Дијалошка трибина на тему: Спомен Момишићких новомученика одржана је у уторак 18. марта у Цркви посвећеној Светом Ђорђу и Момишићким новомученицима.
Тиме је почела прослава светих 42 момишићких мученика чије се мошти чувају у овој светињи.
Говорили су: протојереј Никола Пејовић – старјешина Храма Христовог васкрсења, јереј Павле Божовић – старјешина Цркве Светог Ђорђа у Момишићима и протојереј Јовица Ћетковић из Канадске епархије СПЦ који се обратио видео – линком. Вече је водио протојереј – ставрофор Гојко Перовић.
С обзиром да се ближи спомен Момишићким новомученицима и припрема свечана Аријерејска литургија, ова дијалошка трибина измјештена је из Цркве Светог Ђорђа под Горицом у Момишићку цркву Светог Ђорђа, како отац Гојко каже “мали простор по габаритима, али пун љубави“.
Отац Никола Пејовић који је у Момишићкој цркви провео период највећих промјена и обнове отворио је вече и у уводу говорио је о својим свештеничким почецима; рекао да је у Момишићку цркву дошао „на готову, формирану заједницу“ и да је за њега неизбрисив траг што је своје прве свештеничке кораке направио баш у овој цркви, да је ту стасавао и као свештеник и као човјек и да своје служење у Цркви Светог Ђорђа и Момишићких мученика може свести на три ријечи: „Радост у Господу“. Истакао је да Момишићкој цркви још више на значају даје то што је на неки начин на неприступачном мјесту и мала по габаритима, те посјетио да „Господ у маломе пројављује највећу славу.“
Отац Гојко подсјетио на јеванђелске ријечи да је „Божија ријеч слађа од меда“ односно да је најбољи избор онај који предложи Бог. Најавивши оца Павла који је говорио о страдању Момишићких мученика, отац Гојко направио је паралелу да пјесмом Десанке Максимовић „Крвава Бајка“ у којој се такође говори о страдању дјеце мученика.
Отац Павле говорио је о историјату догађаја везаних за ову светињу и кратак историјат њене обнове и рекао да коријени ове светиње сежу у даљу прошлост и да се засигурно зна да је ту постојала 1610. године када је остала и забиљешка о једном свештенику из овог краја; да је овај Храм на симболичан и мистичан начин Голота на којој је Господ разапет кроз ликове невиних Момишићких дјечака. „Тај трагичан догађај, али кроз који се пројавила слава Божија догодио се 1688. године; један од турских зулумћара – Сулејман паша из Скадра повео је војску да покоре Куче и у два своја похода 1688. године није успио“ и када је његова поражена војска успут палила села између осталих и село Момишићи, гдје су запалили, по предању, два свештеника и 40 торо дјеце – Момишићких младенаца који су уточиште покушали наћи у цркви и једној мјесној школи и да ово мјесто има своје господско поријекло још из средњег вијека; помиње се у повељама Цара Душана и Краља Милутина. „Ово мјесто на коме се налазимо сачувало је назив манастирско, јер је то био манастир и мјесто гдје су се људи описмењавали и у тој злокобној ноћи или дану, на Велики Четвртак 1688. године они су пострадали; мјештани су њихове мошти сакупили похранили у Цркви Светог Ђорђа под Горицом која је била централна црква за ово мјесто све до обнове овога Храма и подизања Храмна Вазнесења Господњег у Доњим Момишићима. Иницијативе за обнову цркве почеле су 1903. године. Слуха за ту иницијативу имао је Митрополит Гаврило Дожић. Храм је обновљен 1936. године.“ Рекао је да обнова није дуго трајала, јер већ 1941. долазе окупатори који налазе за сходно да је искористе у своју сврху. Нијемци су овдје поставили трафо станицу. „Послије рата наш народ је мало заборавио вјеру, што под страхом од тоталитарног режима , што по паду људскоме који нам никад не треба изгледати превише далеко и тек 1995. године ова црква је обновљена доласком Митрополита Амфилохија који је разгрнуо жар вјере у Црној Гори. Први свештеник је био отац Јовица Ћетковић и служио од 2004.до 2012. године када је дошао отац Никола.
Отац Павле истакао је да му је посебан емотивни тренутак као у том храму рукопроизведен за чтеца 2014. године.
Лана Остојић
У наставку послушајте аудио и видео запис цијеле вечери:
