Недјеља Православља
Вјера као лично искуство.
Православље као икона светости.
„Дођи и види.“
(Јован 1:44-52)
Јеванђелски одломак који смо управо чули, драга браћо, описује позив ученика од стране Господа. А посебно га описује јеванђелист Јован, представљајући га на теолошки начин, као што то често чини када говори о догађајима из Христовог живота.Остали јеванђелисти се ограничавају на то да просто опишу догађаје, док нам Јован даје и њихово теолошко тумачење, дубљи теолошки смисао. Хајде, дакле, да пратимо овај одломак онако како нам га описује Јован у свом Јеванђељу.
Господ је претходног дана већ позвао Андреја и Петра из града Витсаиде у Галилеји, а наредног дана, док је пролазио Галилејом, позвао је и њиховог суграђанина Филипа. И Филип Га је слиједио радостан што је пронашао Месију, кога су читаве генерације Израелаца очекивале, Филип брзо одлази да обавијести Натанаила и са радошћу му говори:
„Пронашли смо Месију – то је Исус из Назарета.“ Али Натанаило сумња и каже:
„Може ли нешто добро изаћи из Назарета?“ Како је могуће да Месија потекне из тог скромног града? Тада Филип, умјесто да покушава да му докаже ријечима да је Исус заиста обећани Месија, једноставно му каже:
„Дођи и види.“
Истину вјере никада не можемо доказати само ријечима, јер је вјера питање личног искуства, личног сусрета. Ако лично не сретнемо Христа, никада нећемо моћи истински повјеровати.
Филип зато каже Натанаилу:
„Дођи да сретнеш Месију и када Га сретнеш, тада ћеш повјеровати.“ И заиста, Натанаило одлази и сусреће Господа. У том тренутку јеванђелист биљежи један важан детаљ:
Када је Христос видио Натанаила како му прилази, рекао му је:
„Ево правог Израелца у коме нема лукавства.“ На тај начин јеванђелист Јован нам открива други кључни услов за истинску вјеру – чисто срце.
Остали Израелци, попут фарисеја, такође су срели Христа, али њихова срца нису била чиста, нису била искрена, и зато нису могли да повјерују. Зато није довољно само да сретнемо Христа – морамо му прићи чистог срца, без лукавства, како бисмо заиста повјеровали. Да бисмо срели Христа, морамо Га сусрести са искреним и чистим срцем. Ако је наше срце пуно страсти, никада нећемо моћи да препознамо Христа.
Чистоћа срца је предуслов за нашу вјеру, а не обрнуто. Господ то потврђује једним од Блаженстава, када каже:
„Блажени су чистог срца, јер ће Бога видјети.“ (Матеј 5:8). Дакле, да бисмо препознали Христа, морамо најприје очистити своје срце од страсти и лукавства и бити искрени, као што је био Натанаило.
Господ затим истиче управо ту особину Натанаилову и тиме нам даје још један услов за препознавање истинитог Бога у лику Христа.
Не само да Га сретнемо лично, већ да Га сретнемо искрена и чиста срца. Настављајући причу, јеванђелист биљежи шта се затим дешава: Господ каже Натанаилу:
„Прије него што те позвао Филип, ја сам те видио док си сједио под смоквом.“Натанаило је био запањен:
„Како је овај човјек знао да сам био тамо? Како ме је видио?“. Под снажним утиском тог чуда, узвикнуо је:
„Ти си Месија!“ Заиста, сада препознајем да си Ти обећани Месија! То чудо је било оно што га је навело да препозна Христа. Али Господ му одговара:
„Вјерујеш зато што си видио ово чудо? Видјећеш много већа чуда, која су далеко значајнија од овога што си сада видио!“ Вјеровати само због једног чуда није довољно. Таква вјера није потпуна. Сусрет са Христом не може бити потпун ако је заснован само на чуду. Зато му Исус каже:
„Оно што ћеш видјети биће много веће од овог чуда које си сада видио. Небеса ће се отворити, анђели Божији ће узлазити и силазити над Сином Човјечијим – видјећеш славу Божију, славу Месије.“ Дакле, нешто много важније од чуда, нешто што је суштинско за спознају Бога и за заједништво с Њим, јесте видјети Његову славу и учествовати у њој – у слави Његовог Царства.
Када су ученици Господњи једном били радосни због чуда, Исус им је рекао:
„Не радујте се због чуда, већ се радујте што су ваша имена записана на небесима“ (Лука 10:20). Само тада је сусрет са Христом заиста потпун – када познамо Њега као истинитог Бога и када разумијемо прави циљ наше вјере. Ево, дакле, читав овај пута који описује јеванђелски одломак: лични сусрет са Христом, сусрет са чистим срцем, спремност да прихватимо чудо, али да не зависимо од чуда у нашој вјери, већ прије свега да тежимо нашем вјечном односу и слави Божијој, као и нашем учешћу у тој слави, ако Он то допусти.
