Данас смо у Јеванђељу прочитали трећи дио 15. главе по Луки, који описује причу о блудном сину – како је обично зовемо. Међутим, у ствари, цијело ово поглавље говори о оцу, а не само о блудном сину.
Наиме, претходна два догађаја у истој глави, било да се ради о изгубљеној драхми (Лука 15, 8-10), било о изгубљеној овци (Лука 15, 3-7), описују бригу онога ко је одговоран за друге. У тим примерима ријеч је о стварима – новцу и животињама. Али у случају блудног сина и његовог старијег брата, ријеч је о људима, а овдје није само у питању дужност, већ лична одговорност.
Сви ми се налазимо између троструке дилеме: наше прошлости, наше садашњости и наше будућности. Прошлост је оно из чега потичемо наслеђем, али и оно што смо сами, у оној мјери у којој нам је припадало, обликовали. У сваком тренутку нашег живота имамо једну прошлост коју смо примили и једну прошлост коју смо сами створили. Имамо садашњост коју сада живимо, и имамо будућност коју градимо помоћу ова два елемента – прошлости и садашњости.
Данашњи јеванђељски одјељак каже да је један отац имао два сина. Обично у свакој заједници постоји неко ко спроводи опште прихваћени поредак, доноси и брани законе. Чак и у свакој кући, родитељ – отац или мајка – онај је који поставља правила. Закони су неопходни јер граде и рађају одговорност, и када неко то исправно схвати, достиже зрелост. Сазријевам (растем) када преузимам одговорност. У суштини, тада почињем да постојим.
У овом случају, отац је власник породичних материјалних добара. Долази, дакле, млађи син и каже му: „Дај ми оно што ми припада.“ Старији син не износи тако дрске захтјеве. Ћути. Али обојица, на крају, имају исто погрешно схватање.
Блудни син доживљава садашњост као притисак: „Овај породични оквир ме стеже, не дозвољава ми да постојим онако како желим, желим да одем.“ Он га одбацује и одлази.
Старији син има осјећај да је то наметнута садашњост, коју мора да поднесе и „преживи“. Он је прихвата и остаје, не одлази.
Блудни син то одбацује и одлази, док старији син то прихвата и остаје. Нико од њих двојице не воли. Ни старији, ни млађи.
Међутим, блудни син, одлазећи, схвата да оно што је мислио да ће га учинити срећним, у стварности ишчезава. Новац нестаје, здравље се урушава, младост пролази. И мало по мало, то почиње да дјелује у њему, и он постаје свјестан тога.
Старији син, с друге стране, никада није научио да је награда нешто што се даје слободно, и да је самим тим неизвјесна. Треба имати ширину душе да се прихвати та слобода неизвјесности. Пошто то не разумије, када се сусреће са оцем, каже му: „Ниси ми дао ни једно јаре да се провеселим са својим пријатељима.“
Отац, међутим, не тргује ни са једним ни са другим. Али шта ради? Дарује.
Грчке ријечи „προικίζω“ и „προίκα“, прика, мираз, значибесплатан дар. Дајем нешто не зато што то дугујем, већ зато што то желим.
Тако овај отац дарује и једном и другом сину. Ни један ни други то не разумију.
Отац, иако је у позицији моћи, преузима улогу слуге. Његова снага није ту да би доминирала, већ да би служила онима које воли.
Највећа порука правих очева је управо ова: да онај ко има моћ и снагу, њих стави у службу својих најмилијих.
Када неко ово искуси у односу са својим земаљским родитељем, тада ће то схватити и у односу са својим небеским родитељем.
И обрнуто – однос са Богом као родитељем помоћи ће му да разумије какав треба да буде однос са његовим земаљским родитељем.
Блудни син се најзад враћа, након хаотичног и болног путовања! Сјећате ли се које су његове прве ријечи када се обраћа ономе коме се враћа?
Не каже „опрости ми“.
Каже: „Оче.“
То је управо величанствено сазнање до којег је дошао у туђини.
Разумио је да отац није неко ко тргује, већ неко ко се жртвује.
Зато га ословљава ријечју: „Оче, опрости ми“.
Не каже: „Опрости ми“ и онда наставља са захтјевима и молбама.
Прво што препознаје јесте очинство, љубав која не поставља услове, већ прихвата.
Христос, браћо моја, постаје наш брат тиме што се оваплотио (постао човјек), како би Његов Отац постао и наш Отац.
Ако ово не разумијемо, тада ћемо се неизбјежно изгубити. Имаћемо искривљену слику о Богу, замишљајући Га као небеског полицајца нашег живота, као некога ко нас непрестано посматра, као да му је око залијепљено за кључаоницу наше приватности.
