Школу вјеронауке у храму Светог Ђорђа под Горицом води вјероучитељица Надица Радовић, која иза себе има преко три деценије катихетског рада.
Како и сама каже, понекад јој се чини да је вјеронауку држала још од малих ногу и да јој је управо та врста мисионарског рада одредила живот.
Рођена је 1970. године у једном малом мјесту у околини Крушевца, у породици Николића. Отац јој је био појац у цркви, а прадјед је вјеру примио од Светог Владике Николаја. Иако је одрастала у времену доминантног атеизма, одрастање у породици црквеног духа омогућило јој је континуитет у вјери, што ће јој много пута касније у животу бити од помоћи. Посебно памти учешћа на Светосавским академијама, на које је водила и своје другаре из школе.
-Мој прадеда је веру примио од Владике Николаја, тако да сам имала тај један континуитет вере у породици, а у школи је била другачија ситуација. Међутим, ја сам носила са собом то што сам волела, а то што сам волела другима сам преносила тада у то време. Волела сам да идем на Светосавске академије, па бих рекла и другој деци и онда смо ишли заједно, нарочито ти одлични ученици. Тада је то било забрањено за те учитеље и сећам се да је учитељица једном рекла да је добила критике од инспекције што су наши ученици ишли на Светосавску академију. Али ја сам ишла, и та деца су са мном ишла и ето, тога се сећам из детињства, то је тај неки први детаљ везан за мисионарски рад.
Била је добар ђак и послушно дијете, тако да јој је то помагало да се сачува и од неких непријатних коментара појединих професора, којих је свакако у то вријеме било. Ипак, како каже, без обзира на то што су људи проповиједали атеизам, у Крушевцу се ни тада није могао срести некрштен човјек, а ни они који не славе славу. Запамтила је да јој је једном послије учешћа на Светосавској приредби наставник биологије рекао да ”не могу Дарвин и Библија заједно”. Када је одрасла и када се вријеме мало промијенило, чула је да је тај наставник кренуо у Цркву, а да је њена школа добила име ”Свети Сава”.
Иако се занимала за духовну литературу, одабрала је студије економије. Студентски живот, али и тадашња страдања нашег народа у ратовима, поново ће је упутити на чешће учешће на богослужењима, на којима ће се сусрести са Патријархом Павлом.
-То је било време ратова. Ја сам живела у Студентском граду и имала сам пуно пријатељица које су из тих ратом захваћених крајева. Мени је било жао тог нашег народа и размишљала сам како бих ја сад могла ту некако да помогнем. И дођем на идеју да би добро било да пођем у цркву и да то буде мој принос, па макар једно мало Господи помилуј да додам на тој ваги Господњој, не би ли како Господ помогао нашем народу. Размишљајући где ми је најбољи превоз, кренем из Студентског града у Саборну цркву, не рачунајући да ћу баш тамо имати прилике да срећем Патријарха Павла. Зашто све ово помињем? Видите, ја сам имала само једну добру жељу, мало труда, а колико је Господ мени узвратио после – да сам имала прилику да сретнем Патријарха Павла и да поцрпим од њега љубави и много поука. Какав је то био благослов касније за мене! Тек када прођу године и деценије ви постанете тога свесни. Мило ми је било и тада, наравно, али нисам толико била свесна тог благослова, као сада.
Оно што је се посебно дојмило је Патријархова дјелатна љубав.
-Допало ми се како је он увео једну новину – додао је у јектенијама две прозбе, где се, како се молио за наш народ који је тада страдао, у истој тој јектенији са истим усрђем једна за другом иду прозбе и за наше непријатеље. То ми је јако дотакло срце, та његова љубав на делу. Он би сваке вечери долазио и стајао за певницом као обичан појац, само у мантији. Људи који би дошли са стране, ако га не познају по лику, не би знали да ту служи патријарх и сећам се он је увек по такту ударао у певницу, тако показујући и учећи све нас појању. Није нас на почетку ту било пуно, нарочито нас студената. Можда 4-5.
На идеју да упише Теолошки факултет долази управо из жеље за мисионарским радом. Сплет разних животних околности и административних перипетија, поново је упућују на Патријарха Павла, који ће овога пута ријешити њену озбиљну животну дилему.
