Недеља Пета Поста
Избор Апостола
Бити близу једне познате личности дјелује као прилика.
Имати непосредан и директан приступ једном моћном човеку изгледа као привилегија која отвара могућности.
А када чујеш да ће тај човек, коме си близак и коме се дивиш, постати нешто још… веће, онда мислиш да је дошао тренутак да зграбиш шансу да и ти постанеш нешто.
Мајка (према Јеванђелисту Матеју 20, 22) апостола Јакова и Јована, желећи добро својој дјеци и, изгледа, уз њихову сагласност, моли Христа да „сједну“ њени синови – један с десне, а други с лијеве стране Његове. Код данашњег Јеванђелисте Марка, сами апостоли Јаков и Јован то траже! То јест, да им Христос да могућност… „да вежу и расрешавају“. А зашто да не, уосталом? Да ли су можда неки други бољи од њих? (Колико пута и сами ово кажемо за себе?).
Христос им одговара да не знају шта траже! Односно, не схватају да се у њима покрећу подземне струје самољубља и себичности. У њима је завладао коријен и темељ гријеха – самољубље и себичност – то јест, сјеме и снага самог гријеха. Сви остали гријеси су само гране, лишће и плодови.
Христос поново преокреће, руши логику овога свијета. Каже да је потребно некада да разјаснимо ствари. Каже да је једно вриједност, а друго положај. Каже да је потребан труд да бисмо стекли вриједност. Каже да ако имаш вриједност, можеш да живиш и без положаја.
Каже да је срећна околност и ријеткост када неко ко има вриједност добије и положај.
Каже да је трагедија када неко има положај, а нема вриједност.
Како ћеш онда живјети?
Вриједност без положаја може да те прехрани.
А положај без вредности — шта ти он може дати као „храну“?
Христос појашњава да је прихватање одговорности горка чаша и крштење смрћу.
И да што лакше кажеш „да“ тој чаши и том крштењу, то више показујеш да заправо не схваташ о чему се ради. Апостоли су рекли „да“, а Христос им је одговорио да се то не показује ријечима и споља, него се „даје онима којима је припремљено“.
Односно, у складу са непознатим и тајанственим путем Божијег дејства или допуштења.
Остали ученици су се узнемирили због поступка апостола Јакова и Јована и огорчили се. Христос, поучавајући њих, али и нас, показује да је Његова логика потпуно супротна од онога што људи замишљају да важи. За Христа, онај који жели да буде велик и први, треба да постане служитељ и слуга браћи својој.
Христос нам говори да мораш бити велик – да би могао да постанеш мали.
Мораш суштински бити изнад своје браће – да би могао да се сагнеш и понесеш их на леђима. У супротном, обмањиваћеш себе и друге, називајући тиранију — вођством, а диктатуру над другима — величином.
Све ово Христос не говори да би уредио друштвене конвенције управљања, нити да би поставио оквир функционисања Своје Цркве.
Он то говори да би свако од нас постао свјестан огромне опасности самољубља и себичности — и још више, да би разјаснио трагедију међуљудских односа која настаје међу нама, у свим врстама наших односа, када не желимо да схватимо бол који ширимо око себе својим „варварским“ ходањем ка… „сједању с десне и с лијеве стране…“(властољубље, власт без разума).
Христос, као Распети Цар, не може да обећа ништа друго осим Крста. Његово јавно присуство и дјеловање — то је Крст. Васкрсење није ствар јавног, већ личног простора.
Царство Божије, као оваплоћење Васкрсења, не може имати други „улаз“ осим Крста. „Радост за сав свет“ долази једино кроз Крст. У Царство Божије човјек улази онда када не жели да му служе, већ да он служи.
Царство Божије представља преокрет постојећег поретка и обнову здравог стања. У Царству Божијем, људи полажу своју душу као залог за друге, јер једино тако стичу „наследну, духовну сродност“ са Христом — који је први то остварио.
Људи оваквог начина размишљања јесу „уздарје“ Христово (Псалам 88, 52).
Уздарје Христово значи нешто што одговара Њему, што је једнако са Њим.
С њима се Христос тјеши, „Свети који пребива међу светима“. За све Своје ученике — оне некадашње и све будуће, до свршетка вјекова — Христос жели ту једнакост у уздарју. Жели егзистенцијалну промјену срца, тако да се оно приноси у жртви за друге.
Жели да постанемо први и једнаки СВИ — у тој жртвеној љубави која је ослобођена од самољубља и себичности.
Царство Христово је Царство Љубави, Жртве, Крста. У том Царству, нико неће сједети ни с десне ни с лијеве стране.
Христос ће нас све имати као „саучеснике у Божанству“, јер ћемо се са Њим поистовијетити „по срцу“.
„Јединство вјере и заједницу Светога Духа испросивши, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Односно: Да тражимо да имамо јединство у вјери (да будемо уједињени у истој истинитој вјери) и да будемо у заједници међусобно, кроз егзистенцијалну и личносну заједницу са Светим Духом — и да предамо и себе и једни друге, и цио свој живот — Христу!
Ово је одговор Цркве Христове… на узнемиреност апостола Јакова и Јована.
Једна Црква која воли и моли се — за свакога појединачно и за све заједно.
За живе и за умрле, јер су за Христа сви живи. Умре један човјек, и окупља се читава Црква да се моли за њега. Служи Литургије и парастосе за њега.
Да би се ослободио и очистио од гријеха — макар сада, у вријеме „сна“ смрти. Ми служимо парастосе овдје на земљи, а светитељи на небу — и многи људи бивају помиловани.
А они који не буду помиловани сада кроз наше молитве, биће помиловани тада, молитвама светих и Пресвете Богородице, на дан Другог доласка Христовог.
У тој служби љубави неко постаје жртвено „велики и први“, јер се измољава и изгара у служењу својој браћи. У служењу тајни Цркве. Цркве у којој се вјерни… „гурају“ не за прва мјеста, већ за уздизање на Крст. Цркве која је Велико и Свето Тајинство — бескрајно узвишеније од биједе и недостојности, на жалост, неких који се некад за нешто „друго“ отимају — као њени „представници“.
За ту слободу — од самољубиве и себичне самообмане — да замолимо апостоле Јакова и Јована, који су први тога постали свјесни, и Христа — Крвљу натопљену и Распету Љубав — да просвијетле наше критеријуме и савјест,
како бисмо схватили да нам је „у корист“ да престанемо да волимо „своје воље и своја мишљења“, која заједно чине наше самољубље.
Са љубављу и молитвама,
Ваш парох
о. Теодосије
Превео са јелинског,
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
