Χριστός Ανέστη!
Αληθως Ανεστη!
Још у 5. вијеку прије Христа, Сократ, познат антчки грчки флозоф, истакао је да би истински праведна особа била толико неприхватљива за људско друштво да би била изложена свим могућим понижењима и на крају, разапета на крсту. Међутм, вјековима прије него што су филозофи почели да промишљају о правди и праведницима, пророк Исаија је већ записао ријечи које су предсказивале Христово страдање: „А он би рањен због наших гријеха, избијен због наших безакоња; казна, ради нашег мира, бјеше на њему, и ранама његовим ми се исцијелисмо“ (Исаија 53:5). Наиме, оно што је Сократ изрекао као филозофску хипотезу, а Платон касније разрадио у својим дјелима, Исаија је прорекао као Божију објаву. И док је античка мисао наслућивала да ће свијет одбацити праведника, тек кроз Христово страдање и васкрсење постало је јасно да је то одбацивање било дио Божијег плана спасења – не крај приче, већ њен почетак.
Ту, на самим почецима, питање је како писат о Ономе који је сам Ријеч? (Јован 1:1,14) Прво се јавља сумња у сопствену достојност, а затим и питање смисленог почетка – јер како почет тамо гдје Почетак већ јесте? Он је Алфа и Омега, Први и Последњи (Отк 22:13). Можда је најбоље почет од раскорака између Јудиних овоземаљских очекивања (власт и богатства) и Исусове мисије (спасење кроз љубав и жртву и помирење човјека с Богом), која је довела до договора с првосвештеницима о издаји Исуса за тридесет сребрњака – цијену за откуп одбјеглог роба према Мојсијевом Закону (Излазак 21:32). Овај чин јасно одражава Јудино среброљубље и политчко-религијски прагматзам првосвештеника, који су, суочени са Исусовом радикалном поруком о небеском царству, настојали очуват status quo и своју земаљску моћ. И данас, кроз политчке и религијске структуре, често свједочимо истом обрасцу: када истина постане пријетња привилегијама, компромис постаје пожељнији од правде.
Знајући што му предстоји – „И ви сте чисти, али не сви“ (Јован 13:10) и „Заиста вам кажем, један од вас ће ме издати“ (Матеј 26:21) – Исус успоставља сакрамент Свете Евхаристје – конвергентни центар свеукупног црквеног живота – ријечима које постају вјечни симбол његове жртве: „Ово је тјело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен“ (Лука 22:19), и „Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас пролијева“ (Лука 22:20). Од старозавјетне Пасхе која је значила само прелазак једног народа (Израиља) из ропства у слободу, новозавјетна Пасха (Евхаристија) сада јесте прелазак цјелокупног људског рода из смрт у живот. Она је, дакле, “лијек бесмртности”, како то истиче Св. Игњатје Богоносац.
На Тајној вечери, као и након ње, Исус својим примјером и ријечима поставља темељне принципе који се односе и на индивидуалну (личну) и колектвну (друштвену) димензију људског постојања. На жалост, принцип солидарности и одговорности – „Ко хоће бити први, нека буде свима слуга“ (Марко 9:35) – замијењен је принципом моћи и доминације, принцип љубави, та основна норма међусобног битисања и општења – „Да љубите једни друге, као што сам ја вас љубио“ (Јован 13:34) – потиснут је мржњом, зависношћу и нетолеранцијом, а од дејственог принципа – „Сви који узму мач, од мача ће погинути“ (Матеј 26:51-52) – остало је само „магловито“ упозорење.
