Недеља трећа по Матеју
О паду и о Царству Божијем
(Мт. 6, 22–33)
„Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово све ће вам се додати.“
Речи Господње у данашњем еванђелском одељку, возљубљена браћо и сестре, откривају нам дубљу драму човечанства након удаљавања од Бога и пада Адамовог. Када се човек одлучио да узме у своје руке судбину своју и судбину света, последице су биле трагичне.
Одељак из Јеванђеља који смо управо чули сажето описује неке од тих трагичних последица, које бих желео, возљубљена браћо моја, да подвучем вашој љубави.
Прва последица јесте да је човек изгубио једноставност свога погледа, простоту ока свога. Господ каже да човек преко ока може да покаже једноставност душе или, напротив, поквареност душе своје. А та једноставност је да човек гледа свет око себе на начин као да га гледа у Царству Божијем. Поквареност погледа и ума јесте у томе да човек гледа на свет као на непријатеља, да гледа на свет око себе као на грешан и непријатељски простор, те да размишља како да се од њега одбрани и преживи у њему.
Изгубивши, дакле, једноставност душе своје, која се изражава у једноставности погледа свог, човек је, по речима Господњим, изгубио и светлост своју. А кад човек изгуби светлост, живи у тами, мислећи да види, али заправо лута у мраку, у тами која обузима живот његов, јер је светлост, која је некада у њему обитавала, постала тама, како каже Господ, и „ако је светлост која је у теби тама, колика ли ће тек бити тама?“ (Мт. 6, 23). Ако је око твоје – које би требало да буде светлост тела твога – тама, онда је сва унутрашњост душе твоје у тами.
Тако је човек изгубио једноставност кроз коју је гледао на свет.
Друга последица јесте то што је човек, баш зато што се умешао у тај однос са светом – у коме свет постаје једно хаотично поље за њега – изгубио и мир свој. Осетио је несигурност таквих размера, да стално размишља како да преживи у овоме свету. И због тога га обузима страх, обузима га агонија да ли ће успети, и тако улази у живот брига за сутра. Шта ће бити сутра? И живот му постаје стална стрепња: „Да ли ћу преживети у овоме свету?“ Тако човек постаје неко ко живи у непрекидној анксиозности и напетости, изгубивши једноставност мисли и душе своје, и свакога дана мучи се како да изађе на крај у овом свету. Обузима га, дакле, брига за то како ће живети.
Трећа последица јесте то што, у тој својој бризи како да се извуче, човек почиње да служи новцу. Претвара новац у божанство. Служи мамону, као што каже Господ у данашњем јеванђелском одељку који смо чули. Јер новац обећава сигурност, и ради те сигурности човек све полаже у новац, дарује му своје поверење, продаје му душу своју да би стекао новац. Човек, дакле, постаје слуга новца.
Четврта последица је да радећи само за новац, чинећи новац богом, ставља себе у супротности са самим собом, са оним што је по природи, и цепа се у себи. Жели да верује у Бога, али жели истовремено и да има снагу новца. И тако човек више не зна како да усагласи у себи веру у Бога са вером у мамона. Служи двојици господара, а како Господ каже, нико не може служити двојици господара: «Не можете служити Богу и мамону» (Мт. 6,24). Тако се човек постаје расцепљен унутар себе, шизофрен, постаје несрећан. Живот се његов раздваја на духовно и материјално, иако је све то једно. Божија творевина је једна – и духовна и материјална. То су дарови Божији и чине једну целовитост. Али човек, након пада, раздваја их. Тако унутар њега почиње борба: да ли треба да следи духовно а напусти материјално, или да следи материјално а напустидуховно?
То је велика мука за човека што не може да уједини своје тело и дух, и остаје да гледкоје од та два да преферира. Трагична је, дакле, ситуација човека после пада, и све ово што је Господ описао у овој еванђелској перикопи (одељку) представља као идолопоклонство. Он каже: „Све ово незнабошци ишту“ (Мт. 6,32).
Та брига за сутрашњи дан, то ропство којим се усредсређујемо само на то како ће се човек обезбедити за будућност, све је то, каже Господ, идолопоклонство. Јер шта све то значи? Значи да човек не верује да Бог управља животом његовим, да не верује да Бог може све да уреди. Да, човек који нема потпуно поверење у Бога и због тога служи идолима – тј. моћима овога света, као што су новац и све што новац обезбеђује – тај се налази у идолопоклонству.
У свему овоме, љубљена моја браћо, долази Господ у данашњем еванђелском одељку да нам понуди исцељење, избављење. Он каже да је проблем човека у поретку вредности.Не зна шта му је прво, а шта друго. Променио је поредак вредности, ставио друго на прво место, а прво на друго.
А шта је прво? Прво је, каже Господ, Царство Божије. „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све остало ће вам се додати“ (Мт. 6,33). Све што вас занима, све бриге, све потребе, све ће то бити задовољено!
«Све ће вам се додати», ако прво што тражите буде Царство Божије. Господ нам не каже да не мислимо уопште, да нас не занима како ћемо живети у овоме свету, него да не стављамо то као прво. Јер све ће доћи на своје када прво место у животу заузме Царство Божије.
Да застанемо мало овде, вољена браћо моја, да размислимо мало, да се запитамо, зашто? Шта хоће Господ да нам каже тиме? Царство Божије јесте сам Бог.
