Митрополит пергамски др. Јован Зизјулас
Недеља о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10-14)
СМИРЕЊЕ
Атеизам није феномен који се односи само на оне који одбацују Бога. То важи и за оне који исповиједају вјеру у Бога. Атеизам је када се човјек ослања на сопствене снаге и сопствену вриједност, када има самодовољност и независност у односу на Бога и вјерује да се може спасити искључиво својим снагама.
Човјек је створен од Бога да би био у сталном заједништву с Њим, а трагедија човјечанства почиње оног тренутка када је први човјек повјеровао да може да постоји без заједнице са Богом. Од тренутка када је самог себе прогласио богом. Од тог тренутка човјек се осамосталио, стекао је своју самодовољност и на тај начин рекао Богу: „Не требаш ми, ја својим сопственим снагама могу да наставим и успијем.“
И у овој трагичној историји човјечанства Бог бира један народ који Му обећава вјерност, обећава да ће зависити од Његове воље. Али начин на који је требало да покаже ту вјерност била је истинска послушност Његовом закону. А послушност Божијем закону значила је придржавање свега што је закон Божији предвиђао.
И, ето, браћо моја, чак и кроз ову послушност Божијем закону, Сатана успијева да удаљи човјека од Бога. То је техника коју Сатана веома успјешно користи. Он успијева да, кроз само придржавање Божијег закона, доведе човјека до атеизма. Односно, до тога да човјек више не осјећа потребу за Богом, већ да се ослања на своје сопствене снаге, на сам чин испуњавања Божијег закона, на своје врлине.
Чудно! Али толико истинито! И то нам, браћо моја, доказује данашња прича коју смо управо чули. Ко је фарисеј? Један побожан Јудејац. Обично га повезујемо с лицемерјем. И, наравно, постојало је лицемерје, јер када човјек пожели да се ослони на сопствене снаге и врлине, а не успије у томе, пошто је Божији закон изнад његових могућности, онда проналази разне начине да избјегне истинско испуњавање Божијих закона, а истовремено оставља утисак да их поштује.
Али фарисеј из данашње приче није лагао када је говорио оно што је рекао. Заиста је испуњавао закон, заиста је десетину свог имања давао сиромашнима, није чинио прељубу, у потпуности је испуњавао закон, и стога би се очекивало да ће бити спасен.
И онда долази Господ и преокреће читаву ову ситуацију. Он отворено и свечано објављује да врлина фарисеја не само да није била довољна за његово спасење, већ је постала препрека његовој спасоносној будућности. Каква трагична иронија! Оно што је требало да донесе спасење, на крају доноси вјечну осуду.
А с друге стране, у причи се појављује човјек који није испуњавао закон, који није имао ниједну врлину којом би се могао похвалити, и који је управо због тога вјеровао да нема самодовољност и независност. Њему је било неопходно Божије милосрђе. И зато је он оправдан, а не фарисеј.
Ето, дакле, како се један грешник оправдава, а један праведник осуђује! Зашто? Зато што је Фарисеј, кроз своје врлине, сматрао себе достојним спасења и награде, док је други, кроз своју грешност, тражио Бога. И вјеровао је да без Бога не може постојати, да није могуће да се осамостали од Њега, да читаво његово постојање зависи од Божијег милосрђа.
И тако, Господ данас долази да награди онога који се понизио да би могао пронаћи Бога, а да осуди онога који се, кроз своје врлине, удаљио од Бога.
Зашто је то смирење цариника пут ка спасењу? То је питање које треба да поставимо себи, јер Господ никада не говори без дубљег значења, па тако ни данас. Мислим да постоје два основна разлога која нам дају одговор на ово питање.