Бесједа на гори, врхунац Христовог учења, руши тадашње и данашње принципе реципроцитета и трибализма – „љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне… ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате… Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј 5:43-48). Архимандрит Рафаил Карелин истиче да је управо љубав према непријатељу „кључ за схватање тајне хришћанства“, „свјетлост која обасјава саме дубине Јеванђеља“, тренутак и мјесто када се хришћанин показује најсавршенијим. А Николај Берђајев констатује да је „хришћанство најтежа религија, најнеостваривија, најсупротнија људској природи и захтјева огромне жртве“, тј. да је фанатизам и суровост у историји хришћанства посљедица „неспособност човјечје природе да прими пуноћу хришћанске истине о љубави и слободи“. Наиме, хришћанство није религија међу религијама, већ „силазна“ религија – пут који је Бог понудио људима кроз Христове ријечи: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јован 14:6). Прави изазов био је, и остаје, да се кроз религију љубави обликују и преобразе они чији су живот обиљежени инстинктима суровост и насиља. Истински хришћанин је, како то лијепо истиче академик Владета Јеротић, онај који „спонтано мисли, ради и говори у јеванђељском духу“. С друге стране, да су се хришћани држали Христових заповјести, умјесто закона одмазде („око за око, зуб за зуб“), данас би „мир текао као ријека, а правда ваљала као вали морски (Исаија 48:18). Али лицемјерје је постало норма, вјера политички алат, а правда колатерална штета. Ипак, пророк каже: „И ђело правде биће мир, и труд правде покој и безбједност довијека “ (Исаија 32:17).
Одговарајући са „Ја сам“ (Јован 18:6), Исус потврђује да је „вјера без дјела мртва“ (Јаков 2:26), као и своју претходну молитву – „Оче, не моја, него твоја воља нека буде“ (Лука 22:42). Као некада у Еденском, тако и сада у Гетсиманском врту, догађа се иста трагедија. Непослушност је уступила мјесто симболу љубави и повјерења – пољупцу (Лука 22:48) – кроз који је издат Бог. Међутм, како Св. Павле пише у Посланици Римљанима (5:19): „Јер као што кроз једно прекршење многи постадоше грешни, тако кроз једно праведно дјело многи постадоше праведни“. Елем, људска природа имала је два предводника: Адама, кроз којег је дошао гријех и пад (Постање 3:6), и Исуса (новог Адама), кроз којег је дошло спасење и праведност. С друге стране, за разлику од Јуде, Петра спашава поглед – „И обазревши се Господ погледа Петра; и опомену се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него пијетао запјева, одрећи ћеш ме се три пута“ (Лука 22:61). Петрово троструко одрицање од Христа отвара снажно политичко-филозофско питање слабост воље у тренутку (моралне) кризе. У његовом лику препознајемо архетип човјека распетог између истине и страха, између вјере и инстинкта за самоодржањем. Данас, свеприсутно одрицање под притиском прераста у друштвену парадигму у којој политчка прагматка гуши етички импулс, а вјера се повлачи пред силом тренутка. Но, „каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Марко 8:36). Ипак, ту се не завршава њихова прича! У Христовом троструком питању „Љубиш ли ме?“ и Петровом одговору „Господе, Ти све знаш; Ти знаш да те волим“ (Јован 21:17), не открива се само лично покајање, већ и дубља политичко-филозофска порука: истина може бити потиснута страхом, али никада уништена; она, као и одговорност, чека обнову кроз искрено суочавање са сопственим поступцима. Чини ми се да политички поларизам у Црној Гори, који изједа хришћанско друштвено ткиво, има шта да научи из односа Исуса и Петра – не кроз теолошке претенциозности, већ у етичком и друштвеном кључу: опрост, одговорност и обнова повјерења трајнији су темељ од сваке осуде и подјела. Јер ниједна политчка идеологија која почива на осуди не може створити заједницу која траје. Можда је то, пак, (само) моја хришћанска перспектива, али вјерујем да у култури праштања лежи политичка снага коју још нисмо озбиљно схватили. Поред тога, таласи национализма и национализације директно убијају Цркву и њену суштину, чега су, нажалост, најмање свјесни (поједини) свештеници и црквени великодостојници, постајући тако савремени саучесници распињања тјела Христовог, док (поједине) политичке партије осликавају лицемјерје књижевника, садукеја и фарисеја. Непрестано имајмо на уму Христов завјет: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јован 17:21).
