Јеванђељска прича коју смо управо чули, драга браћо и сестре, суочава нас са неким истинама које често имамо навику, а можда и више волимо, да заборављамо у свом животу.
Једна од истина је да ће доћи крај историје свијета и наше личне историје, и да тај крај не одређујемо ми, већ Онај који нам је даровао живот, вријеме и историју. А тај крај ће бити праћен Судом.
Шта значи „суд“? Суд значи раздвајање добра од зла, истине од лажи. Ове двије ствари су веома помијешане у нашем животу.
Често мислимо да је нешто истина, а у стварности није.
Често мислимо да волимо друге, а у стварности волимо само себе.
Често мислимо да говоримо истину другима, а у стварности нешто скривамо од самих себе.
Све је то увијек помијешано – добро и зло, истина и лаж, живот и смрт – јер говоримо да живимо, а у стварности непрекидно умиремо.
И зато су потребни, и овом животу, и овом свијету, и овој нашој историји, суд и расвјетљавање. Потребно је разјашњење. Мора да падне свјетлост. Мора да се освијетли све оно што ми често градимо лукаво и лицемјерно у свом животу. Мора да дође свјетлост како бисмо коначно знали шта је истинито. Да не обмањујемо сами себе. Није случајно што се у Светом Писму ђаво назива оцем лажи (Јн. 8,44). Он је тај који успијева да представи зло као добро, лаж као истину, смрт као живот. Он је тај који поставља идоле у нашем животу и, а да то ни сами не примјећујемо, ми их поштујемо, мислећи да се клањамо истини и Богу.
И зато мора да падне свјетлост. Али свјетлост је тешка. Желимо је да бисмо живјели, али када засвијетли јако, не осјећамо се пријатно. Увијек желимо да у својим срцима задржимо скривене одаје. Увијек желимо да изгледамо другачији него што заиста јесмо.
И то мора једном да се заврши. Мора да падне свјетлост, да се открије истина, да се догоди оно што је тако лијепо описано у Јеванђељу – Суд свијета.
И како ће се догодити Суд свијета? По ком критеријуму ће Бог судити свијету? Шта ће на крају бити та свјетлост која ће пасти?
Ако пажљиво погледамо јеванђељску причу, одговор на ово питање је један: то ће бити љубав! Љубав Божија и љубав човјека.
Љубав Божија! Није случајно, браћо моја, што је Бог дао Христу Суд свијета. Он ће судити свијету. „И власт му даде да суди, јер је Син Човјечији“ (Јн. 5,27). Управо Он ће судити свијету, људима, јер је постао човјек.
Љубав Божија се оваплотила, постала човјек, и стога може, изнутра, из саме наше људске природе, да нас суди. А Бог ће судити свијету и према нашој љубави. Јер, баш зато што се Христос оваплотио, поистовијетио се са људима, и то, како чусмо у јеванђељској причи, са пониженима, најнезнатнијима, са онима које презиремо, са онима које гурамо на маргине, са онима које не сматрамо достојнима ни наше љубави ни наше пажње – са тим најмањима се поистовијетио.
И, према томе, нико више не може да каже да воли Бога ако не воли човјека. Нико не може да занемари, да стави човјека у страну и да стигне директно до Бога. До Бога долазимо кроз човјека. Јер и Бог је дошао до нас кроз љубав, кроз човјека.
Тако ће, дакле, наш живот бити суђен на основу ове истине. Ова свјетлост ће пасти на нас и откриће се мјера наше љубави – мјера наше љубави према ближњима, и кроз њих – према Богу, а не директно ка Богу.
Заповијест „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом“ не може да се испуни другачије него кроз другу заповијест: „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мк. 12,30-31). Свети Јован каже: „Ако не љубимо човјека кога видимо, како можемо да кажемо да љубимо Бога, кога не видимо?“ (1 Јн. 4,20). Стога ће суд бити према нашој љубави у односу на ближње. И ту ће бити присутна и прихватиће ту љубав – љубав Божија, љубав која се оваплотила у Христу.„Онолико колико учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Мт. 25,40). Колико љубави покажете својој браћи, људима, мени је упућена и до мене на крају стиже. И обрнуто, ако мислите да можете вољети Бога, а да не волите људе, онда се варате, и свјетлост која ће пасти на дан Суда откриће вам управо то. Откриће вам да сте направили велику грешку вјерујући да можете прићи Богу, а да не прођете кроз човјека, кроз љубав према човеку.
