Еванђеоско зачало Недеље месопусне (Матеј гл. 25, ст. 31-46) односи се више од било ког другог на слику суда. Ипак, оно нам говори нешто суштинско – не само о смрти, осуди или спасењу, већ о самом животу.
Бог не пита ни грешнике ни праведнике ништа у вези са њиховим убјеђењима или богослужбеним обичајима. Оно што Господ узима у обзир јесте степен човјечности сваког човјека: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијјах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“
Прича о Страшном суду јасно поставља да ћемо бити суђени према томе како смо живјели међу својом браћом и сестрама.
Ко је наш ближњи?
У еванђеоском зачалу по Матеју развија се новозаветни појам ближњега.
У Цркви, овај појам не познаје границе и ограничења.
Ближњи је сваки човјек. То је израз свеопштег братства у Христу. У ближњем препознајемо самог Христа.
Љубећи ближњега, љубимо Христа, чију икону представља сваки човјек.
У Цркви, ближњи нам даје могућност да се ослободимо самих себе, да се ангажујемо у љубави и да превазиђемо страх, који у себи носи пакао, а затим да уђемо у простор рајске заједнице.
Хришћанин у лицу другога не види зло и демонско које претвара живот и свијет у смрт, већ у лицу ближњег (сваког другог), а посебно најмањег брата, види истински живот, Христа и Васкрсење.
Љубав
У овој дефиницији ближњега крије се и најдубље значење хришћанске љубави.
Не волимо по дужности, као што се често каже.
Љубав је дах Хришћанства, природни начин његовог постојања. Љубав нам даје истинско познање Бога, она је животворна снага душе, она је главна снага за богопознање. Љубав долази од Бога, јер „Бог је љубав“ (1. Јованова 4,8). Бог нема границе, зато је и љубав бесконачна и не познаје мјеру. Љубав је испуњење цјелокупног закона (Св. Дијадох Фотички).
Љубав у данашњем свијету
Отуђење које данас прожима све облике живота свједочи о свијету који долази.
Али оно истовремено открива и идентитет човјека будућности, који већ сада гради свијест о себи без Бога, без љубави и против сваке заједнице и односа међу личностима.
Једини излаз је црквени живот и пракса, светотајински живот Христове Цркве. Јер наш живот у православној заједници је наставак богослужења. Он је „литургија после Литургије“.
Ако наш живот није непосредно и органски повезан са богослужењем,ако није Евхаристија и славословље, онда не може бити назван православним животом.
Тада се показује да ни наш друштвени живот није ништа више од спољашње формалности, празне и бесмислене, што води „у осуду и пропаст, а не у спасење“
У једном старом црквеном тексту читамо: „Онај ко избави једну душу из невоље, патње, оскудице и страдања у којима се налази, тај себи намјењује велику радост.И обрнуто, ко зна за несрећу човјека у било којој врсти оскудице и не избави га из ње, тај чини велики гријех и постаје крив за његов губитак. Ако одбијемо или одложимо учињено добро ближњем, такав поступак има за последицу да останемо ван Царства Божијег.“
Нека нас благодат Божија обузме у љубави према Богу, и нека нам Свети Дух дарује и поучи нас истинској љубави.
Митрополит Фанарски др. Агатангел (Хараматидис),
генерални директор Апостолики Дјаконија Цркве Еладске.
Превео са јелинског:
Протпорезвитер ставрофор Никола Гачевић
