Његово високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит њемачки г. Григорије и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије са свештенством вечерас, на празник Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, предводили су у Тивту литију са моштима Превлачких мученика. Ова литија се традиционално организује у оквиру манифестације „У свјетлости Христовог Васкрсења – Бокељи Светом Сави и Превлачким мученицима“, која је ове године у знаку обиљежавања 25 година од прослављања Светих превлачких мученика.
Митрополит њемачки г. Григорије и вјерни народ кренули су у крсни ход од Храма Светог Саве у Тивту до градске риве Пине, гдје су свечано дочекали мошти Светих превлачких мученика, које су бродом у пратњи Епископа диоклијског Пајсија и игумана архимандрита Бенедикта, превезене из манастира Михољска превлака, који је данас молитвено прославио своју славу – празник Светих превлачких мученика. Након што је прошла улицама Тивта, литија се вратила до Цркве Светог Саве гдје је одслужено вечерње богослужење.
Сабранима се архипастирском бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Григорије, који је нагласио да је мучеништво срце Цркве, љубав која не одступа, која не одустаје од Истине. Црква у мученицима, како је казао, не слави смрт и патњу, већ Истину – слави Христа у човјеку.
„Јер мученик није трагични лик – он је литургични лик. Такви су били Свети мученици превлачки – монаси, ученици Светог Саве, који су тихо живјели, а крваво пострадали. Не зато што су се борили мачем, него зато што су припадали Христу. Нису имали војску на земљи, али су били дио небеске војске. Њихова смрт није пораз – њихова смрт је пјесма. Њихова смрт је литургија“, поручио је Митрополит њемачки г. Григорије.
Духовно сабрање православних Бокеља настављено је у тиватском Центру за културу Сабором хорова Боке.
***
Бесједа Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита њемачког г. Григорија изговорена вечерас, 10. маја, у Храму Светог Саве у Тивту, након литије са моштима Превлачких мученика
Љубав која не одступа
Драга браћо и сестре,
Данас бих хтио с вама да подијелим неколико мисли о нечему што се тешко изговара, али у срцу Цркве одзвања као најдубља истина – о мучеништву.
Нека вас не уплаши та ријеч. Није она застрашујућа. Није то позив на патњу ради патње, нити романтично величање страдања. Не. Мучеништво, у суштини, није ништа друго него љубав – љубав која иде до краја. Љубав без компромиса. Љубав која не узмиче пред крстом.
Мучеништво, браћо и сестре, није страница историје. Мучеништво је срце Цркве. То је љубав која не одступа. Љубав која не одустаје од Истине, макар све друго нестало.
Мученик је човјек који воли више него што се боји. Воли Христа више него што воли живот – не зато што презире живот, него зато што зна гдје је његов извор. Он не тражи смрт. Не хрли у страдање. Али ако дође вријеме да бира између Истине и живота, он се не одриче Истине. И не издаје Љубав.
Црква у мученицима не слави смрт. Не слави патњу. Слави Истину. Слави Христа у човјеку. Јер мученик није трагични лик – он је литургични лик.
Такви су били Свети мученици превлачки – монаси, ученици Светог Саве, који су тихо живјели, а крваво пострадали. Не зато што су се борили мачем, него зато што су припадали Христу. Нису имали војску на земљи, али су били дио небеске војске. Њихова смрт није пораз – њихова смрт је пјесма. Њихова смрт је литургија.
Свети Григорије Палама каже: „Мученици су себе приниjели као жртву на олтару вјечне литургије.“ Њихов живот постао је молитва. Њихово тијело – светиња. Дан њиховог упокојења није крај – него нови почетак. Рођење за Живот.
Зато их не жалимо као изгубљене, него им се обраћамо као живима. Јер они нису нестали – они су прешли у вјечност. Њихова имена уграђена су у темеље наших храмова. У кости Цркве.
Зато се на православним иконама мученици не сликају с лицима пуним бола. Не. Њихова лица су мирна. Њихове очи гледају даље – јер су већ прешли из овог времена у вјечно Божје сада.
Али, браћо и сестре, не мора сваки мученик да умре. Не почиње мучеништво само онда када неко упери мач у вас – него и када човјек каже Истину и остане у њој, ма шта га снашло. Зато Црква поштује и исповједнике – оне који су страдали, али преживјели. Све оне који су носили крст Истине у тишини, у прогону, у шапату. Њихова борба није мања. Јер мучеништво није догађај – него стање. Стање срца које се не одриче Љубави.
И ту долазимо до нечега врло важног. Мучеништво није нешто што ми бирамо. Оно је позив, дар – а не подухват. Црква никада није учила да се страдање тражи. Напротив, Ориген је опомињао да не смијемо хрлити у смрт – јер тада је то наше дјело, а не Божје. Мученик је, дакле, увијек позвани. Послушни. Није он јунак древне трагедије. Он је свједок живе Љубави.
И да вам кажем нешто лично: мучеништво није далеко од нас. Можда је у родитељу који се у тишини бори с болешћу свог дјетета. У учитељу који не одустаје од дјеце. У човјеку који неће да лаже да би напредовао. У жени која не узвраћа зло на зло. Мученик је сваки човјек који Христа не изда – ни када га живот гази. То је тихо, сакривено, упорно мучеништво. Оно које се не завршава једним чином, него траје годинама. Оно које управо сада живе многа наша браћа и сестре широм овог усковитланог свијета.
Јер шта су сви они који неправедно страдају, ако не живи мученици?
Њихова вјера није у ријечима – него у постојаности. Они не носе ореоле, али носе крст. Не страдају једном – страдају сваки дан. И ми, ако их не видимо, ако их заборавимо, онда нисмо достојни ни да изговоримо ријеч мучеништво.
Мученик није увијек човјек који умире – понекад је то човјек који остаје. Мучеништво није увијек смрт – понекад је то истрајност.
И зато, драга браћо и сестре, када данас помињемо мученике с Превлаке, помињимо и оне који трпе сада. Помињимо их с љубављу и молитвом. И нека нас не завара овај привидни мир – јер Црква није у миру када страда један њен члан. А цијели свијет је срце које крвари. И ми га не смијемо заборавити.
А они – наши савремени мученици – не траже освету. Не траже велики глас. Они траже само једно: да знамо да постоје. Да се молимо за њих. Да не изгубе наду.
Зато, ако вас ико икада упита: гдје су данас мученици? Реците: тамо гдје се вјера живи без ријечи. Тамо гдје се живот даје за Истину. Тамо гдје се не одустаје од Христа.
Тамо гдје љубав не одступа – тамо је Црква.
И зато данас, кад клекнемо, нека то не буде само пред Превлачким новомученицима. Клекнимо и пред онима који нас уче да је и ово вријеме – вријеме мучеништва. Не као прошлост – него као жива стварност.
Нека је вјечан спомен мученицима Божјим. И нека нас њихова вјера охрабри да будемо вјерни – у малом, у тихом, у свакодневном. И да не заборавимо оне апостолске ријечи: „Ако с Њим страдамо, с Њим ћемо и царовати.“
Амин.
Весна Девић
Фото: Немања Милетић