Још једна веома важна истина јесте да ће љубав коју показујемо према људима више имати везе не са тим да ли смо им нанијели зло, већ са тим да ли смо пропустили да их волимо. Ако нешто пропустимо, то ће нас осудити.
Пропуст је укидање моралности, јер морал нам говори: „Ако урадиш ово и ово, у реду си.“ Али пропуст ти каже да, шта год да урадиш, нешто још увијек недостаје, нешто више треба да учиниш, нешто више треба да даш – и то је оно што је тешко. Морал ти каже: „Не кради.“ А Свети Василије Велики ти каже: „Оно што посједујеш законито и морално, уколико га неко други нема, ти си му украо.“Како, дакле, може да се одржи морални критеријум? Љубав превазилази морал, љубав увијек жели да даје више и никада не долази до тачке у којој може да каже да је дала све. Она даје, и увијек нешто недостаје. И то значи, браћо моја, да Суд над нама неће бити лака ствар. Питање је колико ће нас се наћи у положају да испунимо овај критеријум.
Остаје нам, дакле, труд, остаје нам да волимо и да дугујемо љубав, како каже апостол Павле: „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другог“ (Рим. 13,8) – љубав која се никада не отплаћује у потпуности. И у овом случају, милост Божија је наша једина нада. Ону милост коју је цариник тражио претпрошле недјеље, ону милост коју је тражио блудни син прошле недјеље, ону милост оне љубави која нема краја и која ће нам судити у поређењу са нашом љубављу. И то је на крају једино на шта можемо да се надамо, а не на наша морална достигнућа. И то ће нас учинити смиреним и натјерати нас да схватимо да немамо право да судимо никоме. „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7,1). Јер, судећи другима, заборављамо на сопствени Суд, који ће бити, као што сам рекао, заснован на веома озбиљним и тешким критеријумима.
Драга браћо, Бог нам је дао два велика дара и од начина на који их користимо зависи наш суд. Један од тих дарова је наше вријеме. Вријеме је толико драгоцјено да, ако нам измакне из руку, а не постане носилац љубави, онда смо изгубљени. Дар ће проћи, и нећемо моћи да га повратимо, јер се вријеме не може вратити. Једини начин да надокнадимо изгубљено вријеме јесте да у њега улијемо елементе који ће преживјети у вјечности, тако да кроз њих можемо повратити оно што смо изгубили.
А други дар је наше тијело. Док год имамо и вријеме и тијело, немојмо их занемарити, већ нека у њима усадимо љубав. Јер, као што вријеме може да нам измакне из руку, тако може и тијело, и тада више нећемо имати у себи елементе вјечности који би нам помогли да га поново задобијемо. Тијело нам је дато да би се даровало, а не да бисмо га задржавали само за себе.
Видите, браћо моја, да нас један јеванђељски одломак суочава са великим и тешким истинама. И сам нас он суди, а то је и сврха због које нам га Црква данас објављује. Жели да нам помогне да осјетимо колико морамо бити одговорни према времену које нам је Бог дао и према тијелу које нам је Бог дао – да их дајемо у љубави према другима, а не да их задржавамо за себе.
И тако ћемо моћи да станемо са десне стране Онога који је управо то учинио – који је и свој земаљски живот и само своје тијело предао љубави, жртвеној љубави, љубави према нама. Не можемо вјечно бити са Христом ако немамо то заједничко са Њим. И зато, управо тамо нека буде усмјерена наша пажња, браћо моја.
И са овим мислима, уђимо у Велику Четрдесетницу, да бисмо непрестано допуштали да свјетлост пада у наш живот и у наше срце, како бисмо, када та свјетлост обилно заблиста на Суду свијета, и ми имали смјелости да је погледамо и да се нађемо заједно са Оним који ће судити свијету. Амин.
Митроплит пергамски др. Јован Зизјулас
Превео са јелинског:
Протопрезвитер ставрофор Никола Гачевић
