О вери и о чуду (Недеља Четврта по Матеју)
„Нека ти буде као што си веровао“
(Мт 8, 5–13)
Овим речима се, браћо моја возљубљена, завршава данашњи јеванђелски одељак. И поставља нам једно дубоко питање: зашто је вера неопходан предуслов да би се покренуле и пројавиле благодат и љубав Божија?
У данашњем еванђелском одломку, један капетан – то јест војни официр римске војске – прилази Господу и моли Га да исцели његовог слугу, који, како каже, лежи у тешким мукама у његовој кући.
Господ му одмах одговара: „Доћи ћу и исцелићу га.“ Али капетан верује да није достојан да Господ уђе под кров његов, и зато Га моли да га исцели речју, издалека, јер ће и сама реч Његова бити довољна да се догоди чудо.
Тада Господ, задивљен његовом вером, изговара оне знамените речи: „Заиста вам кажем, ни у Израиљу не нађох такву веру.“
Дакле један незнабожљац, јер је капетан био свакако идолопоклоник, имао је већу веру од Израиљца који је познавао истинитог Бога. И не само то, него Господ наставља и изговара страшне речи: „Они који познају Бога, на крају ће изгубити Царство Божије. Царство Божије ће се дати онима који долазе са истока и запада и верују.“
Зачудно је, браћо моја: како је могуће да Господ не само што се диви, него препознаје и похваљује веру једног незнабошца – и притом је упоређује са вером оних који су Га познавали као истинитог Бога и да налази да је та вера узвишенија од ове друге?То је заиста парадокс који морамо дубље да размотримо јер се тиче свих нас.
Очигледно имамо једно схватање вере које се не подудара са овим што је Господ имао на уму када је хвалио веру капетана. Много пута мислимо да је вера то – да човек признаје да Бог постоји. Али, ако вера јесте то да неко признаје да Бог постоји, онда би најревноснија бића на свету у вери били демони. Као што каже свети Јаков у својој посланици: и демони верују и дрхте (Јак. 2,19). Колико год да неко верује да Бог постоји, могли бисмо по тој логици да га убројимо у верне. Али, наравно, не можемо да кажемо да демони верују. Дакле, вера није да признајеш постојање Бога, него да волиш Бога.
Постоје и они који сматрају да је вера то да неко прихвата догмате Цркве, да у њих верује, и на тај начин да се сматра верујућим. И постоје људи који се труде око тих догмата са једном ревношћу која тачно подсећа на Израиљце у време Господње, мислећи да на тај начин верују. Али, Израиљци, који су заиста познавали истинитог Бога, нису имали, према речи Господњој, већу веру од незнабожачког капетана.
Постоје многи, браћо моја, који не верују, јер им ми представљамо Бога као тиранина, Бога који одузима слободу човеку, Бога који их не воли. Ту љубав Божију ми не изражавамо, не пројављујемо је према тим људима — и тако они напуштају Бога, тога Бога кога им ми представљамо на такав начин.
Тако испада да смо прави неверници ми, а не они који себе често сматрају и називају невернима.
Шта је, дакле, вера? Шта је та вера која подстиче Господа да данас узвикне: „Ни у Израиљу не нађох такву веру као код капетана“? Да се задржимо са пажњом на еванђелској причи и добићемо одговор на то питање. Прво, вера је смирење. Није случајно што капетан оставља утисак на Господа са речима којим му се обраћа: „Нисам достојан да уђеш под кров мој.“ Шта значи то „смирење“? То значи осећање да ниси достојан онога што иштеш од Бога. Да то не заслужујеш, као што и сам капетан каже — да је то дар, а не нешто што ти припада. Смирење, то значи у суштини одрицање од права и уверења да оно што имамо и што иштемо, треба да добијемо као наше право — док је у ствари дар. Љубав Божија је дар, није нешто што заслужујемо. То је смирење у њеној дубини а не на речи само онако када кажемо: „Ја сам грешан, недостојан“, и сл. У стварности, међутим, ми често имамо став да Бог треба да нам призна наша права, и много пута сматрамо да пред Богом имамо такву вредност.
Зато је дивна вера капетанова, јер се он одриче сваког таквог вредновања себе и верује да није достојан ни да Господ уђе у његов дом. И тиме што се одриче те своје вредности, одриче се и логике јер верује да Господ може да учини чудо и из даљине. Он не сматра Христа неким магом који мора да се приближи и да додирне његовог слугу који је болестан. На тај начин, капетан преокреће став Адама, који је поступио управо супротно и изгубио веру. Адамов став беше да прекине заједницу са Богом, да себе постави као божанство. Ето, дакле, како је смирење непосредно повезано са ставом Адама да преокрене тај однос, и последица беше да се он убудуће ослањао на свој разум, на творевину. Тако, ако нешто не може да обухвати разум, ако то не допуштају природни закони, онда се то не прихвата, сматра се неразумним и уопште га ни не тражимо.
