Недјеља Сиропусна (Јеванђеље по Матеју глава 6, ст. 14- 21)
Опрости ми
Човјек је вишедимензионална „загонетка“, тешко видљива и схватљива! Његово срце (то јест, цио човјек, тјелесно и духовно) је дубоки „бунар“, те није могуће одмах га сагледати у потпуности.
Оно што се, међутим, одмах може примијетити, јесте да човјек има своје унутрашње и спољашње аспекте. Оно што је унутра није видљиво, док је оно споља не само видљиво већ и „наметљиво“. Унутрашњи аспект човјека није само његово психолошко стање које се мијења, већ и његови ставови и вриједности, које користи као критеријуме за своје поступке. Спољашњи аспект требало би да буде одраз унутрашњих вриједности, али често се дешава да се он осамостали, чиме почиње плес лицемјерја – једно бити, а друго приказивати.
Данас, на Сиропусну недељу, стојећи пред „вратима“ Великог поста, Христос нам у Јеванђељу по Матеју (глава 6, стихови 14-21) подсећа на однос између унутрашњег и спољашњег човјека, истичући три темељне теме хришћанске зрелости:
А. Како функционише опроштај?
Б. Шта је пост и како се спроводи?
В. Гдје је благо нашег живота?
А. Како функционише опроштај?
Од најстаријих времена, људи су искусили осјећај кривице, који настаје у савјести када неко начини грешке или гријехе, штетећи другима или себи – било морално, било материјално. Такав догађај узнемирава човјека, држећи његову душу у напетости и анксиозности. Он очајнички тражи начин да се ослободи унутрашњег притиска, тражећи олакшање кроз неку врсту искупљења.
За хришћане, непослушност Божијој вољи, којој су се приликом крштења завјетовали, доводи до одступања од живота који је Христос предложио и до осећаја кривице. Христос нуди рјешење овог проблема – опроштај онима који се Њему врате. Зато је у Символу вјере и наглашено „опроштај грјехова“, да бисмо увијек имали на уму његову важност. Ова тема је централна у молитви „Оче наш“: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“.Опрости нам грехе наше (не, оправдај их! Ако би били оправдани, не би ни била потребна опроштај!!) као што смо и ми научили од Тебе да опраштамо другима. Ово је прва степеница хришћанске зрелости – да своју егоистичку кривицу претворимо у смирено покајање, признајући и преузимајући своје грешке и гријехе, и да замолимо Христа да их избрише, како би наш однос с Њим поново био као некада. Сада нам Он поручује да…ако Га не спознамо („Каквога сте духа?“) и ако не опраштамо… ни Он неће опростити нама.
Љубав према ближњем није нешто што човек може остварити ослањајући се само на своју вољу. Једино онај ко живи по подобију Божијем,од Кога је створен и захваљујући Коме постоји, само такав човек може вољети ближњег свог „као самог себе“. Ближњи, као и он сам, створен је од Бога и постоји захваљујући Богу. Само „у Богу“ људи могу истински да се сусретну, јер једино у Богу се спајају зраци постојања, умјесто да се само укрсте и размимоиђу. Када се у нама полако рађа и кроз нашу личну тјелесну егзистенцију испољава „ум Христов“, када у нама заживи живот Оца, тек тада љубав према браћи постаје свјесна и истинска. Од Христа, кроз наше ближње, долази нам живот.(G. MacDonald). „Љуби ближњег свог.“
Б. Шта је пост и како се спроводи?
Пошто у људском животу ствари нису само ријечи, већ и дјела, исто тако и у признавању и прихватању грешке (у покајању), искреност одлуке не смије остати само на ријечима, већ мора бити потврђена дјелима. Пост, као жртвено одрицање од иначе дозвољене хране (не са логиком чиста-нечиста), употпуњује покајање, чинећи га потпуним.
Пост има више димензија. Он почиње од физичке уздржаности, али се развија у напуштање личних жеља и стиже до жртвено-крсног приступ који нас оспособљава за љубав. Када су наше жеље оно што одређује наше поступке, тешко нам је да узмемо у обзир друге. Једноставно речено – ако не „разапнемо“ себе, разапињаћемо друге.
Овај физички напор има за циљ слободу човјека, а не да задовољи Бога. Још мање служи као средство за егоистичку самопромоцију. Христос нас упозорава на ову погрешну мотивацију (Матеј 6, 16-18) и каже да је то узалудан труд: „Заиста, кажем вам, примили су своју награду.“
В. Где је благо нашег живота?
„Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше.“
Овим ријечима Христос завршава своју троструку поуку уочи Великог поста. У Светом Писму, појам „срце“ не означава само унутрашњи свијет човјека, већ цјелокупног човјека, онаквог какав је пред Богом. Када Бог каже: „Сине мој, дај ми срце своје“ (Приче Соломонове 23, 26), Он не мисли на биолошки орган, већ на читаво људско биће.
Сви ми размишљамо са осјећајем олакшања и спокоја о чистом срцу и говоримо, ако не сами себе обмањујући, онда барем сујетно хвалећи се: „Знаш ли какво срце имам?“
То наше „срце“ процјењује и вреднује.
Воли ствари и људе. Сматра их својим благом.
Може бити „украдено“. Као што једноставно кажемо: нешто или неко нам је украо срце!
Христос нас упозорава на опасност од такве крађе од стране пролазних и узалудних ствари. Ако у њих „уложимо“, ризикујемо да останемо празни, јер „мољац“, „рђа“ и „лопови“ могу уништити изборе нашег срца.
Христос нам говори о благу које је отпорно на „мољца“ и „рђу“ и које лопови и провалници не могу опљачкати, јер има небеску вриједност.
Нико не може да нам украде љубав као што може новчаник! Нико не може да нам провали у доброту и опроштај као у сеф. Нико не може да нам узме срце ако га ми сами не дамо. Оно што сматрамо својим благом, на томе ће нам неизбјежно бити привезано и срце.
Са перспективом Христовог лица и Његовог Васкрсења (као и нашег сопственог васкрсења) као највећих људских блага, кренимо са радошћу путем труда који је потребан (јер све што вриједи… има своју цијену) да бисмо достигли дубљи, свјеснији однос са Христом и не дозволимо да се наше срце троши на узалудне ствари.
С љубављу и благословом,
о. Теодосије (Марзухос)
Превео са јелинског:
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
