Празник Светог Василија Острошког Чудотворца, 12. маја 2025. љета Господњег, торжествено и молитвено је прослављен у острошкој светињи.
Светом архијерејском литургијом, на платоу испред Горњег Острога, началствовао је Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, уз саслужење високопреосвећене господе Митрополита калавритско-егиалијског Јеронима и Архиепископа диселдорфско-берлинског Митрополита њемачког Григорија, преосвећене господе епископа: вашингтонско-њујоршког и источноамеричког Иринеја, бихаћко-петровачког Сергија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, диоклијског Пајсија, бројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве, уз молитвено учешће вјерног народа.
Након прочитано јеванђелског зачала, сабране је ријечима празничне бесједе поучио Високопреосвећени Митрополит Григорије.
Након што су освештани славски приноси и пререзани колачи у славу Божију и част Острошког Чудотворца, које су принијели острошка братија и данашњи свечари, празник је честитао Високопреосвећени Митрополит Јоаникије. Потом се вјернима обратио Високопреосвећени Митрополит калавритско-егиалијски Јероним.
Током Свете службе Божије, кивоту Светог Василија на поклоњење у молитвеном ходу су прилазили бројни вјерници, који од јуче пристижу из свих крајева не само Црне Горе, Србије и Републике Српске већ цијеле православне васељене.
Весна Девић
Бесједе архијереја на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, 12. маја 2025. љета Господњег
Високопреосвећени Митрополит Григорије: Нико није невидљив за Христа
Христос воскресе!
Драги владико, Митрополите, оче и брате наш и учитељу и слуго Божији, драга браћо и саслужитељи, драга браћо и сестре,
Јуче смо читали оно потресно Јеванђеље о раслабљеноме – о човјеку који је тридесет и осам година лежао поред бање Витезде, и није имао никога да га спусти у воду како би био исцијељен. А онда је наишао Христос.
На први поглед, та прича је о једном човјеку – једној судбини, једном болу, једном чуду. Али ко има срце будно и ухо духовно, зна: у том човјеку лежимо сви ми.
Јер ко од нас, у дубини душе, није тај раслабљени што већ толико година чека покрет, чека поглед, чудо – а оно никако да дође? Сви ми који смо макар једном били невидљиви у гомили, непомични у срцу, затворени у себе – знамо ту бол.
Та бол је у срцу свакога ко се данас осјећа усамљено. Ко, можда, данима не прозбори ни са ким. Ко више не вјерује да може некоме бити важан. Коме више нико не долази. Ко се осмјехује на друштвеним мрежама, а у соби – плаче. Или само ћути.
Многи од нас су – баш као тај раслабљени човјек из Јеванђеља – изнутра сломљени. Не само тијелом већ много дубље – вољом, срцем, надом. И некако се навикнемо на ту своју слабост. Почнемо да живимо с њом као с нечим нормалним. Као да не може бити другачије. И мало-помало, изгубимо и наду, и жељу, и вјеру.
Раслабљеност тога човјека није само тјелесна. То је раслабљеност душе. Уморан од чекања, он се навикао на болест. Као што се и ми некад навикнемо на своја очајања, на мрак који траје толико дуго да почнемо вјеровати да свјетлости и нема.
Али Христос – Он не чека да га неко дозове. Не иде само тамо гдје су здрави и радосни. Он иде право том човјеку – најзаборављенијем, најусамљенијем – и прво што га пита није: шта си згријешио, него: „Хоћеш ли здрав бити?“
Какво, наизглед, чудно питање. Зар не види да човјек лежи немоћан? Али Христос зна дубину људског срца. Зна да понекад највећа бол није у тијелу, него у сломљеној вољи. Зна и да чуда нису увијек довољна. Христос зна да постоји нешто што ни Он, у својој свемоћи, не дира на силу: а то је слобода човјекова. Воља.
