Кроз разговор са пријатељима прије пар дана, начела се тема дивног манастира Светог Василија Острошког на Бриској гори код Улциња и сјетили смо се како се овог 10. јуна навршава пет година од бестијалног рушења конака ове светиње.
Такав догађај заслужује осврт за наш васељенски Радио „Светигора“.
Чињенице су свима познате и оне укратко гласе:
Цркву Светог Василија је освештао 1933. године Митрополит и потоњи Патријарх Гаврило Дожић. Мала, али веома лијепа и благословена светиња, посвећена Острошком Чудотворцу изграђена трудом и скромним прилозима мјештана Бриске горе.
Као да је само мјесто, на узвишењу изнад солане и предивне Велике плаже, која је и ових дана у самој жижи јавности одређивало да светиња узраста у слави. Тако је 9. маја 2020. године, благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, основан манастир и положен камен темељац за конак посвећен Патријарху Гаврилу Дожићу који прије готово девет деценија освештао манастирски храм. Бригу о светињи преузеле су монахиње предвођене игуманијом Олгом.
Међутим недуго затим, 10. јуна 2020. године, у раним јутарњим сатима, у зору између 4 и 5 сати, манастир је опколила и окупирала специјална антитерористичка јединица (САЈ), са преко 100 специјалаца под пуном ратном опремом. Дошли са јасним инструкцијама – да обезбјеђују рушење. Истог дана срушен је започети манастирски конак. Ово насиље било је, уз привођење Владике Јоаникија са никшићким и подгоричким свештеницима, сами врх прогона који је бивши режим усмјерио против Митрополије црногорско-приморске.
Од започетог конака остале су рушевине, а међу њима потпуно нетакнут, остао је камен темељац који је положио Митрополит Амфилохије.
Но, и поред свих ових познатих чињеница, морам признати да ми писање овог текста није ишло лако. Као да се нешто у мени бунило да ови редови буду обојени тамним нијансама и да то буде споменик једној трагичној неправди која још увјек није исправљена.
Вјероватно да је узрок томе благодат и чисти дух хришћанске радости који је обиљежио мој сваки долазак овом манастиру у претходних пет година. Тамо, и поред свих невоља које су се обрушиле на њу, никада нисам осјетио чамотињу, никада нисам чуо жалбе на више него очигледну неправду, нити ламент над тешким животним условима монахиња које не напуштају Светог Василија и његов нови манастир.
Јер, колико год да је важно оно што се десило, још је важније оно што остаје. А оно што остаје на Бриској гори није рушевина. Није чак ни неправда. Оно што остаје јесте – љубав. Васкрсење. Тиха, несаломива, вјера жена испод крста.
Кад погледате гдје стоји та светиња и ко је чува, схватите: то није само женско монаштво, то су мироносице наших дана. Сестринство овог манастира, на челу са мати Олгом, нису напустиле Христов Крст ни онда када се све рушило, ни онда када је изгледало да је све изгубљено, да је све затрто. Оне су остале. Не напуштају манастир. Не напуштају конак који, истина, данас више личи на гроб. Али у том гробу, чува се оно што што ничије руке нису успјеле да сруше: камен темељац. Камен који је положио Митрополит Амфилохије. Камен који је остао нетакнут – „Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла.“
Тај камен темељац, понижено одбачен и занемарен, јесте клица васкрсења. Из њега ће, по вјери сестара и благословом Светог Василија, никнути нови, љепши конак. Не само грађевина, већ и свједочанство. Свједочанство да се љубав не руши багером. Да се вјера не хапси. Да се Христос не може протјерати ни из једног угла земље у којој Му се свим срцем вјерује.
На концу, не пишем ово да бих бројао шта је срушено. Пишем да бих подсјетио на оно што стоји. А стоји – вјера. Вјера која је привукла преко сто душа које су се крстили у овој светињи. Стоји љубав. Љубав која храбри православце, а привлачи и католике и муслимане који траже утјеху и подршку од Светог Василија. Стоје жене мироносице. Стоји конак који је још у гробу, али из кога се већ назире мирис недјељног јутра.
И чекамо Васкрсење. Знамо да долази.
свештеник Павле Божовић