Суђење, прво пред јеврејским првосвештеницима Аном и Кајафом, затим пред Синедрионом, и коначно пред римским гувернером Пилатом, представља класичан примјер политичке фарсе и манипулације, данас свеприсутне у политичко-правним системима свијета, гдје су правда, право и инсттуције искривљени у служби политичких циљева и игре моћи. Док је једна инстанца – вјерска, чувала своје позиције, а друга – римска, стабилност и контролу региона, Исус истиче: „Моје царство није од овог свијета“ (Јован 18:36). Пилатов политички маневар питањем – „Кога желите да вам отпустим: Вараву или Исуса, који се зове Христос?“ (Матеј 27:17) резултирао је, захваљујући подстрекивању и наговарању свештеника и старјешина (Матеј 27:20-21), избором убице и разбојника. На кључно питање – „Шта да чиним са Исусом названим Христом?“ – даје се најпоразнији одговор: „Да се разапне!“ (Матеј 27:22). Hoc loco, сасвим је јасно да и данас подстрекивање народних маса, уз њихов привидни избор, представља главни модус операнди (појединих) савремених лидера, како свјетовних, тако и вјерских.
Исмијан царским достојанствима – огрнут „пурпурним” (црвеним) огртачем, вијенцем сплетеним од оштрог трња, и трском у руци симболизујући царски скиптар, крварећи од дубоких рана нанијетих ударцима бича на чијим крајевима су били прикачени оштри комади метала и костију – изведен је напоље по наредби Пилата како би код крвожедне масе изазвао сажаљење и спасао смрт Онога на Коме није нашао никакве кривице, говорећи: „Ecce homo“ (Јован 19:5). Да безумна заслијепљеност и мржња немају граница свједоче ријечи „Немамо цара осим Цезара!” (Јован 19:15) и „Крв његова на нас и на нашу ђецу!” (Матеј 27:25). Исцрпљен унутрашњом борбом и тјелесно измучен пребијањем и понижењима, Господ је посртао ка Голгот, а римски војници присилише Симона4 Киринејца да понесе крст, не из самилост, већ ради убрзања егзекуције. На том мучном путу сусрећу Га жене из Јерусалима које, упркос обичају да се не жали над осуђенима, наричу, а Христос им се обраћа — не пријекором, већ пророчком ријечју пуном сажаљења и истне: „Кћери јерусалимске! Не плачите за Мном, него плачите за собом и за ђецом својом” (Лука 23:28).
Пилатово ритуално прање руку није абдицирање од одговорности, већ њено болно признање: пасивност пред злом је саучесништво, како луцидно примјећује Волтер („Сваки човјек је крив за све добро које није учинио”). Парадоксално, најтеже је устати када се чини да је цијели свијет застрашујуће нијем, а притисци околине претварају појединца у инертног посматрача, чиме колективно постајемо саучесници историје која се одвија пред нашим очима. Јер, трагедија Великог Петка, као архетип сукоба истине и силе, понавља се сваки пут када се правда суочи са системом који је настоји угушит. Стога, мисија сваког хришћанина јесте да се уздигне изнад природних датости и друштвених околности и да личним примјером покаже, урби ет орби, да је истнски „со земљи” и „свјетлост свијету”.
На мјесту званом Лобања – Голгот, на брежуљку изван зидина Јерусалима, Христос одбија чашу вина помијешану са жучи (Матеј 27:34) — напитак који је осуђеницима нуђен да би се умањио бол тијела, а тиме и оштрина свијести. Не тражи олакшање, нити бјежи од патње. Напротив, Он свјесно бира да до краја испије чашу коју Му је Отац намијенио. Док су Га исмијавали на крсту говорећи: „Уздао се у Бога; нека га избави сада, ако му је мио; јер говораше: Син сам Божји“ (Матеј 27:43), испунило се пророчанство из Старог завјета: „Сви који ме виде ругају ми се, разваљују уста, машу главом говорећи: Уздао се у Господа, нека га избави, нека га спасе, ако му је мио!“ (Псалам 22:8,9). Војници, пролазници, првосвештеници и књижевници, старјешине и фарисеји, као и два разбојника који су с Њим разапети, кушају Га, као ђаво прије у пустињи, говорећи: „Ако си ти Син Божији, сиђи с крста!“ (Матеј 27:40). Међутим, права снага не лежи у задовољавању туђих захтјева и доказивању моћи пред свијетом, већ у оданост вишем циљу, који је изнад личне славе, и у крајњем, изнад политичких калкулација.
