Нека је срећна и благословена, слава овог светог храма и ово литургијско сабрање у којем се окуписмо око Христа, Бога нашег, око Трпезе његове у љубави према Богу и у љубави једни према другима, у Цркви његовој – у дому Оца Небеског.
Црква Христова живи у овом свијету, али свједочи и проповиједа да су људи створени за живот вјечни и непролазни. И та антиномија, то распеће Цркве Христове, оно траје од самог почетка и трајаће до краја свијета и вијека. То распеће између земаљског кода и земље која нас вуче ка себи и небеског назначења одвија се у животу сваког човјека.
Када гледамо Јеванђеље и када посматрамо и загледамо се у историју Цркве Христове и у личност Онога који јесте глава те Цркве, Христа, Бога нашег, можемо да примјетимо да је готово све саздано око бола, око туге, око патње, око страдања. Када обиљежавамо неке важне датуме у својој богатој историји библијској и црквеној, ти датуми су често везани за страдање неких људи, неких мученика, неких свједока, за патње њихове. Ако читамо житија светих, нарочито ћемо видјети каквим су све мукама и у каквим јадама људи Хришћани умирали свједочећи Творца.
Онда би могли да упаднемо само површно посматрајући, у неке филозофске системе, у које су многи мудри људи трагајући за истином и за смислом живота упадали. Укратко говорећи, они се своде на идеју да религије настају из неког страха, из неке несигурности, из нечега што човјек треба да измисли да би на неки начин олакшао себи овај живот и умирио своју савјест.
Заиста, има много аргумената који иду овој тези у прилог, али хвала Богу, она није истинита. Има и многих религија које су настале из те побуде, из те патње, али не и Хришћанство. Не и оно Хришћанство које је сачувано и које се чува у једној Светој Саборној и Апостолској Цркви. Како би могли ову тезу оправдати пред ријечима Господњим који говори: „Радујте се и опет велим, радујте се. Радујте се јер велика је злато ваша на небесима, да радост моју имају свакда испуњену у себи.“
Дакле, видимо да у Цркви Христовој, не негирајући патњу, муку, бол, страдање и смрт, ипак имамо силу и снагу којом све то преображава у вјечну и непролазну радост.
Зато, можемо као контрааргумент да кажемо – да, постоје религије које настају из страха, које настају из неког другог разлога људског, филозофског, мисаоног, интелектуалног, али то није наша вјера. Наша вјера је вјера радости, истинске и праве радости, и то радости у Духу Светоме. Зато овај мали храм који је саздан управо на мјесту гдје су четрдесеторо дјеце и два свештеника пострадали, угледајући се на древне мученике и свједоке Христа, Бога нашега, који су ту радост неослабљену носили у свом срцу и осјетили је у свом срцу. Свети Георгије Побједоносац сигурно је био један од узора на које су се и они у своје вријеме, када је Бог допустио да пострадају, угледали.
Када ми славимо наше мученике, ми не обиљежавамо и не сјећамо се само њихове патње, њиховог бола и туге, него се опомињемо њихове праве вјере. Они су обукли, како каже апостол Павле у овом одјељку из посланице који смо јутрос прочитали: „Да се обучемо и да ставимо штит вјере и кацигу спасења.“
То су наши свети мученици, свједоци Христа Бога и истине Христове, обукли и ставили тај шлем спасења и обукли се у ту силу и снагу и одежду вјере, у коју се и ми, сабирајући у њиховим храмовима, сабирајући се око њиховог имена, угледајући се на њих, облачимо и сви заједно славимо Онога који је извор радости. Господ је тај који је побиједио свијет, који је био у свијету и који је својим васкрсењем омогућио пут свакоме ономе који вјерује да не погине, него да има живот вјечни.
Нека би Господ све да све овдје сабране, овог јутра, у овом светом дану, удостојио те вјечне радости и тог спасења, у Христу Богу, који је са Оцем и Сином у вјекове вјекова.