Човек, како каже свети Силуан, никада није могао да избаци из срца свог жеђ за Богом. У дубини душе човек увек тражи Бога. Када тражи све то у свом животу и када има агонију, узнемиреност, не жели ништа друго до Бога самога, Њега тражи. А и Бога губи у свему томе, у тим бригама, агонији, у тим лажним божанствима која сам себи створи из страха, из стреса – онда настаје туга, празнина, анксиозност .
Када волиш једну Личност, прво што желиш јесте да имаш однос са том Личношћу. Не размишљаш о последицама, не мариш како ћеш живети шта ћеш радити, већ стављаш као примарно однос са том личношћу. А када та љубав према Богу и тај однос с Њим постану прво у поредку вредности, тада све остало долази само по себи.
Када дакле поставимо као први приоритет у животу однос са Богом – љубав према Њему, љубав коју је Он показао према нама кроз толико начина – тада долази и прави поредак у нама, и права хијерархија вредности коју постављамо у нашем животу. Прво стављамо Бога и поверење у Њега, Онога који нас је привео у постојање, да нас неће напустити.
Ето, дакле, шта значи прво Царство Божије.
Значи такође да тим начином постављамо све ствари и цијели наш живот на једну вечну основу. Јер све оно што у нашој агонији тражимо и желимо да стекнемо, све је то пролазно. И док сакупљамо богатство, новац, славу- све оно што нам пружа осеђај сигурности- долази тренутак и све то губимо. Где је онда сигурност коју нам пружају? Нисмо поставили исправан приоритет. Нисмо поставили исправне темеље. Само у Царству Божијем можемо да поставимо живот свој на темељ чврст, вечан.
Такође, Господ нам каже да иштемо најпре Царство Божије и правду Његову, и све остало ће нам се придодати. Да иштемо Бога, Његову љубав и правду – то јест остварење воље Његове. Јер ако, каже, то имамо, све остало ће доћи само по себи.
То нам, можда, звучи тешко, браћо моја, али размислимо: када би свет био испуњен правдом Божијом, испуњен вољом Божијом, испуњен љубављу. Да ли би смо имали бриге? Да ли би смо имали агонију? То стресно јурцање како да стигнемо у сутра. Свет би био пријатељски настројен према нама. Комшија ми не би био непријатељ, него брат зашто да се плашим? Ако мени сутра нешто затреба, тај брат ће ми помоћи, доћи ће и даће ми. Када се и Царство Божије и правда Његова завладају у свету, све постаје могуће, све се решава без тешкоћа.
Желите ли, возубљена браћо моја, да то докажемо логиком? Није потребно ништа друго него да бацимо поглед на оне тренутке живота нашег када је љубав владала међу људима. Тада страх одлази, и брига за сутра нестаје. То не значи да не треба да се интересујемо како ћемо живети – него да та брига не прерасте у анксиозност, у тешки немир. Јер једно је интересовање, а друго је агонија, мучна брига.
Драги пријатељи, данашња цивилизација је пуна стреса. Реч „стрес“ постала је свакодневна реч нашег живота. Тешко да данас постоји неко кога срећемо, а да нам не говори о стресу. Погледајте око себе и видећете да човек има сва добра Божија, а ипак – трчи. Трчи и не стиже. Повећава потребе своје, жеље своје, потрошњу, рад, ропство новцу и мамону, и, данашње Јеванђеље као да је писано за данашњег човека а не за предходне генерације, јер ми старији смо живели период када људи нису имали толико материјалних добара, али су имали унутрашњи мир, тишину, смирење, делили су све међу собом. И наше поколење, упркос напретку у односу на претходна, и поред тога што живимо у најизобилнијем добу – више него било која генерација пре нас – ипак живи без унутрашњег мира. Имамо више добара, али мање мира, мање тишине, мање присности међу људима.
Данас, дакле, еванђелски одељак упућује нама у овоме свету један позив и каже: промените поредак вредности, да би нестао тај немир, стрес и брига која вас изједа.Уздајте се у Бога, покајте се, направите тај заокрет – и престаните да сами покушавате да решите сва питања свог живота. Уздајте се у Бога и у Царство Његово, и тада ћете стећи мир – мир који је изгубљен и који вреди више од било чега у овом свету.
Ускоро, браћо моја, чућемо да хорови поју херувимску песму. У тим тренуцима Црква ставља у уста наша ову реченицу: „Сву бригу животну оставимо“. Зашто? Зато што у том часу улазимо у Царство Божије. Света Литургија јесте Царство Божије. И да бисмо ушли у њега, потребно је да одбацимо тај немир овоземаљских брига. Да их оставимо иза себе и да их предамо Богу, да се предамо љубави Божијој и љубави према другим људима – и да се са њима заједно приносимо Богу као тело Христово, односно као љубав Божија која се у нама оваплоћује, како бисмо се на тај начин избавили, исцелили.
Да прославимо Бога, браћо моја, који нам је дао Цркву Своју, који нам је даровао Свету Литургију, и који нам је омогућио, бар једном недељно, макар за кратко време, да побегнемо од овоземаљских брига, од те непрестане усмерености на самога себе – шта ћемо да радимо, и како ћемо преживети.
Да се уздамо у Бога, и да кроз тај доживљај имамо бар један укус од онога што нас чека у Царству Божијем – Царству Божијем које свима нама, љубљена браћо, од срца желим. Амин.
20. јуни 2004.
Митрополит Пергама проф. др. Јован Зизјулас
Превео са грчког:
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