Данас, драга браћо, Црква посвећује ову недељу Православљу, у част Православља. И није без разлога поставила овај одломак из Јеванђеља у данашња читања, јер шта је заправо Православље? Православље – Истинито и аутентично Православље, јер постоје и различите верзије Православља, од којих неке нису потпуно аутентичне. Међутим, истинско Православље не врши пропаганду, не трчи да убјеђује људе у истину у коју вјерује, не покушава да их логички увјери или да их придобије рационалним аргументима. Православље позива људе да дођу и виде. Порука Православне Цркве почиње и завршава се у храму, гдје се служи Света Литургија и гдје се живи Црквени живот.„Дођи и види“. Не обавезујете да повјерујеш.
Али, ако дођеш и видиш, ако повјерујеш – бићеш добродошао.
Ако не желиш да вјерујеш, слободан си да одеш.
Ово је карактеристично, драга браћо, и за манастир у којем се сада налазимо.Он постоји у овом окружењу у којем би могао да се бави прозелитизмом, да се окреће на све стране покушавајући да учини православним друге људе. Манастир међутим не форсира никога, већ једноставно постоји овдје на овом мјесту и свједочи– и ко жели, нека дође и види. Ако неко види нека повјерује, ако жели да повјерује. Ово је православни начин проповиједања Христа.
А када неко дође у Православну Цркву, шта ће видјети? Видјеће све нас грешне људе и можда ће га то разочарати и отјерати. Можда ће окренути леђа и отићи. Али, ми му нећемо показати своју грешност – показаћемо му светитеље Цркве. Показаћемо му оне који су заиста срели Христа чистим срцем. Они су примили дио славе Божије и они су, драга браћо, лице које показујемо другима – наши светитељи, наши мученици, они који су прослављени од Бога. Зашто? Зато што су Га упознали кроз лични однос, јер су очистили своје срце и учинили га потпуно чистим, без лукавства.
Зато, у Православној Цркви, ми показујемо свијету светитеље, праведнике и мученике, као и самог Христа и све оне који су му вјерно служили. Они су оно што имамо да покажемо свијету – представљени у слави и свјетлости, са сјајем и блиставошћу, кроз свете иконе. Није случајно, драга браћо, да смо данас када славимо Недјељу Православља чули овај потресни еванђеоски одломак.Такође, није случајно што износимо свете иконе. Борба за свете иконе била је велика борба – то знамо из историје. Тај спор трајао је читав вијек, а многи су дали чак и своју крв да би их одбранили.
Многи нису могли да разумију зашто се води толика борба око икона и зашто Црква придаје толику важност светим иконама. Ма управо зато што желимо да кроз њих прикажемо славу Божију, ону исту славу о којој данас говори Господ у јеванђеоском одломку. Желимо да је прикажемо као стварност у лицима наших светитеља.Светитељи су одсјај Христове славе – оне славе коју ћемо видјети када уђемо у Царство Божије. Тада ћемо видјети Бога лицем к лицу, а они који буду достојни, биће пред њима цијела ова слика коју данас описује Господ у јеванђељу говорећи Натанаилу:
„Отвориће се небеса, анђели ће узлазити и силазити, и слава Божија ће се појавити пред нама.“
Ову славу нам приказују свете иконе, и зато Православна Црква даје толики значај иконама. Данас их узносимо, славимо и поштујемо, јер то је оно што имамо да покажемо свијету. Поред наше грешности, стоји светост Христова и Његових светитеља. И пошто Господ благоволи да нас има у овом тијелу светих, у тијелу Цркве, иако смо грешни, ми проповиједамо само једну ствар, само једно можемо да покажемо – а то су наши свети, то је слава Христова, како се изображава у нашим светима. То је, драга браћо, понос Православља.
Често чујемо, драга браћо, да православни вјерници одушевљено говоре: „Ми имамо истину. Ми и нико други.“ Али, шта заправо значи имати истину? Да је имамо у свом уму? Да је имамо у аргументима које бисмо могли да изнесемо свијету? У логичким доказима који би некога убиједили да је имамо? Или је имамо зато што нас је Бог удостојио да посједујемо то предање светих, да посједујемо предање икона, предање божанског богослужења, које морамо чувати неупрљаним као најдрагоценије благо – и то је наш понос.Наш понос су, драга браћо, сузе светих и крв мученика.
Није случајно да, када Црква говори или о једном или о другоми, говори о свјетлост и слави. Каже се да је Црква огрнута пурпурном крви мученика.Крст Христов је једина хвала апостола Павла када је рекао:„А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа.“ Он, Крст Господњи чини понос Православне Цркве.
У Православној Цркви, кроз цијелу њену историју, од древних времена па до данашњих дана, стоји Крст. Увијек и заувијек, Црква носи и уздиже Крст Христов, јер Крст је њена слава. А подижући у овом животу Крст Христов, отвара нам врата да видимо оно што је Господ рекао Натанаилу: „Видјећете анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега.“ Ту славу, славу вјечности, славу Царства Божијег, драга браћо, желим да је Господ подари свима нама. Амин.
16. март 2008.
Митрополит пергамски др. Јован Зизјулас
Превео са јелинског:
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
