Пета недеља по Матеју
Демонско као негација постојања
(Мт 8, 28 – 9, 1)
У јеванђелском одељку који смо управо чули, драга моја браћо, постоји један детаљ коме ваља посебно да обратимо пажњу. Господ посећује крај Гергесинаца и тамо сусреће два бесомучна човека. Ти бесомучни, као што смо чули из Јеванђеља, излазили су из гробова. А један други јеванђелист, који описује исти догађај, напомиње да су ти бесомучни становали у гробовима.
Речи „демонизовани“, „демонско“, „демон“ суштински описују зло које не можемо да контролишемо, зло које превазилази наше моћи. То зло потиче од слободе. Да нема слободе, не би било ни зла. Да Бог није створио човека слободним, да није створио слободна бића, не би било зла. Зло је, дакле, проистекло из слободе, али прва слободна бића која је Бог створио били су анђели, а не људи.
Свето Писмо описује да је први човек пао у зло јер му је то дело предложио лукави (тј. ђаво). Зло, дакле, у које је човек пао, не потиче искључиво од њега. То је нешто што му је претходило, нешто што га превазилази. И, наравно, иако је човек имао могућност да својом слободом одбије тај предлог зла, он га није одбио. Неки Оци Цркве, као што су свети Иринеј и свети Максим, гледају с разумевањем на тај случај човека и кажу: „Човек је био у стању попут малог детета“ — и на неки начин био је преварен. Ушло је, дакле, зло из другог извора, које је изнад, мимо човека, и то је оно демонско. У чему се огледа то демонско?
Оно се састоји у великом и снажном „не“ према вољи Божијој. А то „не“ према вољи Божијој не односи се само на заповести Божије, него се у суштини односи на саму жељу Божију да постоји свет. Само постојање је воља Божија. Бог је хтео да створи свет, и зато свет постоји. Највеће, дакле, и најдубље „не“ које неко може да упути Богу јесте да одбаци само постојање, свет, творевину. Управо то су учинили први анђели који су отпали, демони, и то чине непрестано — желе да одбаце и униште постојање света, јер тиме нападају саму вољу Божију. То „не“ постојању поприма разне облике и доминирало је када је човек прихватио предлог лукавог да каже „не“ Богу.
Ушла је смрт. Смрти не би било да није постојало то „не“ вољи Божијој да постоји свет. То „не“ постојању јесте смрт. И од оног тренутка када је човек рекао „не“ Богу и прекинуо заједницу са Њим, било је природно и неминовно да уђе и телесна смрт и да човек више не може да избегне смрт. Да се од поколења до поколења преноси смрт. Да рађа децу смртну — децу која, иако живе, истовремено умиру. То представља велику осуду за човека и проистекло је из тога што је изгубио заједницу са Богом.
То „не“ вољи Божијој да постоји свет добија и друге облике. Најекстремнији облик тог „не“ јесте не само даје ушла смрт у свет, већ се појавило и убиство. И наравно, ово, драга моја браћо, звучи као велика крајност. Мало је оних који убијају друге, али у стварности убиство потиче из одбацивања другога. Бог каже да жели да постоји и онај други, а ми кажемо: „Не. Не желимо да постоји онај други.“
Одбацивање другог може да поприми различите облике. Можемо узети оружје и убити га да не би постојао, можемо га игнорисати као да не постоји, можемо бити равнодушни на његово постојање. То да га мрзим и да му желим смрт је крајњи облик, и неки ће нам рећи: „Ма нисмо ми убице“, али суштина убиства јесте одбацивање другога. А то одбацивање другога стално се дешава.
Колико људи постоји на овом свету према којима смо равнодушни? А нарочито, када одбацујемо оне који су нас повредили — своје непријатеље — онда, дакле, кад им не праштамо, не волимо, и можда им чак и желимо зло, када више волимо да нису ни постојали — тада то већ постаје убиство. То је оно демонско у човеку који каже „не“ вољи Божијој да постоји и други.
И то може да се прошири не само на то да не желимо да постоји други, већ, у случајевима крајњег демонског стања, и на то да не желимо ни ми сами да постојимо. Да кажемо „не“ сопственом постојању. Да кажемо „не“ у облику самоубиства, зато је за Цркву самоубиство неприхватљив чин, јер то је такође демонско „не“ постојању, као и са тиме да користимо наш живот, наше тело, на такав начин да се оно уништава — то је стремљење ка самоуништењу. А узима и други облик — облик уништавања природе, јер и природу је Бог створио, и долази човек који каже: „Ја ћу те уништити“.