Јер, да – могуће је да не желимо да оздравимо. Да се навикнемо на таму. Да нам она постане кућа, уточиште. Да болест постане изговор. Заклон од живота и одговорности. Зато нас Господ прво пита: „Хоћеш ли?“
И шта се онда дешава? Раслабљени оздрави – али не зна ко га је исцијелио. Тако је и с нама – Бог дјелује у нашем животу и када ми тога нисмо свјесни. Он нам пошаље човјека. Поруку. Поглед. Његов дах нас дотакне кроз ријеч пријатеља, случајног познаника, кроз тренутак тишине. Неко се сјети нас. И то није случајно – то је милост Његова.
Он долази на нашу празну клупу у парку. У наше собе. У наше уморне мисли. У самоћу. И пита: Хоћеш ли да оживиш? Да поново волиш, да се насмијеш, да устанеш?
И не пита јесмо ли достојни. Само тражи од нас један одговор – једно чудесно ДА. Један покрет изнутра, ма колико тих. Али ако је искрен – биће довољан.
Христос нас не спасава као предмете. Он нас подиже као личности. Жели не само да нас исцијели него да нас пробуди. Да нас учини живима. А бити жив значи хтјети. Слободно рећи: ,,Да, Господе“. И Он ће учинити остало.
Али запитајмо се – колико нас данас заиста жели да оздрави? Колико нас је спремно да се одрекне познатог мрака, навика, горчине, самоће? Јер оздравити значи примити живот. Понијети крст. Прихватити друге. Опростити. Мијењати се. Бити у заједници.
Да, знам, није лако. Али никада не смијемо повјеровати лажи да смо сами. Нико од нас није невидљив за Христа. Нико није сувишан. Он иде право ономе кога су сви заборавили – јер Њему су сви важни. И теби, брате, сестро, данас говори исто што и оном човјеку у Витезди прије двије хиљаде година: „Устани.“ И када устанеш, носи свој одар – не више као терет, него као свједочанство. Не стиди се онога што си преживио. Носи то као знак да си побиједио, да си надјачао таму у себи. Да те је милост додирнула.
Јеванђеље је свјетлост за све који данас ходају у тами самоће. Ви нисте заборављени. Бог није отишао. Он је ту, с нама. Иста ријеч и нама данас одјекује: „Хоћеш ли здрав бити?“ Ако хоћеш – устани. Ако не можеш сам – реци му. Он ће доћи. Али ако нећеш – ни чудо не помаже. Господ те неће силом исцијелити. Он чека твој пристанак.
И доказ свега тога, доказ Јеванђеља, а нарочито ријечи које смо чули, јесте Светитељ око чијег светог одра смо се данас сабрали. Свети Василије, који је послушао Јеванђеље и сасвим – заувијек – у срце своје примио Христа. Зато је могао – већ за живота а потом и након свога представљења, до дана данашњега – ићи у сусрет болнима, жалоснима, узетима, од свих остављенима – осим од Бога – и исцјељивати их и подизати.
И не само исцјељивати него им – у најдубљем хришћанском смислу – служити. Ево, погледајте око себе. Шта видите? Стијење, камен, сила. Непробојни зид стваран милионима година. И тај непробојни зид издубило је и у њему се угнијездило једно срце, угнијездило се да га заувијек грије изнутра. Срце човјека који је цијели свој земаљски вијек помагао и служио другима. Све што знамо о Светом Василију у ову реченицу стаје и њу потврђује. Људи бјеже од служења, а Свети Василије је у њему налазио уточиште. Разорили су му епископски трон и храм, он је своје епископство смјестио у пећину и пећина је постала храм. Отимали су му цркве и манастире, он сам је постао жива црква, у којој и око које се сабира мноштво не знајући ни за једну од граница којом се људи дијеле: ни за границу народности, ни за границу вјере, ни за границу смрти. То је та мјера служења и људскости и пред њом, исповиједам вам се, ја и данас дрхтим, као и онда, ако не и више него онда, када сам у овој пећини, прије више од тридесет година, примио монашки постриг.