– …Видим он чита Свето писмо и ја дођем на идеју, ајде па питаћу њега. И сад силазимо ми на аутобуској станици, а треба имати у виду то да сам ја претходних годину дана код њега стално ишла на вечерњу службу. Из ове перспективе када ја сада размишљам колико ми пратимо свако дете које је у нашем окружењу, мени је то сада јасно и јасно ми је да сам и тада била покривена његовом молитвом. И ја сад прилазим: ” Ваша Светости, нешто бих да Вас питам”, а онај човек у пратњи мени каже: ”Ма померите се, како сада да га питате, он треба да иде”. А он одмахне руком и мене позове на страну. Испричам ја њему сву ту своју дилему. И колико заправо може да буде чудесан један сусрет. Тај сусрет је одредио, наравно, и да ја будем вероучитељ, а да вам кажем некад сам размишљала да ми је рекао: ”Иди на Марс”, ја бих ишла на Марс. Толико је љубави, пажње, непосредности било у сусрету са њим. Све је он то мене питао и кога имам и од чега живим, као најрођенији. Сву ту моју проблематику је он узео у себе и са свога становишта искуства животног је решавао. И онда ми каже: Оди код владике нишког Иринеја. Ако ти он не да благослов да упишеш теологију, ја ћу ти дати. Није ми рекао иди код њега па како ти Бог да, као што је било ситуација, јер ја сам познавала људе којима је и тако казао. У мом случају остаје при томе и инсистира да упишем теологију.
Од тада до данас њени сусрети са дјецом кроз вјеронауку не престају. У тим сретањима се труди да да себе у потпуности, као што је то гледала од примјера светога живота, које јој је Бог слао на пут. Једно вријеме је држала часове вјеронауке у цркви Ружици, на Калемегдану, а после, када је у Србији вјеронаука уведена у школе, предавала је дјеци нижег узрастра, од 1. до 5. разреда. Гдје год се нашла, трудила се да у срце сабере оне савјете које је поцрпјела, па и да их дјеци пренесе.
– И дан-данас, у некој недоумици, сетим се Патријарха Павла како је он нешто урадио, и то ми буде путоказ како ја треба да урадим. Рецимо он је имао поуку за испите, па је говорио: ,,Твоје је да даш све од себе, ни мање ни више. А кад то урадиш, онда да се помолиш Господу да надомести твоје недостатке. Е онда, како Бог да.” То и данас деци говорим, а то је поука за сваки посао – не само за испите. То вас чува да не клонете ако не буде Господу угодно да тада буде успех, тог тренутка, али вас негде чува и од много већег искушења гордости. И увек се трудим да се сетим тих речи – ако једно недостаје, ако недостаје труд, није добро. А ако недостаје овај много значајнији део – да се Господу помолимо да надомести наше недостатке, опет није добро. То је тако корисна порука.
Митрополита Амфилохија је први пут срела на Теолошком факултету. Био јој је професор и дошла је на испит.
– И сећам се добро, он је имао обичај да прво питање из Катихетике свим студентима је било да вас пита за неку знамениту личност, светитеља или просветитеља, из вашег краја. А ја сам из Крушевца, ту је цар Лазар, ту је деспот Стефан, радила сам била неке емисије везане баш за деспота Стефана, имала велику љубав према њима. И кажем: ,,Ето прилике да ја проговорим, да прославим моје светитеље.” Силно сам желела то да причам. А иначе приступила сам испитима веома озбиљно и са љубављу сам се припремала. И сад, долазим ја на ред и он мени не да то питање, него каже: ,,Веронаука.” Па каква сад веронаука”, мислим се ја. И сад бих ја да одустанем, али не да он. Е, са тог испита сам од њега поцрпла две поуке. Шта је он нагласио да је значајнo за вероучитеља? Да имамо љубави за децу, пре свега и изнад свега, а у истој равни је нагласио да се трудимо да стекнемо и теолошко образовање, да просто имамо и знање. И љубав, али није довољна љубав за вероучитеља, него мора и знање. И ето, то сам понела тад од њега, и ето није било случајно то, то питање његово.
Касније када су се ородили и када је постала супруга његовог синовца, оца Јована, једна од првих поука које је чула од њега је била да је човјек свуда човјек.
-Касније је стално говорио: ”Треба да држиш веронауку!”, а када бих ја прокоментарисала да не познајем овдашњи менталитет, Митрополит Амфилохије је одговарао: ”Ја не вјерујем у причу о менталитету!” Онда сам схватила да он види много дубље. Јер знате како, свугде је грех грех, врлина врлина. Две хиљаде година ништа се не мења, а и много пре тога. А и знате како, ништа није случајно. Тек када сам напунила педесет година видела сам колико сам уствари била вероучитељ кроз живот и колико ме Господ кроз разне људе васпитавао у том неком смеру.
Часове вјеронауке по доласку у Црну Гору, на почеку је држала онако спонтано – у храмовима које су обнављали у околини Подгорице, па чак и у црквеној књижари у којој је неко вријеме радила. И тада је сматрала да је вјероучитељ увијек вјероучитељ, те да за тај позив не постоји ни радно вријеме, ни обавезни слободни дани. Свуда је мјесто и прилика да се са дјецом ради и да се дјеци преноси и вјера. Тако је мислио и Митрополит Амфилохије, па је након кратког наговарања, једног четврта рекао да је вријеме да у недјељу почне да држи часове вјеронауке у цркви Светог Ђорђа под Горицом.
