Боже, опрости нам, грешнима,
јер нисмо ни прави фарисеји, ни прави цариници,
већ нека несвета мешавина обоје.
О догађајима
К. Хиотели, Источни путеви
Ови стихови из поезије Кети Хиотели представљају праву суштину за нас, савремене људе. Нисмо ни хришћани, ни нехришћани. Нисмо ни врлински, ни потпуно грешни. „Нисмо ни прави фарисеји, ни прави цариници.“ Ми смо дјеца свог времена: пристајемо на све, а не припадамо ничему. Не преузимамо одговорност ни за шта, али полажемо право на све. Не трудимо се ни око чега, али желимо све ужитке.
У Христово вријеме, Он је изговорио причу о царинику и фарисеју „за неке који су били увјерени у своју праведност и презирали друге“ (Лука 18, 9), како нас уводно поучава јеванђелист Лука. Данас, међутим, побожност није само нешто што не разликује људе, већ је, за већину, постала „чудна увреда“, па чак и разлог да неко буде „оптужен“ за повезаност са Црквом, чиме аутоматски постаје… „побожњак“.
Некада је идеал друштва био фарисеј. Данас је то цариник.
Некада се човјек хвалио тиме што испуњава вољу Божију. Данас се човјек хвали тиме што је крши. Некада је Бог уређивао живот људи. Данас свако постаје бог сопственог живота и „виче“ да му Бог није потребан.
Свестан или несвестан, данашњи човјек више није у опасности од егоцентризма фарисеја, већ од фарисејства цариника! Данас се људи хвале својим гријесима. Гријех им је постао израз слободе, а у свом супротстављању Богу, замишљају да су на путу среће.
Свака људска душа тражи срећу. Неки је траже са Богом, неки без Њега и далеко од Њега. У причи (Лука 8, 9-15), Христос описује опасности оба пута:
А. Опасност за оне који су близу Богу
Онај ко је близу Богу често мијеша врлину и прави од ње циљ умјесто средства. Он „губи из вида“ самог Бога и фокусира се само на пут којим треба да дође до Њега. Умјесто да гледа луку у коју плови, он се задржава на броду којим путује и поноси се њиме! Заборавља мудру пословицу која каже:
„Ако заборавиш у коју луку пловиш, ниједан вјетар ти неће бити повољан.“
Христос је Истина. Испуњење Његове воље је начин да наш живот постане истинит. То је лијек за исцјељење, свјетлост која води до Њега.
Бити човјек који не отима, не мрзи, који не учествује у корупцији, не чини прељубу, не чини неправду и не завиди, постити и молити се – све су то путеви којима живот почиње да личи на Христов. Али то нису разлози за самопоштовање нити средство за показивање пред другима.
Хришћани не граде „бронзане кипове“ свог егоизма да би их други величали. Напротив, хришћани руше кипове, јер не прихватају да се клањају било коме осим Христу – чак ни себи!
Б. Опасност за оне који су далеко од Бога
Данашњи цариник, за разлику од оног из Христове приче, не осећа кајање, већ се хвали својом неправдом и неморалом (корупција). Нарочито овај други се данас сматра „модерном слободом и интелигенцијом“. „Жеље не могу да чекају“ – каже он. Он је човјек који живи по принципу „искористи дан“ и све претвара у прилику за себичност.
У његовом свијету, „отимати“ није неморално, већ је то само вјештина сналажења. Он више не размишља о томе да „иде кроз живот са крстом у руци“.
А када се спомене хришћанство, он одмах одговара: „Па, хришћани су лицемјери!“ Каже: „Можда не поштујем ништа од Божије воље, али бар сам искрен!“
В. Христос нам показује пут
Као добар љекар, Христос жели да нас научи шта је исправно и здраво, и како то можемо постићи. Он нам предлаже врлине фарисеја и смјерност цариника.
Фарисеј је погријешио у вредновању врлина – учинио их је смијешним и одбојним за људе.
Цариник је гријешио у начину живота, али је то препознао и признао и трудио се да то промијени.
Христа занимају наша дјела и ријечи. Али када је у питању наша душа, важно Му је како их процењујемо. Зато цариник у причи каже:
„Боже, буди милостив мени, грешноме!“ (Лука 18, 13)
Христос од нас жели дјела фарисеја и смирење цариника. Жели да, када учинимо нешто добро, то исправно процијенимо. Жели да, када учинимо нешто лоше, не обмањујемо себе бранећи своје гријехе, већ да их признамо.
И као што је говорио митрополит Превезе Мелетије, наш духовни отац:
„Хришћани не треба да се пореде са својим ближњима, већ са небом.“
Шта је истинско смирење?
Смирење није мизерија у којој се понижавамо ријечима и држањем. Смирење је снага душе која одржава нашу унутрашњу равнотежу.
Али прије него што пронађемо Бога, морамо исцијелити у себи болест самољубља, слику о великом и посебном себи и очистити пут од идола које смо створили, како бисмо могли видјети Божије лице и кроз Њега истинског себе.
Тада ће нас Он подићи до Себе.
Не да бисмо били изнад других, већ да бисмо могли носити своју браћу на својим леђима, умјесто да их одбацујемо, говорећи: „Нисам као овај цариник…“ (Лука 18, 11)
С љубављу и благословима,
Ваш свештеник
Отац Теодосије (Марзухос),
Превеза, 9-2-2025
Прево са грчког,
Протопрезвитер Никола Гачевић
Отац Теодосије Марзухос је свештеник храма Светог Јована Златоустог у граду Превеза. Теолог, писац и преводилац. Директор издавачке куће «Ιωνάς». Био је блиски сарадник у пастирској служби блаженог спомена Митрополита Превезе Мелетија Каламарјаса. Митрополит Мелетије је имао посебну љубав и поштовање према светом оцу Јустину Поповићу, сматрајући га истинским оцем и учитељем Цркве Православне.