Зато сви ми, као хришћани, као Црква, угледајући се на Христа и Светог Василија, не смијемо допустити да поред нас неко годинама лежи – а да га не видимо. Нека у нама буде срце Христово, срце Василијево: које иде, пита, подиже, служи и не осуђује.
А када ми будемо тај раслабљени, не заборавимо: Бог нас неће заобићи. Само му отворимо бар једну пукотину наде у срцу свом. И Он ће ући. Ући ће и подићи ће нас – не само на ноге него у љубав. У радост. У вјечност.
Бог, мили моји, не заобилази човјека. Али човјек, нажалост, често заобиђе и Бога и самог себе. Зато не одлажимо. Не чекајмо да се вода узбурка и да нас неко спусти у њу. У нама већ одјекује Ријеч. Ријеч Христова. Отвори душу. Послушај. Повјеруј.
Зато не стојте, драга браћо и сестре, данас на овом светом мјесту тек тако. Чујте ону најважнију ријеч која каже – устани! Нека се у теби покрене све, и нека хвали Господа! Устани, узми одар свој, и пођи – јер за живот си створен, а не за смрт!
Зато говоримо и пјевамо: Христос воскресе и нама дарова живот вјечни! Амин.
Митрополит Јоаникије: Овај сабор показује да Свети Василије није само српски него васељенски светитељ
Христос васкрсе!
Свети Василије Острошки Чудотворац записао је врло кратко да је дошао у хладну острошку стијену ради топлоте Божије – та топлота је благодат Пресветога Духа која је испунила и оснажила његову душу. Као што су се Свети апостоли обукли у силу са висине, у силу Божије истине, правде и љубави, тако се и Свети Василије Острошки Чудотворац испунио Божије љубави и Божије милости, истине и правде и засијао својим животом, својим врлинама. Засијао милошћу и свијетлошћу Божијом и остао као стуб огњен око кога се народ окупља у најтежим временима. Тако је он живио за живота, али његова биографија је много опширнија од кад је отишао у наручје Божије и она се стално дописује. И овај данашњи дан, свакако, улази у биографију Светога Василија Острошкога.
Учинио је многа чудеса и за вријеме свога земаљскога живота, а још много више послије своје блажене кончине кад га је Господ прославио и његове свете мошти учинио извором благодати Светога Духа. Његов ћивот свештени има силу гроба Господњега око кога се окупљамо.
И ево данас овдје смо сабрани у љубави Божијој око ћивота Светога Василија Острошкога са разних страна. Гледамо ову дјецу и омладину како су ријекама долазили пјешке не само од Подгорице, Никшића, Косијерева, него и од Невесиња и од Ужица и од Београда. Ево, данас овдје овај мали сабор епископа под манастиром Острогом показује заправо да је Свети Василије не само српски светитељ него и васељенски. Поштују га сви крајеви земаљски и гдје год се неко моли Светоме Василију, да ли овдје код његових светих моштију, да ли негдје далеко у Европи или још даље у Америци и Аустралији, свуда он стиже и тјеши, милује и храбри, подиже и исцјељује и васкрсава. Јер душа која пребива у тами, она је у стању смрти иако човјек може живјети, али ако је без вјере то је само једно мучење душе. А када се душа људска испуни вјером и Божијом милошћу и љубављу, она добија нови живот и прелази заправо из смрти у живот – доживљава васкрсење Христово.
И ево у свјетлости празника Васкрсења Христовога, овдје су се сабрали архијереји код Светога архијереја Светога Василија Острошкога. Наш драги у Христу брат владика Јероним из Атинске архиепископије, са Пелопонеза и старе Спарте, тамо гдје су били велики јунаци, а сада су тамо јунаци духа као што је наш владика Јероним, који нам је донио велику љубав, и своју и свога свештенства и монаштва и вјерног народа. Исто тако наше драге владике – владика Григорије који је тако лијепо бесједио, наш драги владика Иринеј и такође вама драге и познате владике Сергије, Кирило и Пајсије.