Капетан се, дакле, одриче тог затвореног круга, те заточености у логику и у природу, и превазилази све то. Вера је, дакле, не одрицање од логике, него превазилажење логике.
Вера значи да кажемо да — да, постоји људска логика, да, постоји природа и природни закони — али постоји и могућност, слобода, да их превазиђемо.
На тај начин се ослобађамо од окова логике и од окова природе, у које нас је пад Адамовим заточио, и од којих нас Господ жели ослободити управо вером. Вера је слобода од окова логике и од окова природе. И још је карактеристично, браћо моја, да се у одељку који смо чули чудо збива са даљине, и ту удаљеност тражи сам верујући – капетан.
Ми нећемо наћи Бога тако што ћемо тражити да сиђе да би Га опипали, да бисмо тако доказали да постоји и тек онда Му веровали. Прво ћемо веровати — и онда ће нам се Бог открити.
То удаљавање често бива од самога Бога, који се скрива и повлачи Своју благодат, који удаљује Своје присуство — и ми се збуњујемо и питсмо се:
„Али где је Бог, зашто нас је напустио?“
Та удаљеност које нас одваја од Бога, јесте управо прилика за веру. То је прилика да верујемо, —чак и када нам се чини да нас је Бог напустио, да не постоји за нас, да нас не чује, да не брине, да не одговара на молитве наше, —да упркос томе ипак постоји. Поред свега тога воли нас. Верујемо му и када га не можемо додирнути, и када не можемо осјетити његово присуство. У тој наизглед одсутности Божијој вера у његово присуство има велики значај. То је истинска, права вера.
Поставља се, браћо моја, питање: зашто Бог тражи као предуслов нашу веру да би чудесно дејствовао?
Не може ли Он да делује без наше вере? Много пута се код извесних западних теолога појавило мишљење да је вера предуслов да би Бог деловао – као да Бог не би могао да делује другачије, осим ако ми Њему не дамо ту могућност преко наше вере. Али Бог може да делује и без наше вере.
Жели, међутим, да делује са нашом вером, јер то хоће, веома то жели — због слободе.
Жели да зна да Га слободно прихватамо, да Му прилазимо слободно, и да му не прилазимо зато што је моћан и што може да чини чуда.
Када вера претходи чуду — чудо није обезбеђено.
Када вера претходи чуду, слободни смо да верујемо да ће се догодити, али и да се неће догоди. Може да се догоди, а може и да се не догоди. Бог жели, дакле, да наша вера претходи, да нас не присиљава чудом да верујемо. Често говоримо: „Да се догоди једно чудо, па да верујем.“ Али — какав је значај тога? Тада бих морао да верујем. А такву веру — Бог не жели. Она Га не радује. Она Га не задовољава. Он нас жели слободне.
Жели да се слободно предамо у загрљај Његов. Жели да слободно узмемо тај ризик вере. Да се бацимо у празнину и да верујемо да ће рука Божија доћи да нас ухвати у том празном простору. То је вера. Не она која се обезбеђује претходним доказима за силу Божију. Вера је тај ризик,то да се бациш у празнину, у загрљај Божији, и да верујеш да ће те рука Његова ухватити. Таква је вера истинита.
И настаје, браћо моја, питање које сви треба да поставимо себи: Ми који верујемо у истинитог Бога, који познајемо истинитог Бога, нека је прослављено име његово, и као православни верници знамо да не постоји други истинити Бог осим Њега — ми, дакле, имамо ли веру ону коју је имао капетан или ону коју су имали Израиљци, за које Господ каже да ће се наћи изванЦарства, где ће бити плач и шкргут зуба? Биће тако суров крај оних који су познавали истинитог Бога, али нису имали истиниту и праву веру.
То, такође, значи да и ми који познајемо истинитог Бога не треба да гледамо са надменошћу, са фанатизмом, нити са злобом, на оне који Га не познају. Ко зна? Можда ће као капетан да поверују, а ми који познајемо истинитог Бога да се нађемо изван Царства.
Зато је, браћо моја, потребно је непрестано испитивање наше вере: да видимо да ли је то заиста она пуна предаја себе Богу, било да нам се чини да је присутан, било да нам се чини да је одсутан — са потпуним поверењем у љубав Његову. Да имамо ону веру која не зависи од силе Божије, него од Љубави Божије. Да не верујемо зато што може нешто да учини, него да верујемо у Њега и када нам не чини оно што желимо и тражимо.
Када се наша вера, браћо моја, поистовети са смирењем и љубављу, тада постаје истинска и права вера.
Тада ће моћи Господ да каже и за нас — и то вам желим од срца:
„Ни у Израиљу не нађох толике вере.“
Амин.
21. 7. 2002.
Митрополит Пергама проф.др. Јован Зизјулас
Превео са грчког језика:
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
