Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски служио је 22. марта на дан празновања Светих четрдесет мученика Севастијских и Света четрдесет два мученика Момишићка Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру уз саслужење свештенослужитеља Митрополије црногорско – приморске.
Бесједу након Јеванђелског слова произнио је протосинђел Гаврило (Раичевић), сабрат Цетињског манастира коју преносимо у цјелости.
„Ријеч Божија почевши од Старога Завјета преко пророка и изабраних сасуда Божијих носила је благу вијест о покајању, а знамо и из Старога Завјета како су пророци позивали на покајање цареве и фараоне и све до претече и пророка Господњег Јована Крститеља који проповиједа „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“. Само рођење Господа у овај свијет опет доноси ту благу вијест о покајању, да вјером и покајањем спознамо себе и спознамо смисао живота и наследимо Царство небеско. Ево данас прочитасмо два Јеванђеља или двије Јеванђелске проче које имају и доста повезаности. Апостол Марко у првој Јеванђелској причи говори како Господ позва Левија, тако га назива тј. апостола Матеја који је био цариник и Господ га позива просто: „Хајде за мном.“ У то вријеме цариници нису били обожвани међу људима. Они су били римски поданици који су узимали данак од Јевреја и узимали су доста и за себе. Када кажемо цариници, одмах људи помисле нешто лоше, а Господ је управо дошао да спасе те који су залутали и Он просто својом ријечју која продире у срце позива и не гнуша се од тог човјека. Матеј, без сумње, без икаквог двоумљења трчи за Христом и постаје носилац велике свјетлости и Божанске благодати која ће и Јеванђеље написати и његова свјетлост ће многе душе обасјати касније. И Матеј, обрадовавши се што је његова душа испуњена именом Христовим, Он позива све и пријатеље и познанике међу којима су били и фарисеји и књижевници и када Господ сједи међу њима, многи га осудише како то Господ међу таквим грешницима сједи, руча и говори им своју проповијед, а Господ каже: „Нисам ја дошао ради праведних“, тј. изобличава ове књижевнике који су за себе сматрали да су највећи праведници у то вријеме. Каже: „Нисам дошао ради праведних, него ради грешних.“ Болесни требају љекара. Наше душе упрљане гријесима, оне су управо и болесне и теже да оздраве, да гној греховни спадне са душа наших, јер гдје је гној, ту је смрад, ту је прљавштина и душа не може ни да дише ни да гледа свјетлост, него љекар душе и тијела треба да дође да оперише, да макне тај гној, да излијечи, а на нама је да отворимо врата наших срца, да отворимо прозоре ка небесима, да свјетлост Божија уђе, да загрије наше душе, да душама да живот, јер тамо гдје нема топлине, тамо нема ни живота. Не може ни биљка да расте, тамо гдје нема сунца и ми тежимо ка сунцу правде, сунцу истине које ће нас вјечно гријати – гријати када год Господ отвори те двери срца. Кад год то било, а неко отвори у својој младости, неко у средње доба, а неко, нажалост, и под старе дане, али Господ се радује свакоме и то сазнајемо из ове друге приче гдје ће каже добити сви исту плату и онај који дође у први час и у трећи и у шести и у једанаести час, али да се не вара нико ко чује ријеч Божију, па да каже има времена да се покаје. То је чиста варка и заблуда и прелест свакога човјек који то помисли. Наравно, Господ ће дати свакоме награду и плату, али човјек је дужан када чује ријеч Божију да послуша и да својом слободом отвори своје срце, да својом вјером сагледа пут којим треба да ходи, да сагледа смисао свога постојања и да се загледа у ту Божију љубав и Божије човјекољубље преа свима нама.
Нека би Господ благи даривао и нашим срцима изобиљее Божије благодати и љубави да и ми, лијечећи своје душе од гноја греховнога, славимо непрестано Бога у Тројици слављенога. Амин Боже дај.“
Приредила Лана Остојић