Посебно желим да се захвалим Високопреосвећеном Митрополиту Јерониму. Он лијепо зна српски језик, завршио је Теолошки факултет у Београду, студирао је код нашега блаженопочившега Митрополита Амфилохија и осталих наших познатих архијереја и професора. И раније је долазио овдје, али, колико знам, први пут као Митрополит и на томе му благодаримо од свега срца. Ово су дани Пасхе Христове када се сви сабирамо и када се обнавља наше заједништво Васкрсењем Христовим. И нема љепшега периода у години да се саберемо, него баш у ове дане Васкрсења Христовога, а у те дане увијек долази нам и Свети Василије Острошки – па празнујемо и Васкрсење Христово и спомен Светога Василија Острошкога.
Драги владико Јерониме, од све душе и од свег срца Вам братско хвала на Вашој љубави, хвала Вам што нас нисте заборавили, хвала што сте се одазвали нашем позиву и донијели сте нам велику љубав, велику радост. Ви сте данас ову свету службу украсили својом молитвом и својим учешћем и својом љубављу, да би Вас Господ молитвама Светога Василија Острошкога наградио и укријепио и оснажио у вашим богоугодним дјелима у Вашој светој архиерејској служби као архипастира Христовога и вјернога стада Божијега.
Христос анести!
Високопреосвећени Митрополит Јероним: Најважније је да у срцу своме носите Христа
Прије свега желим да се захвалим Митрополиту Јоаникују на позиву и прилици да будемо ових дана у овој светој Митрополији, на великој слави – празнику Светог Василија Острошког.
Дали сте нам много радости, узели смо много благослова које ћемо пренијети нашој Епархији, вјерницима у нашој парохији. Хтио бих да се захвалим свим митрополима и епископима, који су били јуче и данас овдје, и цијелом народу, нарочито омладини која је златна нада за отаџбину и не само за вашу отаџбину, то сам рекао и на својој хиротонији, омладина је најважнија, омладина је златна нада за цијели свијет.
Долазе времена када ће наша омладина исповиједати Христа и нашу вјеру. Овдје смо доживјели да гледамо својим очима како хиљаде и хиљаде младића и дјевојака из свих крајева долазе да се поклоне своме заштитнику и молитвенику пред Богом – Светом Василију.
Браћо и сестре, молим вас да ово добро запамтите, чувајте у своме срцу Христа јер је то једина нада која вас никад неће продати, издати, предати и то сте чули од свога пастира владике Јоаникија и од нас данас свих овдје. То је најважније да у срцу своме носите Христа јер вас он никад неће продати, издати.
Као што је рекао рекао Митрополит Јоаникије, као што је рекао Митрополит Григорије у бесједи, важно је да своју слободу предате Богу, односно да кажете: хоћу да будем здрав, хоћу да будем жив, и Он ће онда то учинити.
Још једном хоћу да захвалим Митрополиту, свештенству, игуману и свима вама вјернима што сам могао да учествујем у једном оваквом празнику и да вас подсјетим да су Јелини – Грци увијек били уз вас, нарочито у она тешка времена, у времена ратова.
Као што смо ми тада били уз вас кад су вас бомбардовали људи који нису у своме срцу носили Христа, нити имали вјере, да ви сад будете уз нас кад ми водимо један други рат, рат против секуларизма… када власт иконе древне ставља у пинакотеке, у музеје, а не тамо гдје им је мјесто, зато што хоће да претворе наше православље у музеј, а не да оно буде оно што јесте. Наравно, то неће моћи.
Они који су код нас на власти мрзе и Богородицу и Бога и светитеље. Е, па ја им кажем да дођу у Црну Гору да виде како људи, како народ, како омладина вјерује у Бога и да се од тога науче и да се покају за своје гријехе. Они који владају, они увијек рачунају на наш страх, а ја вам кажем – подигните свој крст и не бојте се њих. Они су слаби и немоћни – побиједићете. Правда ће побиједити!
Христос Васкрсе!
Архијерејска Литургија на празник Светог Василија Острошког у Острогу – видео