– Нама је у цркви Светог Ђорђа била изгорела барака. Храм је тада већ био у функцији. Немамо простор, немамо столице, немамо ни деце, сва деца отишла на храм, а митрополит каже: ,,Треба да почнеш веронауку.” Увек ми је остављао простор, али сад каже дефинтивно треба да почнем с веронауком. И ја кажем: ,,Па, преосвећени када?” А то је био неки дан у току седмице, четвртак или уторак, а он каже: ,,Сад у недељу.”
На празник Светог Бенедикта Нурсијског одржала је први час вјеронауке у цркви Светог Ђорђа. Имала је само благослов Митрополита и клупе на којима седе свештеници у олтару и неке старе столове. На први час је дошло дванаесторо дјеце, благодарећи и ангажману и помоćи њеног супруга, протојереја-ставрофора Јована Радовића, сабрата овог светог храма. Сада, када су године рада за њом, генерације дјеце која су прошла кроз ову школу вјеронауке је тешко и пребројати. Ипак, сваком се одраслом дјетету које и данас сврати у цркву Светог Ђорђа наново радује, као и кад су били мали.
– То су били јако лепи часови, у самој цркви, а знате, то је један од најстаријих активних храмова, активна црква. Толико година, готово и век један колико траје, намољена црква, што би овде употребили тај израз и неисцрпна инспирација. Много су волели деца те часове, а ми смо их држали у цркви док није било зграде, и ја сам говорила: ,,Па ето, кад буде зграда, ићи ћемо тамо.” Па су чак деца и првих часова кад смо прешли у зграду питали: ”Можемо ли да се вратимо у цркву”. Да, такви су почеци били. И Богу хвала увек има нових ученика. Оно што ми је исто посебно драго, оно што ми некако највише радује срце – када сама деца доведу неког свог друга или сестру да поделе са њима радост нашег дружења. Ми се трудимо да се научимо да се радујемо Господу, али и да се радујемо једни другима. Сва та учења они желе да поделе са неким. Постају мали мисионари. Шире даље и радујем се кад нека деца која одрасту, па постану и девојке и студенти, да они сад чувају онај континуитет да дођу, да се у току поста причесте, да дођу кад су велики празници, и кад их видимо у порти и када се јаве са осмехом, е то ме заиста пуно обрадује.
Сматра да на часове вјеронауке дјеца треба да крену чим проговоре. Дјеца у овој школи вјеронауке имају честе јавне наступе. Овдје се ослободе да рецитују, пјевају, често и први пут узму оловке и бојице у руке. Све то гради њихову личност и здраве односе у заједници. Науче све о Литургији. Познају ред и поредак. Знају чему је вријеме, а чему није вријеме. Уче се да буду стрпљиви и да дају предност и оном другом.
-Заиста имам јаку малу децу, примам их на часове да се навикавају. Врло често ми се деси да, ето, дођу родитељи и кажу ми: ,,Па није хтео ни пред татом да рецитује, а тад у цркви за Светог Саву проговорио.” Много то значи због самопоуздања. Ето и сама сам имала то искуство, колико је мени значило за моје самопоуздање што сам га баш ту стекла у црквеном простору и у том амбијенту.
Сматра да је врло важан примјер родитеља, још од најранијег узраста дјетета. Да родитељи дођу у цркву и доведу дјецу.
-Знате, ако ми чекамо кад деца дођу у пубертет, то је већ касно и прекасно. Него ако су они мали, ако прво науче то основно верско образовање, да је оно дете Божије, али да је исто тако и онај други његов ближњи исто дете Божије. Да је ова творевина исто Божија. Ето, нарочито сад имамо овај период васкршњи, где смо имали и Велики петак, па ми ту кажемо већ: ,,Господ је пострадао због нас.” Ту ми осетимо и видимо Његову љубав према нама. Онда видимо да ми нисмо центар света, а то већ мења много тога. Ако дете од најранијих узраста се васпитава у породици да је оно центар света, да све мора њему да се подреди, е онда дође велики проблем у пубертету, који је онда много теже решити.
И данас се сјећа савјета Патријарха Павла који је говорио да је родитељ први ауторитет.
-Када смо кренули да радимо веронауку у Србији, и рецимо у мом оделењу је било деце која нису била крштена. Ми смо као вероучитељи имали могућност тако да ко жели да их поведемо да се крсте. И сад, наравно, знате онај младалачки ентузијазам:,,Па, Ваша Светости, па ваља све да их крстимо.” Али он је говорио:,,Никако. Родитељ је први ауторитет. Кад родитељ буде хтео, и кад родитељ пожели, онда се дете крсти. Без наметања.” Значи, изабрали су, послали су дете на веронауку, довољно од њих. Тако да, он нас је научио да поштујемо ту слободу родитеља. Тако и данас пазим на то која је мера родитеља. Али, оно што је општи савет – много је лакше живети када знамо за Господа, када имамо однос са Њим. А то опет изворно иде из савета светих Отаца који каже:,,Кад је Бог на првом месту, све је остало на свом месту.”
О. Б.