Видели сте у данашњем јеванђелском одељку шта су демони тражили од Христа — да их пошаље у крдо свиња. И чим су ушли тамо, крдо је потрчало, сурвало се и изгинуло. Зар вас то мало не подсећа на оно што ми данас радимо — кад уништавамо природу? Ту Божију творевину, коју, чинећи себе боговима и одбацивајући вољу Божију, користимо као нашу имовину уништавајући је, тако да такав однос према природи и нас на крају води у самоуништење. На који начин можемо победити демонско?
Прво, демонско не можемо победити сопственим снагама. Највећи светитељи, подвижници који су се борили против демона — лицем к лицу, као што је свети Антоније Велики и други — знали су то врло добро. Не можеш својим силама да се избориш против демонског. Само Божија интервенција, само Божија благодат може да нас ослободи од демонског. Зато је било потребно да сам Син Божији дође, да постане човек и да се суочи са демонима, као у данашњем јеванђелском одељку, у којем су, чим су га угледали, рекли: „Шта имаш с нама, Исусе, Сине Божији? Дошао си пре времена да нас мучиш?“ Пре времена — јер су знали да ће доћи време када ће их уништити. Једном, на крају историје, наћи ће се пред Оним који ће их уништити — који је већ поништио силу демонску. А он је поништио силу демонску својим Васкрсењем.
Својим Васкрсењем Христос је показао да Бог хоће да постоји свет, да је смрт последњи непријатељ Божији и да ће бити побеђена. И од тренутка кад је Христос победио смрт, гробови су се преобразили. Гроб више није простор у коме обитава демонско. Шта певамо на Пасху? „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова.“
И свети Јован Златоусти у васкршњем слово које читамо на Пасху каже: „Васкрсе Христос, и ниједан мртав не оста у гробу.“ А додаје: „Васкрсе Христос, и попадаше демони.“
Христово Васкрсење, дакле, преобразило је гробове, тамо где је до тада царовала смрт, у наду Васкрсења, у веру у Васкрсење, у победу над смрћу. Изгнао је бесомучне из гробова и поставио тамо живот. Ево, дакле, како су се бесомучници из данашњег јеванђеља, који су живели у гробовима, уплашили видећи Христа, јер су у Њему видели свој крај. Видели су да ће гробови, који су до тада носили смрт, коју је желео непријатељ Божији, бити преображени у живот.
А ми, драга моја браћо, шта нам је чињети ? Како да се суочимо са демонским? Поред тога што треба да признамо да не можемо зло победити сами и да треба да се смиримо и да не верујемо да се нашим врлинама и трудом победило зло – било у нашем друштву, било у нашем духовном животу– два су начина.
Један начин је „љубав“. А кад кажемо „љубав“, мислимо на то да прихватамо другог, уместо да га одбацујемо; да кажемо „да“ његовом постојању. Да га не одбацујемо, било ко да је у питању, да не кажемо „не“ његовом постојању — било да је грешник или непријатељ — јер само тако одлази демонско. Не може демонско да се одржи у таквом ставу љубави. И друго што можемо да чинимо — и чинимо то у овом тренутку — јесте Божанствена Евхаристија. Да верујемо свим срцем да постојање света, наше постојање, постојање другог, све то јесу дарови, драгоцени, дарови за које благодаримо Ономе који нам их је дао — и тада демонско бежи, јер демонско је — одсуство, одбацивање благодарности.
Тако и на данашњој Божанској Литургији, као и на свим Божанским Литургијама, изгонимо демонско из свог живота. Кажемо „да“ Богу. Кажемо „да“ са благодарношћу за то што је створио свет, за то што постојимо. И то „Заблагодаримо Господу“, које ћемо чути мало касније од свештеника и које ћемо рећи сви ми, јесте одговор који човек даје својим силама на изазов демонског.
Чујмо, дакле, драга моја браћо, и нека у срцу остану ове две основне заповести — љубав и благодарност — и нека будемо дубоко благодарни Богу, јер сам Бог је дошао и ослободио нас од демонског, Својим оваплоћењем и Васкрсењем.
Амин.
24.7.2005
Митроплит Пергама проф. др. Јован Зизјулас
Превео са грчког језика:
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