Своје ћутање и тишину на крсту прекинуо је седам пута, изговарајући ријечи које су камен темељац разумијевања саме суштине Његове жртве. Први пут, ријечима опроштаја – „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лука 23:34) – уздижући принцип милости изнад освете, чак и према онима који спроводе репресију. Други пут, обећањем раја покајаном разбојнику – „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лука 23:43) – демонстрирајући да ни најмаргинализованији не остају изван домашаја наде и правде. Трећи пут, у бризи за своју мајку и ученика – „Жено, ево ти сина!“ и „Ево ти мајке!“ (Јован 19:26-27) – подсјећајући на темељне људске везе и одговорност чак и у часу највеће личне агоније. Четврти пут – „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Матеј 27:46; Марко 15:34) – открива рањивост и усамљеност пред силама које газе достојанство. Пети пут, једноставна људска потреба – „Жедан сам“ (Јован 19:28) – подвлачи фзичку реалност патње и дехуманизацију жртве. Шести пут – „Свршено је!“ (Јован 19:30) – као тријумфална изјава коначне побједа над злом и неправдом. И седми пут, предаја духа – „Оче, у руке твоје предајем дух свој“ (Лука 23:46) – представља ултиматвни чин слободе и непокоравања пред земаљском тиранијом, предајући се јединој истинској власти. Ад фортори, убивши њега, они су убили себе! Његова жртва и смрт потресле су и настављају да потресају темеље старог, још увијек непревазиђеног, поретка – симболично цијепање завјеса у Храму (раскид Старог завјета), али и граде нови – земљотрес и отворени гробови сведоче о новом почетку (закључењу Новог завјета) – у ријечима римског сатника, свједока Голготе: „Заиста, овај човјек бјеше праведник!“ (Лука 23:47), односно „Овај је заиста био Син Божији! “ (Матеј 27:54).
Одбачен као „сметлиште свијета“, Праведник је морао сићи у само срце Ада, попут Јоне у утроби немани. Ово тродневно потонуће није значило крај, већ неопходан пролазак кроз пакао – без понижења нема узвишења, без страдања нема васкрсења, нит жртве без тријумфа. Како то јасно каже наш Његош: „Васкрсења не бива без смрт“. Христос, не само да је лично тријумфовао, већ је задао смртоносни ударац највећим људским непријатељима – смрти и гријеху, претварајући вјечну таму у врата вјечног живота, како свједочи Павле – „Мени је живот Христос, а смрт добитак“ (Филипљанима 1:21). Ова побједа, извојевана тада, представља пророчанство коначног тријумфа на крају историје, нудећи политчку и егзистенцијалну наду у превазилажење коначног пораза. Управо зато, Васкрсење Христа Спаситеља представља главни моменат земаљске и космичке историје, односно, како папа Лав I (Велики) истиче – папа који је храбро стао испред Атиле и Хуна приликом њиховог освајања Рима у 5. вијеку – највећи хришћански празник – фестум фесторум. На крају, Христова побједа, за разлику од свих других које су дијелиле и дијеле људе, јесте једина, света, свеопшта и апостолска побједа. Наше распеће и наш крст треба да представљају распеће старог човјека, човјека лоших навика и гријеха. Запамтимо, Хришћанство, у својој суштини, позива на трансформацију унутрашње природе човјека, што га чини посебним, али и изазовним путем, „јер су многи звани, али је мало изабраних“ (Матеј 22:14).
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вјекове вјекова! Амин!
Милош Рајовић
магистар религиолошких и правних наука
докторанд правних наука
Одборник СО Бар