Први разлог је тај што смирење није само једна морална врлина, већ истина о нама самима, наша стварност. Фарисеј није погријешио зато што је прекршио неку моралну заповијест – уосталом, није прекршио ниједну. Али погријешио је у процјени стварности, у односу према истини.А која је то стварност коју је само цариник пронашао? То је истина да смо сви ми, шта год да чинимо, грешни! Да сви ми, без обзира на то колико врлина имамо, требамо Божије милосрђе. И ову истину препознају и прихватају само они који се истински приближавају Богу.Онај који је далеко од Бога не зна шта је светост и мисли да су његове врлине довољне да га учине светим. Али онај који се приближава Божијој светости схвата да су све његове врлине ништавне, да немају никакву стварну вриједност, јер једино Божија светост јесте истинска светост. Тако се смирени налази ближе истини, док је горди далеко и од истине о себи самом.
И сви светитељи наше Цркве, који су заиста, кроз тежак подвиг, успели да се приближе Богу, нису случајно сви, без изузетка, вјеровали – почевши од самог апостола Павла – и исповиједали да су они први међу грешницима. Да су они грешнији од свих осталих. На тај начин, они су потпуно преокренули став фарисеја, који је самоувјерено изјављивао: „Нисам као овај цариник.“
Тако нас светост, истинска светост, води ка смирењу. Не, понављам, не као некој моралној врлини, већ као истини о нашем постојању. Јер, шта год да чинимо, никада не можемо бити свети у поређењу са Божијом светошћу!
Зато су сви светитељи – и у овом тренутку се присјећам ријечи светог Антонија, тог великог подвижника – вјеровали да ће сви остали отићи у Рај, а да ће они сами завршити у паклу. Онај који се борио са демонима, онај који је знао шта значи истинска светост, био је тај који је вјеровао да је грешнији од свих других.
Ово је, дакле, један од разлога зашто је смирење једини пут ка нашем спасењу. Оно је признање стварности о нама самима. То је прихватање наше грешности, јер ништа, баш ништа, шта год да учинимо, не може уклонити грешност као основну одлику нашег постојања.
И други разлог, браћо моја, јесте тај да се и сам Бог, у лику нашег Господа, толико понизио да је сишао чак до ада, до мјеста где се налази и највећи грешник, сједио за истом трпезом са грешницима. Да би им показао своју љубав и тиме изазвао негодовање и гњев фарисеја, јер се дружио са грешницима.
А ако сам Бог, својом љубављу, силази и даје вриједност грешнику, ко смо онда ми да гледамо друге с висине и осуђујемо их, уздижући себе?
Зато је и ово један од кључних разлога зашто, ако не пођемо путем смирења, никада нећемо моћи да стигнемо до Бога.
Браћо моја, данас улазимо у период Триода.
Овај период, као што знамо, вријеме је духовне борбе, вријеме подвига и врлинског живота. Али није случајно што нам Црква управо данас ставља пред очи ову Господњу причу. Да нам каже да, ма колико врлина развијали, ма колико се духовно борили, никада не помислимо да смо достигли светост, и, што је најважније, никада не гледамо друге са презиром.
Немојмо вјеровати да смо бољи од других, немојмо мислити да су они осуђени, а ми спасени. Пут ка спасењу заиста пролази кроз наш духовни труд и кроз врлине које ћемо његовати, али морамо вјеровати да ништа, баш ништа, не можемо учинити што би нас учинило достојнима спасења.
Ово расположење, драга браћо, задржимо у својој свијести, јер ништа није толико често у животу хришћана као – на овај или онај начин, посредно или непосредно, и често врло вјешто – осуђивање других како бисмо уздигли своју сопствену врлину. А то је пут пропасти, пут фарисеја.
Супротно томе, пут цариника, пут признања да нас ништа не чини достојнима спасења, јесте пут који ће привући Божије милосрђе на нас. Тиме показујемо да без Бога не можемо постојати, не можемо се спасти.
Нису наше врлине те које ће нас спасити.
То је једино и искључиво Божије милосрђе, које призивамо на све нас, драга браћо и сестре, у овом нашем уласку у период Триода. Амин.
Превео са грчког,
Протопрезвитер Никола Гачевић
