дана биће готова моја црква и сестре ће бити спремне. Надам се да ћу и сама заједно са њима примити завете и да ћу коначно ступити у нашу обитељ милосрђа. Разговарала сам с нашим свештеником, рекла сам му како бих желела да се припремим као и остале, нека сам и основала обитељ, али не осећам да се налазим на потребној висини како би давала савете о васпитању, духовном и физичком, а да не идем на предавања. Желим да заједно са сестрама обучем подрасник, спољашњи знак нашег дела.
Сад су ми донели Ваше писмо из Бајдара, хвала, хвала. О, ако сам успела да пружим мало нежности Вашем сиротом напаћеном срцу, за то сам веома благодарна Богу. Вас троје толико патите, вера вам помаже, то је тачно, али у таквим недаћама као што је Ваша, најстрашније је то што је она од овога света и ради светског. Свом душом саосећам с вама трома и много више него што могу да изразим. Господ вам даје снаге да поднесете ужасна искушења која је изазвала ваша несрећа.
Овог пута је Петербург на мене оставио чудан утисак, бескрајно сажаљење према човечанству. И Христове речи ми таквом тугом испуњавају душу: „Колико пута сам хтео да окупим твоју децу, као што кокош сакупља пилиће своје под крила своја, а ви нисте хтели!“ То је више друштво – дотерују се, журе, клевећу… а живот је тако кратак и сва Христова љубав нас чека, док се они тога не сећају, сирото човечанство. Раније ме је то одбијало, нисам волела да се враћам у град са имања, да слушам разне ствари, да се мешам са светом… Природа је тако чиста, тако је блиска Богу. Али сад је све другачије. Плашила сам се да ме због невероватне лепоте Крима поново не обузме љубав према дивном, према земаљском рају. Хвала Богу, људи смо, створени по образу Божијем, душе смо, одевене плоћу. Заиста, ако се неколико стотина препороди за чистоту, каква је то срећа! Схватате ли да треба да живим у граду? Не можемо људима да донесемо ни плаво небо, ни чист ваздух, већ само веру у Бога, веру у себе, стремљење да се обновимо, жељу да нас Христос покрије Својим крилом, да осетимо спокој у Његовој Божанској безграничној доброти која је увек спремна да опрашта.
„Нека ваша светлост светли пред људима како би видели ваша добра дела и прославили Оца вашег Небеског!“ Даће Бог, моје сестрице ће донети ову светлост, и не треба се плашити ни оговарања, ни будућих грешака јер ако добри Бог буде сматрао да је наш труд достојан, Он ће га благословити, а ми се трудимо ради Њега: „И све што чините, чините од душе, као за Господа, а не за људе!“ Радећи за Христа, треба да волимо ближњег, јер ће свака душа коју Му доведемо, за Њега бити радост на небу.
Нека благослови Бог Ваше добро дело на Криму.
Ваш стари друг, Е. која Вам је веома захвална.
Нека Господ чува све нас.
Руском цару Николају II Романову
Москва, 2. фебруар 1911. година
Мили Ники,
Шаљем ти свој реферат о важном питању о изградњи руске цркве и дома за ходочаснике у Барију. Наравно, једини човек за којег сам сигурна да би светитељ Николај желео да буде на челу овог светог рада у његову част и ради твог народа, који га воли највише од свих светих – јеси ти, наш цар, који има утеху да по крштењу носи име Светог Николаја.
Можда ћеш сматрати да можеш да ставиш резолуцију на реферат да желиш да предводиш комитет.
Треће, буди тако добар, напиши краљу Умберту [15] да да своју сагласности да помогне у изградњи нашег храма.Он је тутор храма Светог Николаја у Барију, премда папа има ставропигијална права на њега. Земљиште је купљено на име приватног лица, врло је згодно, у близини станице, у маслињаку, и одатле трамвај вози прво до базилике – локација је најбоља и изванредно јефтина. Ова парцела се чак правилно протеже на исток.
О нека би ово дело благословио Свети Николај и нека би оно било божанска веза између њега и твог народа и истакнута епизода у твојој царској владавини, као утеха у многим невољама које мораш да поднесеш.
На несрећу, син кнеза Ширинског је болестан и ако се испостави да је болест заразна, кнез, нажалост, неће моћи да ти поднесе реферат. У том случају ћу рећи Степанову[16] да те замоли за аудијенцију.
С најтоплијим молитвама и молбом за твоје молитве остајем твоја сестра која те воли и поштује Ела.
Писма преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне
– избор –
стр: 41-45, 66-67, 96- 97, 117, 149 -151
[1] рођена сестра Јелисавете Фјодоровне, принцеза Хесенска Алиса, Аликс, у тајној преписци – Пели
[2] дан када је Јелисавета Фјодоровна примила православље
[3] будући руски цар Николај II Романов
[4] рођена сестра велике кнегиње, принцеза Хесенска Алиса-Аликс, одлучила је да прими православље и пристала је на брак с царевићем Николајем (будућим руским царем)
[5] рођени брат велике кнегиње, Хесенски војвода Ернест-Лудвиг,
[6] Викторија-Мелита, супруга Хесенског војводе Ернеста-Лудвига,
[7] немачки цар Вилхелм II
[8] велика војвоткиња Марија Павловна, Старија
[9] рођена сестра Јелисавете Фјодоровне, маркиза Милфорд-Хејвен, Викторија
[10] покрајина у данашњој Немачкој, родно место Велике војвоткиње Јелисавете Фјодоровне
[11] енлеска краљица Викторија
[12] војвоткиња Саксен Кобург-Готска, Александра
[13] руски цар Александар III Романов
[14] васпитачица ћерки Николаја II, дворска дама С. И. Тјутчева
[15] погрешила је, италијански краљ је тада био Виторио Емануел III, a Умберто је био његов претодник
[16] сарадници царског палестинског друштва кнез А.А: Ширински-Шихматов и М. П. Степанов. Велика кнегиња је после мужевљеве погибије постала председница Палестинског друштва.
