Недеља трећа Поста (Поклоњење Часном Крсту)
Зашто је Христос морао да умре на Крсту?
То је у суштини питање које је Христос поставио двојици ученика (Луки и Клеопи), који Га нису препознали када су после Васкрсења ишли ка селу Емаусу. Њима је одговорио „оно што се подразумијева”:
„Зар није требало Христос да претрпи све ово и да уђе у славу Своју?“ (Лука 24, 26). „И почевши од Мојсија и свих пророка, протумачи им оно што се односило на Њега у свим Писмима“ (Лука 24, 27).
Та страшна и понижавајућа смрт – нешто што је за Јевреје било саблазан, а за незнабошце лудост (1. Кор. 1, 24) – ипак је уписана у само срце хришћанског живота и учења. Она је неодвојиви дио великог Божијег плана за наше спасење, који је започео још у Старом Завјету, и управо она представља начин нашег спасења.
Христова смрт испуњава Писма!
Али, да ли се тиме проблем удвостручује? Да ли је Христова смрт на Крсту дио Божијег плана?
Да. Не треба да се плашимо да то признамо! Божији план за човјечанство јесте план љубави и спасења. Али тај план мора да се суочи са силама смрти и гријеха које постоје у свијету и супротстављају се Божијој вољи.
А. У тајни Христовог Крста постоје три „учесника“:
Полазећи од тога, Христос каже:
„Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и иде за мном“ (Мк. 8, 34). Другим ријечима, однос са Њим није интелектуално бјежање од тешкоћа живота, већ директно, чеоно суочавање са њима (…да узме свој крст…). Да ли се то односи само на спољашње тешкоће? Не. То се односи и на ослобађање од „ја све знам и све хоћу“. Христос се покорава Божијој вољи и, иако моли да „ова чаша мимоиђе“, на крају је прихвата. Он уноси у свијет логику слободе од „знам“ и „хоћу“, која нас тиранише. То значи – уноси потпуно другачију логику: логику жртве!
Али не жртве других, него саможртвовања!
Христос нас учи да се на крају „спашава“ само оно што се даје, приноси. Оно што чувамо за себе – то губимо. То трули, сакривено у „фијокама нашег ја“, где не допире свјетлост и дах Христов. Чак и ако задобијеш цио свијет и учиниш га својим,е тада ћеш се потпуно обезвриједити, изгубићеш душу, изгубићеш себе – јер ћеш бити заробљеник и затвореник бесконачних „потреба“! И твоје руке и цијело твоје биће, оптерећени свим оним што никада ниси жртвовао, неће моћи да приме оно највредније што ти се даје: вјеру – љубав – заједницу. Без Крста и жртве, човјек остаје заробљен у паклу људске и божанске усамљености. И тако, „тамо“, пошто је изгубио душу… шта може да му надокнади изгубљеног себе? Односно – изгубљену душу?
Б. Ми, савремени људи, слушамо са ироничним ставом разговоре о души!
О доброј души! О спасењу душе! Све то нам изгледа као разговор о… ничему!
Као реалност „паметовања“ прихватамо ону демонску пословицу: „Душа хоће мрвице, а стомак комаде“, не желећи да размислимо да нам је у животу чешће потребна добра ријеч (плод добре душе), него задовољење неке тјелесне потребе – чак и оне најнужније, као што је глад!
Нажалост, стидимо се Христа и Његове Ријечи.
А онда смо у опасности да се и Он постиди нас – односно, да изгубимо могућност за заједницу са Њим.Христос нас, без обзира на све, воли.
Ми смо ти који прекидамо однос са Њим (…стидимо се…). Христос не покушава да убиједи неког гњевног Бога да опрости човјеку, већ „приводи“ људе љубави Божијој.Христос, који је умро од руку људи, претвара своју смрт у смрт зарад људи!
В. Закључујући Христос своја појашњења, у дјелу из Јеванђеља по Марку које смо прочитали (гл. 8, 34–38 и 9, 1), а које се односи на велику тему Његовог Крста и наших крстова, увјеравао је Своје слушаоце да постоје људи пред Њим који Га слушају и који неће умријети прије него што виде Царство Божије.
Шта ли то значи?
Да ли можда жели да укаже на то да човјек тек тада „не умире“,
када преда себе у вољном умирању – распињању својих душевних и тјелесних жеља?
Када буде очаран Христовом науком о саможртви, па и он понесе свој крст и крене за Христом? Куда да Га прати?
Ка својој личној Голготи, којом сваки од нас мора да прође…
Љубав Христова, која се открива у Његовој смрти,оставља дубок утисак на људска срца. Та љубав Христова чини да они који су пролили Његову Крв…
са љубављу је пију у Евхаристији (Света Причест, Света Литргија).
Жртвени приступ Евхаристији
– да волим, чак и своје непријатеље; да се не предајем психофизичким, себичним зависностима –
представља основни услов да у себи присвојимо „противотров за неумирање“: Његово Тијело и Његову Крв.
Христос нас, дакле, увјерава да Његови ученици неће умријети док не виде Царство Божије да долази у сили.Гдје? Унутар њих самих.
Чиме? Кроз Евхаристију (Свету Причест).
Један догађај дубоко… дирљив.
Који се остварио у читавим војскама мученика и светитеља. Та је Христова благодатна привлачностпрожела вјекове који су прошли – и стигла и до нас.
Зато, хајде да Га следимо, носећи и ми свој крст, и да постанемо учесници тог небеског противотрова, који се задобија – кроз Крст.
С љубављу и молитвеним жељама,
Ваш парох,
отац Теодосије
Превео са јелинског,
о. Никола Ј. Гачевић