Овакав погрешан став нас доводи до тога да осјећамо своје окружење као нешто што нас гуши, попут блудног сина, или као нешто што смо приморани да подносимо, као старији син.
Али ништа од овога није тачно.
Бог не контролише живот људи, нити је пасивни посматрач који суди.
Он је Онај који не тргује, већ дарује.
Али када све ово схватимо, шта ћемо онда урадити?
Прво што морамо јесте да упознамо ко је заиста наш Отац.
Често у себи носимо магловиту слику о Богу, замишљајући Га као неку врсту ослонца којем се обраћамо само кад нам треба добро здравље или сигурност у животу.
Истовремено, за многе људе Бог је попут падобрана за пилота – даје осјећај сигурности, али нико не жели да га заиста користи.
Пилот је миран зато што зна да поред себе има падобран, али никако не жели да дође тренутак када ће бити приморан да га отвори.
Тако се и ми често понашамо: волимо да вјерујемо да је Бог ту негдје, али избјегавамо да Га стварно укључимо у свој живот, све док не дође нека криза која нас натјера да се Њему обратимо.
Често, у ствари, уопште не знамо Христово лице.
Не знамо ко је Он, ни како, ни зашто је постао човјек, ни када и ни за кога. Не разумијемо Његову смрт, ни Његово Васкрсење, нити шта све то значи за нас.
А када Га у пракси игноришемо, тада се дешава управо оно што смо рекли:
Садашњост постаје или терет, или обавез и не учимо да волимо, јер нико не воли господара.
У најбољем случају, поштује га, али га не воли.
А Христос је, ипак, дошао и преко приче о блудном сину нам је показао да сви припадамо једној заједници, која је потпунија што боље учимо да кажемо: „Оче наш“, а не само „Оче мој“.
Овдје је потребно основно тумачење ове приче.
Цијело ово поглавље, а посебно сама прича (Лука 15, 11-32), не описује синове, већ Оца.
Није ријеч о једном оцу који је имао два сина, већ о двојици људи који су имали заједничког Оца.
Христос овом причом слика могуће односе између Оца и Његове дјеце.
Бити старији син или блудни син – то може бити било ко од нас.
Још прецизније:
Сви ми носимо у себи обе ове улоге.
Или барем, сви имамо опасност да у једном тренутку будемо једно, а у другом друго.
Христос нам каже да је блудни син био искрени безумник, који је сазрео кроз бол,
док је старији син био перфекциониста и самољубац,
који није могао да схвати шта је и колико заиста има(„Све што је моје, твоје је“).
И за једног и за другог, кључно питање је став и љубав Оца.
Без обзира на то какве и колике грешке направим – било да су друштвено неприхватљиве (као код блудног сина)или друштвено пристојне и равнодушне (као код старијег сина) –најважније је да мој Отац наставља да у мени види оно што је створио, а не оно у шта сам ја себе претворио.
Када каже: „Обучите га у прву хаљину“,
то значи хаљину Крштења:
„Дајте брзо прву хаљину мом дјетету,
коју свима тка купељ крштења,
коју обликује благодат мога Духа,
и пожурите да га обучете.“
(Роман Мелод: О блудном сину)
Та хаљина је нешто што је већ носио, нешто што му буди сјећања.
Јер када односи постану само „протоколарни“, они више нису породични, већ пословни.
Покајање није ништа друго до повратак у Очински дом.
Старији син то никада није разумио и упао је у стање љубоморе.
Љубомора је веома опасно душевно стање, јер она онемогућава љубав.
Она ствара збрку, непрестану несигурност и унутрашњу узнемиреност.
Када старији син каже оцу: „Стално сам уз тебе, али ми никада ништа ниси дао“,
отац му одговара: „Био си овдје, али са стиснутим зубима. Ниси схватио да је све што имам – и ја сам – твоје.“
Можда је зато Христос завршио причу без јасног одговора на питање да ли је старији син ушао у кућу са оцем.
Хоћемо ли ући – то остаје на нама.
Надајмо се да је ушао, јер овај одломак важи за свакога од нас!
Христос оставља завршетак отвореним, како бисмо сви ми морали лично да превазиђемо своју несигурност, своју збуњеност, своју љубомору – и научимо да се радујемо заједно с другима.
Као што каже апостол Павле:
„Ако један уд страда, страдају с њим сви удови; ако ли се један уд радује, с њим се радују сви удови.“ (1. Коринћанима 12, 26)
Ако ово не схватимо, наше срце никада неће бити испуњено радошћу,
и никада нећемо разумјети да однос са Христом и Црквом није скуп вјерских обавеза,
већ слободан дах једног потпуно здравог живота.
Архимандрит Теодосије Марзухос
Превео са јелинског:
Протопрезвитер Никола Гачевић
